Propaganda i stvarnost

Dok se u SAD privodi kraju nacionalni plan da do 2013. od pravilno (organski) tretirane hrane 70% bude proizvedeno na kompostu, u istočnoj Srbiji se o »zdravoj hrani« govori kao o nečemu što već postoji i samo treba početi izvoz u industrijski najrazvijenije a najbogatije zemlje i milijarde evra će ovamo teći kao reka ili padati iz vazduha

Kada političari govore o ekonomskim potencijalima istočne Srbije, među najvažnijim su »zdrava hrana« i čista voda čijim bi se izvozom u industrijski najrazvijenije a najbogatije zemlje mogle zaraditi milijarde evra, jer njihovo stanovništvo doslovno vapi za pravilno tretiranom hranom i kvalitetnom pijaćom vodom – čega tamo nema a ovde ima u izobilju. Iako od Svetske zdravstvene organizacije proglašen pogrešnim (»hrana ne može biti ni bolesna ni zdrava, već pravilno ili pogrešno tretirana«), ovde je taj izraz postao svojevrsna šifra za budući dugoročno uspešan biznis, bezmalo jezička i politička mantra.
U Institutu za javno zdravlje Niš (IZJZ/N) pokazali su ljubaznost i spremnost za razgovor (»intervju«), ali je problem nastao kada je insistirano na određenim odgovorima. Nakon obećanja da ništa od onog što bude rečeno a što može uznemiriti javnost neće biti objavljeno, nego da će poslužiti ličnoj radoznalosti autorke ovog teksta, razgovor je nastavljen. Ipak je tokom trodnevnih razgovora bilo i doslovnog otimanja beležnice, žvrljanja i/ili naknadnog dopisivanja potpisanih izjava, sve praćeno objašnjenjima da je možda rečeno nešto što se u toku pisanja teksta može učiniti bezazlenim, ali objavljeno u novinama će sigurno uznemiriti javnost. Upravo zbog interesa javnosti je dato pomenuto obećanje: da oni koji raspolažu podacima pristanu da ih daju. Ništa važno u tekstu nije izostavljeno, ali je ostala (možda neopravdana) sumnja da ponešto nije rečeno ni u naznakama.

Odbijena nemačka ponuda kupovine izvorišta i plan srbijanskih biznismena da izvoze ovdašnju vodu pokazuju da je voda kvalitetna. Valjda će nekako biti rešen i problem prisustva fekalija. Dr Viktorija Đorđević, spec. higijene na Odeljenju za sanitarnu higijenu pri Centru za higijenu i humanu ekologiju IZJZ/N ne poriče da su nalaženi tragovi fekalija u vodi za piće (»dobro je što to o fekalijama niste beležili!«), ali tvrdi da je »niška voda po kvalitetu i higijenskoj ispravnosti pandan bečkoj«; do tog saznanja se nije došlo upoređivanjem rezultata dobijenih nakon izvršenih analiza, već to »tvrde naši sugrađani gastarbajteri u Beču«.
Niški region se vodom snabdeva iz pet izvorišta, koja se nalaze u kraškom području (»i bečka izvorišta su u takvom području, zato je niška voda kvalitetna i higijenski ispravna«, objasnila je dr Đorđević). Svako izvorište ima zonu sanitarne zaštite, u okviru koje ne sme postojati zagađivač. U Niškom i Topličkom okrugu zona je od 10 do 50 m. Nakon primedbe da je to opasno mala razdaljina, dr Đorđević je rekla da »stvarno jeste opasno mala«, otela beležnicu i upisala »i 100« (metara, op. P. V.) i beležnicu vratila.
