Kada se krajem leta 2008. raspala
SRS Vojislava Šešelja demokratski blok stranaka
nije krio oduševljenje. Promeni su, navodno, doprineli
mnogi – od predsednika Borisa Tadića i DS do američkog
i drugih ambasadora zapadnih zemalja. Spekulisalo
se da ni tajkuni nisu mogli ostati po strani jer
je, naravno, novoj partiji u izgled trebalo staviti
i »lakoću napuštanja« Šešeljevog sigurnog tutorstva.
No, i ova stvar je završila među našim, ne tako
malobrojnim, »državnim« i paradržavnim tajnama.
Povremeno, u nekoj krupnijoj priči kao što je
ona o Stanku Subotiću, pojave se Tomislav Nikolić,
Aleksandar Vučić i
|
francuske obaveštajne
diplomate, kao epizodisti nečijeg prolaska
kroz pariski »Ric«.
Ako u tim »teorijama« ima i malo istine
zanimljivo je otkriti jesu li se autori
»projekta razbijanja SRS« rukovodili i
nekom analizom koja bi pokazivala šta
se time dobija a šta gubi. Jer, teško
je pretpostaviti da bi bilo naši bilo
strani moćnici najviše brinuli o interesu
Srbije da sa mnogo manje muka, nakon prelaska
Nikolića i Vučića »na evropsku stranu«,
ona donosi odluke vezane za evrointegracije
i saradnju sa svetom. Dakle, možda se
radilo, s jedne strane, o ushićenju što
će »komšiji crći krava«, a s druge o ideji
nekih »stranih faktora« da se razbije
moć Vojislava Šešelja kao poslednjeg eksplicitno
velikosrpskog političara. Znalo se da
je i Nikolić konačno shvatio da se više
ne može |
|
|
živeti na lovorikama večito drugog, za dlaku pobednika.
Da će podrška birača SRS uskoro početi da opada,
onoliko koliko se vidik ka Briselu bude poboljšavao.
U februaru 2009. razlika između dve najjače političke
snage u Srbiji, koalicije ZES i SNS, bila je čitavih
dvadeset procenata, kako je izvestio Stratedžik
marketing. U narednih osam meseci ona je drastično
izmenjena tako da su, kako priznaju i zvaničnici
DS, ove dve partije na nivou republike praktično
izjednačene (razlika u nivou statističke greške),
a na nivou glavnog grada SNS je prešla u vođstvo
u odnosu na jun kad je DS imala nešto manje od
procenta u svoju korist (opet moguća statistička
greška), prema istom Stratedžik marketingu. ZES
se više i ne pominje jer je G 17 plus pala ispod
cenzusa i u Beogradu, a nakon izglasavanja Zakona
o informisanju imala je, u septembru, (prema istoj
agenciji) 0,5% podrške. Što se Beograda tiče,
izbori na Voždovcu pokazali su da DS i oni oko
njih ne mogu još dugo računati samo na staru slavu.
Uzalud se sada metaniše kako su naprednjaci i
dalje oni isti Šešeljevi nazadnjaci i, kako kaže
Tadić, stari »militantni radikali«. Uveliko je
zakasnela i reakcija jednog od najmoćnijih ljudi
u DS, gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa,
da SNS ništa ne treba verovati dok po pitanju
ratnih zločina, pljačke i služenja Miloševićevom
režimu ne zauzmu isti stav kao DS. Dok se, reče
on, ne odrede prema Srebrenici. To bi naravno
bilo sasvim na mestu kada bi bilo tačno. Jer,
DS je dugo, doduše stalno iz opozicije, u mnogim
|
»nacionalno« važnim
stvarima tek kaskala iza Miloševića. Marketinško
vođenje politike čini ih danas prikladno
samozaboravnim jer se sada kada je SNS
prihvatila njihovu ponudu »i Kosovo i
Evropa« pronalaze »inteligentni« izazovi
naprednjacima. Jesu inteligentni ali stižu
suviše kasno, a i ne pripadaju »arsenalu«
DS. Toga će se, međutim, malo ko setiti
a još manje će biti onih koji će rizikovati
da im kažu da pravo da se pozivaju na
moralni kapacitet kada se radi o osudi
ratnih zločina više pripada nekadašnjem
GSS, LSV pa i Vuku Draškoviću i SPO nego
njima. Neprijatno je, ali je istina. Kada
bismo više debatovali o političkom moralu
ne bi ni rejting Nikolića i Vučića skakao
tako vrtoglavo. |
|
|
|
|
|
Većina
političara odavno se ponaša bez samokontrole
a i tvrdi da je moral u politiku zalutao,
tako da pobeda SNS, i pored sve drame
i užasne nelagode kod svakog normalnog
građanina, neće biti ni »katastrofa« ni
»nepravda« |
|
|
|
|
U delu medija se ovih dana, a povodom dobijanja
bezviznog režima, počelo sa debatom o tome kako
će se kretati volja birača. Znajući da ni od teme
političke odgovornosti ovde još nema ništa, kalkuliše
se da je priča o evropskoj perspektivi Srbije
marketinški potrošena upravo s njenim ispunjavanjem.
