Fudbaleri su nedavno propisno isprašili Rumune i »petardom« i izjavama naciju uključili »na trojku«. Srećom, obmana je trajala svega nekoliko dana, do poraza od Litvanaca, što su Srbi (poslovično) protumačili onako kako im odgovara – nedostatkom motiva i lošeg terena koji je, očito, pogodovao samo domaćinima. Pobedi na Zvezdinom stadionu nema prigovora, izuzmu li se nepotrebni izlivi kvazipatriotizma, recimo kouča i jednog od fudbalera što dugu kosu kroti rajfom.
Najpre je Užičanin, koji je u svoj kurikulum vite (curriculum vitae) nakon solidne igračke karijere upisao da je sedeo na klupi tri slavna španska kluba (Atletiko Madrid, Barselona i Real Madrid)rekao da je reprezentacija Srbije »ispisala novu stranicu srpske istorije, ne samo fudbalske, nego uopšte. Baš želim da naglasim da je to strana srpske istorije, a ne strana našeg fudbala. Plasirali smo se u Južnu Afriku sa velikim autoritetom a igrači su uspeli da podignu ugled zemlje. Srbija je pobedila, Srbija je velika i nije ovde samo u pitanju plasman na Svetsko prvenstvo«, izjavio je selektor Radomir Antić posle utakmice sa Rumunima.
Iste večeri učinak na terenu je kasnije poprilično umrljao mikrofonom Antićev špic igrač Marko Pantelić. Vratio se u tim, postigao gol, ali sve su umanjile reči: »Živeo sam za ovaj trenutak, maštao sam o ovome, ja sam uvek bio samo Srbin i Beograđanin i uvek sam želeo da samostalna Srbija ode na Svetsko prvenstvo! Radujte se Srbi i budite srećni, ovo je trijumf svih nas!« Da ih neko ne tenta na to?!
Prisetimo se nastupa košarkaša (Paspalj, Bodiroga, Savić, Divac, Danilović, Koturović, Đorđević, Rebrača, Obradović, Berić, Sretenović i Tomašević) na balkonu beogradske Gradske kuće nakon što su u Atini 1995. godine osvojili najsjajniju medalju. Nekolicina je bila vidno naćeflejisana, a poslednji navedeni se u jednom trenutku dočepao mikrofona i poručio da su »Grkinje dobre p....« i njihovo veselje začinio sa »Večeras je naše veče, Tuđman se na ražnju peče«. Ajmo, veli pokojni Miodrag Stanisavljević, pesnik i legenda ove strane Republike. Dok smo izlazili prepričao sam mu sadržaj davno viđenog zapisa (kamerom) o tome kako su igrači Verdera iz Bremena proslavili titulu osvojenu u sezoni 1987/88. Nekoliko dana pre penjanja na vrh otvorenog autobusa svi su morali da dođu na stadion, gde su ih čekali frizeri, krojači, pedagozi, psiholozi...

Zagrebačkom novinaru Goranu Miliću njegov (bivši) Beograd nedavno je posle sedamnaest godina parničenja – oteo stan. Preciznije, stan koji je Miliću davno dodelila Radiotelevizija Beograd, izgubio je njegov posinak Igor Katanić, a gorak ukus ostavlja sumnja da je prinudnom iseljenju (»pet džakova i nešto dotrajalog nameštaja«) prethodio manevar unutar suda koji se, umesto za pravdu, opredelio za njenu suprotnost. Na tas mučnine stala je i Goranova izjava (RTV B 92) da se žalio na mnogo adresa, među njima su i najviše, i da ga niko nije udostojio ni retkom odgovora.
Bivša jugoslo(a)venska rok zvezda Branimir Džoni Štulić (Skoplje, 12. 04. 1953), po svemu specifična ptica na nekadašnjem zajedničkom muzičkom i kulturnom prostoru, ostao je bez važećih putnih isprava, javili su srpski mediji. Jugoslaviju je napustio pet godina pre njenog raspada i skrasio se u Holandiji, gde se oženio Džozefinom. Rok kritičar Peca Popović posetio je Štulića u malom mestu pored Utrehta, gde već skoro četvrt veka živi u dobrovoljnom izgnanstvu. Poseduje samo nevažeći pasoš SFRJ, druge isprave nije tražio a na ponudu dobrog đaka, ministra Dačića koji je saradnicima naložio da mu se, ukoliko je zainteresovan, po skraćenoj proceduri izda srpski pasoš, kaže da »život nije bajka« i da bi uzeo bilo koji pasoš koji bi mu obezbedio da radi. Pored muzike, Štulić dosta piše, sprema preko deset naslova, pregovara za nastupe (koncerti) u Zagrebu i Beogradu iako kaže da je njegova zemlja okupirana i da ne svira na okupiranim teritorijama...
Ne znam da li je srpski ministar policije i potpredsednik Vlade Ivica Dačić čitao Ilju Grigorijeviča Erenburga i njegove Francuske sveske i nisam oduševljen što su se neki »dugmići« našli u njegovim rukama ali kao da je prethodnih dana bdio nad ovim Erenburgovim delom. Na strani 9 »razbarušeni gospodin u ćošku«, što je bilo dovoljno da mu u parisku »Rotondu« iz Moskve svojevremeno stigne razglednica, kaže da su Francuzi uvek umeli da privuku svojoj kulturi »došljake iz drugih zemalja«. Erenburg navodi da je Italijan Lili stvorio francusku operu, da je Poljakinja Marija Kiri igrala veliku ulogu u razvoju francuske fizike, pominje slikare, Engleza Sislija, Holanđanina Van Goga, Španca Pikasa, Italijana Modiljanija, Ruse – Šagala i Sutkina. Erenburg piše da je pisac Heredija sa Kube, Žan Mare zapravo Grk Papadijamentopulos, a Gijom Apolinar Poljak Kastrovicki...
Bolje ikad nego nikad, makar Ivica. *