Kvalitet prečišćenih otpadnih voda utiče na kvalitet površinskih voda i vodotokova i ispituje se na zahtev stranaka (zagađivača) i sanitarne inspekcije a rezultati analiza se šalju naručiocima, koji i plaćaju naručene analize. Zakonom je propisano da su »zagađivači dužni da adekvatnim sistemom prečišćavanja koncentracije fizičkih, hemijskih i bakterioloških parametara dovedu u granice vrednosti propisanih zakonom«. Međutim, problem je što lokalni zagađivači (vode, vazduha i zemljišta) nemaju nikakav ili imaju neodgovarajući sistem za prečišćavanje. Možda su zato »rezultati analiza rađenih u periodu januar–mart 2009. pokazali da je u Nišavi od ukupnog broja uzoraka 38% fizički i hemijski a 60% bakteriološki neispravno. Najčešći uzrok fizičke i hemijske neispravnosti su povišene vrednosti suspendovanih (ne prirodnim, već naknadnim putem dospelih – otrovi, fekalije) materija, a bakteriološke – povišeno prisustvo koliformnih. Koliformne bakterije su i inače najčešći uzrok bakteriološke neispravnosti (kod zagađivača već prečišćenih) otpadnih voda«, kaže dr Suzana Milutinović, specijalista higijene u IZJZ/N. Od ulaska u Srbiju, na putu dugom 195 km, Nišava je najzagađenija u svom donjem toku, jer je na malom prostoru mnogo zagađivača. Mnogi nemaju nikakav ili nemaju zakonom propisan sistem za prečišćavanje i/ili ne mogu da plate češće i/ili proširene (sveobuhvatne ne naručuju) analize. Novac nema ni IZJZ/N za dovoljno česte samoinicijativne proširene i sveobuhvatne analize, ne samo otpadnih voda već i vazduha. Neprečišćene ili nekvalitetno prečišćene otpadne vode odlaze u Nišavu. Pre puštanja u gradsku vodovodnu mrežu Nišava, jedan od najvećih snabdevača Niša vodom za piće, u Fabrici vode »Naissus« prolazi obavezan »tretman dovođenja u stanje za piće«.

Zagađenost vazduha u Nišu i Niškoj Banji je u maju 2009. bila ispod graničnih vrednosti imisije (GVI), sem na mernom mestu kod m. k. »Duško Radović« u Nišu, gde je povišena koncentracija sumpordioksida zabeležena u 22 dana od 31 (ili 85% dana). »Smanjena GVI nikako ne znači eliminisanje opasnosti od obolevanja zdravih ili pogoršanja bolesti kod obolelih, jer je u sinergijskom delovanju i smanjena količina otrova takođe opasnost«, kaže dr Suzana Milutinović. Nažalost, nedostatak novca sprečava IZJZ/N da vrši sveobuhvatne analize. To znači da treba ispitivati prisustvo svih opasnih elemenata i njihovu količinu, odnosno koncentraciju, tj. GVI, a ne samo proveru prisustva (i GVI redukovanog) broja opasnih elemenata. To takođe znači da država treba da obezbedi više novca, ali i da zagađivači budu oštro kažnjavani sve dok ne shvate da im se više isplati da imaju adekvatan sistem prečišćavanja ili da prekinu rad. Zagađenost pijaće i/ili otpadnih voda i/ili vazduha direktno ili indirektno utiče na zdravlje ljudi i životinja, ali i na zagađenost hrane. Utiče na to da hrana bude pravilno ili nepravilno tretirana – u toku proizvodnje ili finalizovanja.

Dr Lazar Bošković, specijalista higijene i šef Službe za kontrolu zdravstvene ispravnosti namirnica IZJZ/N, kaže da »poslednjih desetak godina Služba ne kontroliše ispravnost proizvoda privatnih proizvođača, bez obzira na količinu tih proizvoda. Zato što nema novca za analiziranje. Zato što se kontrole i ingerencije Službe i IZJZ/N prepliću sa kontrolama i ingerencijama sanitarne, veterinarske i poljoprivredne inspekcije. Zbog nedostatka jasno regulisanih propisa«. Služba se samofinansira: plaćena je od proizvođača životnih namirnica i, kada ih angažuju, od sanitarne inspekcije i od uvoznika inostranih proizvoda. Ukoliko su rezultati analiza u bilo kom obliku i obimu neusaglašeni sa zakonskim propisima, to ni proizvođača ni distributera ne obavezuje da proizvod ukloni – to je ostavljeno njihovoj savesti i dobroj volji. U društvu koje kao da je kodirano da čini ili da pristaje na svakojake nepodopštine, opasno je uzdati se u dobru volju i prisustvo savesti – a naročito ne u društvu koje je korumpirano na svim nivoima i u svim svojim segmentima. Mora se uvesti obavezujući zakon.
