Moć reči*
Mnogi ljudi, u ovo naše vreme, najčešće bankari
i službenici, govore i ponavljaju: poezija nestaje.
To zvuči kao da se kaže: nema više ruža, proleće
je ispustilo dušu, sunce je izgubilo naviku da
se diže, pretrčite sve poljane sveta i nećete
naći nijednog leptira, nema više mesečine, slavuj
ne peva više, lav ne riče više, orao ne leti više,
Alpi i Pireneji su negde nestali, nema više lepih
mladih devojaka i lepih mladića, niko više ne
misli o grobovima, majka više ne voli svoje dete,
nebo je ugašeno, ljudsko je srce mrtvo.
Kad bi bilo dozvoljivo da se trenutno pomeša s
večitim, nema sumnje da bi ovo drugo bilo istina.
Nikad još sposobnosti ljudske duše, ispitane i
obogaćene tajanstvenim dubljenjem svih vrsta razvoja,
nisu bile tako duboke i visoke.
I pričekajte samo malo, pustite da se ostvari
neizbežnost društvenog spasenja, besplatno i obavezno
školovanje, koliko još treba? Četvrt stoleća,
i predstavite sami sebi nesagledivi zbir intelektualnog
razvijanja koje sadrži ovih nekoliko reči: svi
znaju da čitaju! Više čitalaca, više hlebova.
Na dan kad je Hrist stvorio taj simbol, on je
naslutio štampariju. U tome se sastojalo njegovo
čudo. Evo jedne knjige. Njome ću nahraniti pet
hiljada duša, sto hiljada duša, milion, celo čovečanstvo.
U Hristu koji otvara hlebove postoji Gutenberg
koji otvara knjige. Jedan sejač naveštava drugog.
Šta je ljudski rod od samog početka vekova? Čitač.
On je dugo sricao, još sriče; uskoro će čitati.
To dete od šest hiljada godina najpre je išlo
u školu. Gde? U prirodu. Na početku, pošto nije
imalo neku drugu knjigu, ono je sricalo univerzum.
Dobilo je osnovno obrazovanje od
|
oblakâ, od svoda, od
meteorâ, od cveća, od životinja, od šuma,
od godišnjih doba, od pojava. Jonski ribar
proučava talas, pastir iz Haldeje sriče
zvezdu. Zatim su došle prve knjige; izvanredan
napredak. Knjiga je čak šira od tog prizora,
sveta; jer, u stvari, ona dodaje ideju.
Ako je nešto veće od Boga viđenog u suncu,
to je Bog viđen u Homeru.
Univerzum bez knjige, to je nauka koja
zacrtava za sebe univerzum s knjigom,
to je ideal koji se pojavljuje. Takođe,
nastupa istovremena promena u ljudskom
poimanju. Gde nije bilo ničega do snage,
otkriva se moć. Ideal primenjen na stvarne
činjenice, to je civilizacija. Pisana
i pevana poezija započinje njegovo delo,
veličanstveno i delotvorno zaokruživanje.
Krajnje neobična stvar koju treba naglasiti:
nauka je sanjala, poezija dejstvuje. Jednim
brujem lire mislilac tera divljaštvo.
Vratićemo se malo posle na tu moć knjige,
ne zadržavajmo se odviše na tome u ovom
trenutku; ona izbija. Dakle, mnoštvo pisaca,
malo čitalaca, takav je bio svet do današnjeg
dana. Obavezno školovanje je za svetlost
veliko okupljanje dušâ. Ubuduće će svaki
napredak u čovečanstvu biti obavljen uvećanjem
legije čitalaca. Raspon idealnog i moralnog
dobra uvek odgovara otvorenosti saznanja.
Koliko vredi mozak, toliko vredi srce.
Knjiga je oružje toga preobražavanja.
|
|
|
|
Diego Velázquez,
Aesop, 1639-1640.
|
 |
Hrana svetlosti, to je ono što treba čovečanstvu.