Rusi dolaze. Posle duže stanke Beograd je posetila važna ličnost. Nekima će se, možda, Dmitrij Medvedev učiniti manje važnim, pogotovo usporedbom s njegovim prethodnicima na tronu ili s drugim velikanima koji su nam dolazili dok smo svetu nešto više značili. Ipak, sve potire činjenica da iza njega stoji moć, nova-stara sila. Nekoliko dana pred dolazak glavni grad se užurbano pripremao za opsenu, Potemkinovo. Podsećao je Beograd na naselja onog ruskog generala i ministra (G. A. Potemkin, 1739–1791) koji je naredio da se po stepskim pustarama južne Rusije pored puteva izgrade veštačka sela, sa seljacima, stadima i pastirima – da bi carici Katarini II, koja je 1787. godine obišla kraj, dočarao procvat zemlje pod njegovim ministrovanjem.
Ali, gosti su sigurno znali da je Spomen groblje oslobodilaca zapušteno i da se glancalo radi njih, znali su da su neki važni ruski antifašisti izgubili ulice u glavnom gradu, da u našoj zemlji odavno ne drže do antifašizma, ne pominju Tita, partizane i NOB, da se Dan oslobođenja Beograda gotovo ne obeležava, da se u srpskom političkom bućkurišu godinama već ne zna ko vuče ka Rusiji, a ko Evropskoj uniji, NATO savezu... Stoga je i onih sto trubača na Trgu Republike uoči posete, priča o orahu sa Kavkaza, naprasno prisećanje partizanskih pesama i sve drugo delovalo suviše pozerski. Isto zvuči i podatak da je Šapčanin Ivan Isaković (posle 22 godine provedenih u SAD!) došao na ideju da osnuje stranku »Moja Rusija« čija je glavna zadaća »borba za ujedinjenje sa svojom pravoslavnom majkom i kolevkom Rusijom«.
O poseti ruskog predsednika, njegovim porukama srpskim glavarima, ugovorima, sporazumima, obećanoj pomoći... nešto se (dovoljno) zna, ali se ono glavno samo nazire. Kreatori srpskog javnog mnenja uspeli su da građanima poture da je reč o »istorijskoj« poseti, iako druga strana govori samo o »zaokretu«. Tako smo, umesto ravnopravnog partnera, unapred prigrabili ulogu autsajdera‚ naivno verujući da će se kosovsko pitanje moći dugo sa unutrašnje prebacivati na ravan spoljne politike. »Rusi podržavaju Srbiju«, »Rusi su naša slovenska braća i jedini pravi prijatelji« i slične parole uglavnom medijski isfabrikovane (»slučajni prolaznici«) skoro će biti zaboravljene. Jer, brzo sledi lančano ubeđivanje, Srbije od ruske strane da realnije (što god to značilo) razume kosovsko pitanje, ili ubeđivanje Beograda (na nagovor Evropske unije i ruskih »prijatelja« i »zaštitnika« istovremeno) da se urazumi Republika Srpska.
Milorad Dodik se opet našao uz predsednika Srbije. Pre toga »knez od Laktaša« je uz Borisa Tadića bio i na utakmici sa Rumunima, što jedne zbunjuje, druge golemo iritira. Stoga bi bilo korektnije da je Tadić pozvao sve komšijske predsednike (Slovenije, Hrvatske, BiH, Makedonije...), naročito predsednika i premijera Crne Gore. Jer, ako je jedna od važnih poruka (packi) ruskog predsednika srpskim domaćinima bilo podsećanje na zaboravljeni antifašizam, i to na Dan oslobođenja Beograda, onda je pre Dodika pored predsednika Srbije mesto bilo Filipu Vujanoviću i Milu Đukanoviću. Istorija beleži da su u oslobađanju glavnog grada veoma značajnu ulogu imala tri Crnogorca – Peko Dapčević, Danilo Lekić i Savo Drljević.

	Dragan Banjac