Inž. Jovan Jovanović, magistar ekologije i predsednik Centra za zaštitu potrošača »Forum« Niš navodi primer nedostatka dobre volje i savesti: pre dve godine su članovi »Foruma« u niškim prodavnicama zatekli nekoliko vrsta »Podravkinih« proizvoda uvezenih posle isteka roka trajanja i o tome je obaveštena sanitarna inspekcija, ali oni ni posle nekoliko upozorenja ništa nisu preduzeli. »Tek nakon mog istupanja u medijima niški inspektori su krenuli u oduzimanje robe«, kaže za Republiku mr J. Jovanović. »Forum« je u niškim prodavnicama »zdrave hrane« nedavno pronašao pasulj; na dekleraciji je pisalo da je »gradištanac«, ekološki, proizveden u Srbiji. Uklanjanjem dekleracija nalepljenih jedna preko druge saznalo se da je proizveden u Kini, uvezen u Kipar, iz Kipra uvezen u Bugarsku, iz Bugarske uvezen u Srbiju, ali se ne može pouzdano saznati gde je dekleracija odštampana. Sarajevsko Oslobođenje je (25. 05. 2009) objavilo da su u Banjaluci uhapšena lica koja su štampala i u promet stavljala falsifikovane proizvode i lažne deklaracije, robne marke, uvozne i izvozne dozvole itd. Prekodrinska braća su shvatila da je potrošaču jako važno šta piše na deklaraciji. Sasvim je moguće da su svoj »biznis« proširili i u Srbiju; npr. domaća začinska smesa napravljena u garaži ili sokovi smućkani u kupatilu. Ovo poslednje je pre desetak godina rađeno u Svrljigu: glava porodice je praškaste voćne koncentrate rastvarao u običnoj vodi u kadi i punio flaše kroz levak. Kada nekog člana pritera, on uđe u kupatilo i olakša se, ali proizvodnja nije prekidana, »sokovdžija« nije krio šta i kako radi, deklaraciju o proizvodu imao je na flašama, bavio se tim »biznisom« a svrljiška sanitarna inspekcija nije radila svoj posao.
U međuvremenu je ponešto i poboljšano – donet je Zakon o zaštiti potrošača. U čl. 53 piše: »ako proizvod sadrži boje, aditive, arome i druge dodatke, u deklaraciji mora biti navedena vrsta i količina za svaki dodatak posebno«. Očekivalo se da to obraduje one proizvođače koji su u reklamama gromoglasno tvrdili da su upravo njihovi proizvodi najbolji. Međutim, proizvođači piva, sokova i mineralnih voda su Ministarstvu trgovine podneli zajednički zahtev da se povuče čl. 53, u pisanom obliku obrazloživši da »potrošače ne interesuje šta piše na deklaraciji«, ali je Ministarstvo uvažilo zahtev Udruženja za zaštitu potrošača.