Čitanje, to je hrana. Otuda važnost škole, koja
svuda mora biti odgovarajuća civilizaciji. Ljudski
rod će najzad otvoriti jednu veliku knjigu. Ogromna
ljudska biblija, sastavljena od svih proroka,
svih pesnika, svih filosofa, zasijaće i zaplamsati
pod žarištem tog ogromnog sočiva, obaveznog školovanja.
Čovečanstvo koje čita, to je čovečanstvo koje
zna.
Kakva glupost dakle: poezija nestaje! Trebalo
bi pre viknuti: ona dolazi! Ko kaže poezija, kaže
filosofija i svetlost. To znači da vladavina knjige
otpočinje. Škola je njen dobavljač. Uvećavajući
čitaoca, vi uvećavate knjigu. Ne, svakako, u svojoj
izvornoj vrednosti, ona je ono što je i bila,
ali u delotvornoj moći, ona dejstvuje tamo gde
nije dejstvovala; duše treba da budu njeni podanici
za svoje dobro. Do sada je bila samo lepa; sad
je korisna.
Ko bi se usudio da ovo porekne? Krug čitalaca
se povećava, krug pročitanih knjiga je uvećan.
Pošto je potreba za čitanjem kao trag baruta,
jednom upaljen više se neće zaustaviti, i, sve
to povezano s pojednostavljivanjem materijalnog
rada zahvaljujući mašinama i uvećavanjem čovekovog
slobodnog vremena, tela manje umornog ostavljajući
inteligenciji više slobode, velike želje misli
probudiće se u svim mozgovima; neutoljiva žeđ
za saznanjem i razmišljanjem postaće sve više
i više ljudsko zanimanje; niska mesta biće napuštena
u ime visokih mesta, što je prirodni uspon svake
inteligencije u razvoju; napustićemo
Faublas
i čitaćemo
Orestiju; tu će se uživati
u velikom i, kada se jednom proba, više niko neće
moći da se nasiti; požudno ćemo jesti lepotu,
pošto se tananost duhova uvećava u srazmeri s
njihovom snagom; a jednoga dana, usred civilizacije
koja se stvara, svi ti vrhunci gotovo pusti tokom
vekova, i na kojima su boravili samo izabranici,
biće prekriveni dušama došlim da traže svoju hranu
na tim vrhovima.
Pre štamparije, civilizacija je bila osuđena na
suštinske gubitke. Razmišljanja nekog filosofa
ili pesnika, bitna za napredak, nepovratno su
se gubila. Bilo je vrlo lako iscepati jednu stranicu
ljudske knjige. Bila je dovoljna jedna glupost
kakvog prepisivača ili nepromišljen hir kakvog
tiranina, pa da čovečanstvo ostane bez svih tih
velikih zaveštanja genijâ. Ali danas više nema
te opasnosti. Ubuduće neuhvatljivo vlada. Ništa
i niko više neće moći da zatvori misao u telo.
Ona više nema telo. Rukopis je bio telo remek-dela.
Jer rukopis je bio uništiv, i odnosio je sa sobom
dušu, delo. Delo, postavši štampani list, spaseno
je. Ono je samo duša. Ubijte sad tu besmrtnicu!
Zahvaljujući Gutenbergu, primerak više nije iscrpiv.
Svaki primerak je klica, i u njemu samom njegovo
vlastito novo rađanje u hiljadama izdanja; jedinica
je prepuna neprebrojnog. To čudo je spasilo sveopštu
inteligenciju. Gutenberg, u petnaestom stoleću,
izlazi iz strašnog mraka, dovodeći iz tmina tog
otkupljenog sužnja, ljudski duh. Gutenberg je
za sva vremena pomoćnik života; on je neprekidni
saradnik zaposlene civilizacije. Ništa se ne čini
bez njega. On je označio prelaz od čoveka roba
prema slobodnom čoveku. Pokušate li da ga oduzmete
civilizaciji, vi postajete Egipat. Najmanji pad
slobode štampe umanjuje veličinu jednoga naroda.