Neće više biti glavni razlog podrške DS i tzv.
proevropskim snagama. Naročito zato što najveći
deo opozicije peva istu pesmu, a česti susreti
čelnika SNS sa zapadnim političarima i predstavnicima
međunarodnih organizacija pokazuju da su ovi postali
prihvatljiv partner.
Dakle, Srbija po gruboj partijskoj stratifikaciji
nije više ono što je bila u maju 2008. godine.
Marketinške mantre vlasti prilično su se istrošile,
što i nije tako loše. Jer, reč je najviše o samoreklami.
Vlast je postala u velikoj meri autistična i arogantna,
puna mediokriteta na vrhovima institucija. Još
više je tu onih koje nikakav javni interes mnogo
ne opterećuje, pa čak ni interes partija koje
su ih instalirale.
Na političkoj sceni, a u vezi sa političkim moralom,
najveće greške su već napravljene. Zato je predvidljivo
mada mnogima neprihvatljivo pa i nezamislivo da
Nikolića ili Vučića vidimo kao dobitnike evropskih
integracija Srbije. Katastrofa i nepravda? Ni
jedno ni drugo. Većina političara odavno se ponaša
bez samokontrole a i tvrdi da je moral u politiku
zalutao, tako da pobeda SNS, i pored sve drame
i užasne nelagode kod svakog normalnog građanina,
neće biti ni »katastrofa« ni »nepravda«. Ni tzv.
naprednjaci, ako im se trasa ka EU učini nepovratnom
i lukrativnom, neće od nje odustati. Za njihovu
vlast to je najbezbedniji put. Pošto su podršku
dobili (tajno) još pre godinu-dve a danas je gotovo
svakodnevno dobijaju javno, čekaće ih iz Brisela
isto ono što i DS i tzv. demokratski blok. Evropski
fondovi i evropska kontrola. A na »asistenciju«
u vršenju vlasti su već naučili. Kad je važno
kad je »može se, ima se«, već su svikli. Kad su
mogli kod Miloševića dok se mahalo svilenim gajtanom,
kako ne bi mogli kod Baroza? A sudeći po sve češćim
pozivima iz Stejt departmenta, imaju i američki
»oproštaj«.
Ni nepravde u uspinjanju naprednih radikala nema
dovoljno da bi nas ona mnogo bolela. Šta je radio
najveći deo srpske opozicije (o potonjoj vlasti
da ne govorimo), već ponavljao Miloševićeve greške?
Nisu ga, naravno, nikad mogli dostići, zahvaljujući
i tome što je povremeno ispred sebe isturao jedinice
Vojislava Šešelja. Srpska demokratska opozicija,
s izuzetkom dve-tri stranke, htela je Miloševićevu
politiku a na racionalnim i pragmatičnim osnovama.
To je, naravno, bilo samo delimično izvodljivo.
SNS je danas najsavršeniji izraz rezultata te
njene ambicije. Njen bumerang efekat.
 |
| |
Nastasja
Radović |
