Rano je govoriti o liku i delu patrijarha Pavla, pa ipak – nad odrom njegovim jednom zapisu ima mesta. Zarad znaka jednog koji svi ne vide: on nije za svoje večno boravište izabrao kriptu u Sabornoj crkvi u Beogradu, ni mermernu grobnicu u Hramu sv. Save već groblje manastirsko u Rakovici. Ni državni zvaničnici ni sabraća arhijereji to nisu očekivali. A nad odrom su bili svi, i ustavni poglavar Republike i drugi zvani i nezvani. Svi – sa svojim delima i obavezama i oni sa svojim nedelima. Tu je i B. Plavšić potražila utehu. U takvim prilikama. I takvim zgodama i to biva jer dela i dani počivšeg patrijarha Pavla poklapaju se sa raspadom države i ciklusom balkanskih ratova koji su opustošili Balkan. A njega – pokojnog patrijarha Pavla – vodili su i u rovove bojovnika Karadžića i Mladića da daje blagoslov i, naravno, on ih nije blagoslovio na zločin, a oni su ga počinili. Godine su za nama, i Vukovar i Srebrenica, i tri godine ubijano Sarajevo. Sve su nas ti bojovnici upisali u knjigu zločina koji su bili takvi da se zločini činjeni nad našim narodom i ne vide. Nikog nije ovaj patrijarh pozivao da blagosilja »škorpione« u Trnovu, ali nikog nije ni izopštio iz Crkve i vere. Nisu potrebne arhive jer sve znamo – i sudije i istoričari sve imaju. Kada se uskoro bude razgrnula prašina hvalospeva i političko-hagiografski intoniranih tekstova, bolje će se suditi i o njemu i o nama. Govorio je još 2003. sabraći u Saboru da ne hitaju sa oreolom Nikolaju, ali uzalud – no, o tome će govoriti istoričari uskoro. Pokojni patrijarh više neće dobiti reč.
Santo subito – »odmah svetac«– grmelo je na Trgu sv. Petra u Rimu na sahrani pape Jovana Pavla II. Danima se to isto čuje i na ulicama beogradskim, ali Crkva ne bi trebalo da žuri. Sam se pokojni patrijarh Pavle prema takvim zahtevima odnosio s nekom blagom ironijom jer na svim dvorovima ima laskavaca i pisaca žitija za dobar honorar. On i sam to zna i svedoči – za nama su i spaljena Foča i razorene svetinje drugih i ne jednom su se sabraća arhijereji potrudili da i njegovo ime bude kompromitovano u Evropi. Nema potrebe ovde nabrajati koliko je gorkih čaša ispio upravo od svojih. Nikad sebe nije izdvajao od drugih niti se hvalio pravedništvom – svi smo krivi.
Ostavštinu znamo a s nasleđem ćemo lako – sačekajmo naslednika da i on progovori.
Govorio je ne samo o krivici drugih nego i o svojoj ali se uzdao u sud istorije – a istoriji mnogi već sada sude.
Sve to oko sahrane često je prelazilo granice ukusa normalne hrišćanske svesti. U hvalospevima mere nije bilo i neki su hteli upravo sveca, odmah i ovde. Ne zna se kome je više bilo stalo do toga – da li državnicima ili nekima iz Crkve. Svetost je ideal koji se ne postiže patetičnim besedama ni postrojenom Gardom Vojske Republike. No barem za to veliki Pokojnik nije kriv. Za onaj ratni krst svedočiće preživeli jer će vreme izmeriti i svako delo i svako nedelo. Ova se medijska pompa njemu ne priliči, no – ni za nju kriv nije. I kada bude svenulo cveće na vencima, kada se medijska buka bude primirila, valjda će progovoriti istoričari. Nije mogao da obuzda sabraću arhijereje koji nisu krili neku vrstu svojih ratnih ciljeva. I sve nam je uzaman bilo, makar tako ne mislili oni koji bi – i tu nad odrom – bili spremni da sve još jednom započnu. Na istoričarima je da progovore, a da li će – videćemo.

	Mirko Đorđević