Da se kojim slučajem portparol Slobodana Miloševića, u vreme kada je u Srebrenici počinjen genocid, ne bi uvredio i uslovio svoju podršku koaliciji na vlasti, vladajuća Demokratska stranka odlučila je da u tekstu rezolucije o srebreničkom masakru umesto pojma genocid – upotrebi, za Ivicu Dačića i ostatak ekipe socijalista prihvatljiviji termin – zločin. Viši nivo praktičnosti, pokazala je DS, uopšte u nameri da s jednim takvim dokumentom izađe pred poslanike Skupštine Srbije koji, u najvećem broju, ili imaju direktnog podržavalačkog učešća u vreme kada je Ratko Mladić dirigovao tim najgnusnijim zločinačkim poduhvatom od Drugog svetskog rata, ili su potpuno imuni na posledice i žrtve srebreničkog masakra.
Da stvar bude još praktičnija, osim što krivotvori činjenice i stvari ne namerava da nazove pravim imenom, Demokratska stranka pristaje na paralelnu rezoluciju o osudi svih zločina na prostoru bivše Jugoslavije. Kako bi se odgovornost i krivica još više udaljile od onih koje bi, ako ne krivično, onda po savesti trebalo da muči, DS odlučuje da obuhvat deklarativno osuđenih zločina bude širi i izađe iz tog prepoznatljivog vremenskog okvira – devedesetih. Namera je da se potkači zločin u Jasenovcu, budući da za portparola Slobodana Miloševića i espeesovsku ekipu koja je u vladajućoj koaliciji nije dovoljan obračun sa prošlošću onih koji su u Drugom svetskom ratu bili na strani Hitlera.
Kako je sa proslave godišnjice formiranja Republike Srpske, neretko prepoznate kao genocidne tvorevine i usko povezane sa srebreničkim masakrom, poručio predsednik Srbije Boris Tadić, zbog poboljšanja ugleda na međunarodnoj sceni, osuda tog događaja je neminovna.
Da se dela i poruke Borisa Tadića odmah »prime« u svesti građana Srbije, formirajući sistem vrednosti i pravila po kojima se upravljaju u međusobnom ali i odnosu prema građanima i činjenicama drugih zemalja regiona i šire, pokazalo se odmah. Ideja je u javnom mnenju prihvaćena bez mnogo buke, uz zanemarivanje stava da je u Srebrenici počinjen genocid – što jasno stoji i u presudi međunarodnog suda – već zločin, što bi valjda trebalo da znači da su Slobodan Milošević i ceo SPS, u vreme kada je masakr počinjen, duboko žalili zbog tog gnusnog samovoljnog čina Ratka Mladića.
Da je to maksimum koji se od građana Srbije može očekivati najpre su počeli pomirljivo da dokazuju političari iz takozvane prve linije proevropskog fronta – u odbrani potrebe da budu izglasane dve paralelne rezolucije, funkcionerima DS pridružili su se i oni iz redova Liberalno-demokratske partije. Tom razumevanju prilika pridružili su se potom i najoštriji promoteri potrebe suočavanja sa prošlošću iz nevladinog sektora. Da stvar bude još nepodnošljivija, lideri država Evropske unije takođe su stali uz predsednika Tadića i pozdravili njegovu nameru da, na ovakav način, osudi srebrenički genocid. Niko od njih se, u načelu, ne slaže s tim da bi trebalo doneti dve rezolucije, odnosno jednu za razvodnjavanje krivice i odgovornosti, ali razumeju da građani Srbije nisu u stanju da podnesu celu, pa ni polovinu istine o tome šta je učinjeno u njihovo ime.
Za razliku od žrtava zločina u Jasenovcu, rane porodica žrtava srebreničkog genocida još su sveže. O tome nije potrebno posebno misliti, naspram činjenice da se to gnusno delo dogodilo pre samo 15 godina, da sahranjivanje tela još traje i da se za kostima mrtvih i dalje traga. Nepravda koja se njima čini ovakvim postupcima, kako od strane Srbije tako i međunarodne zajednice, toliko je mračna i duboka da njeno spoznavanje navlači tamnu stranu istorije, koja zjapi nema u potrebi da kad-tad bude zadovoljena.