To nikako ne znači da su Zakonom o zaštiti potrošača oni stvarno zaštićeni. »Događalo se da u namirnicama uvezenim najčešće iz Turske, Kine i Bugarske pronađemo visoke nivoe nedozvoljenih aditiva, pesticida, teških metala itd. Uzorke dobijamo od graničnog sanitarnog inspektora a rezultate analiza šaljemo gran. sanit. inspektoru i uvozniku. Šta se dalje događa s tim namirnicama, nije u nadležnosti ni Službe ni bilo koga drugog da to prati«, kaže dr Lazar Bošković. (Zamislimo ovo: nekoliko stotina tona mesa u kojem su tragovi teških metala, a jak uvoznički lobi. Nekoliko desetina tona zatrovanog pasulja, a jak trgovački lobi. Testeninama istekao rok mnogo pre nego što je kupljena, a granični sanitarni inspektor prima mito. Nemoguće? »Ukoliko su rezultati analiza u bilo kom obliku neusaglašeni sa zakonskim propisima, to ni proizvođača ni distributera ne obavezuje da namirnice ukloni...«) Ali, u Srbiji nije sve toliko loše da ne bi moglo biti i gore. »Problem je što će upravo donetim Zakonom o bezbednosti hrane kontrola ispravnosti namirnica preći u nadležnost poljoprivredne inspekcije. Opasnost je u sledećem: ukoliko dođe do trovanja hrane, čak i epidemijskog karaktera (hepatitis, enterokolitis, salmoneloza itd.), za saniranje posledica i praćenje situacije na terenu biće zaduženi veterinari i poljoprivredni inženjeri; ali u malim i/ili siromašnim sredinama (i u bogatijim, npr. seoskim, u kojima nema visokog stručnog kadra) zaduženi će biti veterinarski tehničari, a u boljem slučaju poljoprivredni inženjeri«, objašnjava dr Lazar Bošković.

Da li je i u kojoj meri siromaštvo uticalo ili još utiče na povećanje onih bolesti i vraćanje skoro zaboravljenih (za koje se ranije verovalo da su u Srbiji iskorenjene); na povećanje broja obolelih i na povećanje smrtnosti? Koliko i na koje načine siromaštvo utiče na način ishrane? »O tome ne može da se govori u nekoliko rečenica. Dođite nekom drugom prilikom da se dogovorimo za opširan razgovor. Ima o tome mnogo da se priča«, bio je ljubazan dr Dejan Milosavljević, specijalista socijalne medicine i direktor IZJZ/N. Za potrebe ovog teksta nisu pribavljeni podaci o postojanju površina zasejanih genetski modifikovanim biljkama namenjenim ishrani ljudi i/ili životinja, zato što Služba za zdravstvenu kontrolu namirnica nije to pratila. Smanjenju problema nastalih usled zagađenosti životne sredine može doprineti smanjenje upotrebe veštačkih đubriva, preparata za bolji rast, rodnost, zaštitu itd. U opštini Svrljig je pre tri godine urađena Studija za organsku poljoprivredu kao podrška ovoj opštini. Finansirala je EU, putem Evropske agencije za rekonstrukciju i razvoj, u okviru pomoći istočnoj Srbiji. Predavanja su održana u svih 38 sela; pratilo ih je ukupno 200 zainteresovanih, prosečno 10 na predavanju, što znači da u nekim selima nije bilo nijednog. Tema ista za celu istočnu Srbiju: pravilno tretirana hrana. U poslednje tri godine je upotreba veštačkog đubriva i ostale poljoprivredne hemije svedena na minimum, ali isključivo zato što seljaci nemaju novac da sve to kupuju u većim količinama. Kada i ako ga budu imali više, kupovaće više, kaže Vlada Krstić, dipl. inž. poljoprivrede i šef Odseka za privredu u SO Svrljig. Studija nije obuhvatila predavanje o kompostiranju; a i da jeste, malo je verovatno da bi bilo zainteresovanih za takav način proizvodnje hrane. Godinama je Muzafer Šekularac, inž. hidrogeologije, svojevremeno zaposlen u nekim britanskim firmama na istraživanjima i eksploataciji nafte u bliskoistočnim državama i projektni saradnik NASA, predsednik ekol. NVO »Futur 2000« za Srbiju i predsednik ekol. sekcije GSS (i u LDP) Niš, samoinicijativno i besplatno u Nišu i mnogim selima niških opština držao predavanja o značaju ekologije i proizvodnji komposta; posećenost je bila izuzetna zbog uistinu zanimljivog načina predavanja, ali za praktičnu primenu (uklanjanje starih i ne stvaranje novih deponija, čišćenje vodotokova) zainteresovanih je bilo malo, a i oni su ubrzo odustali. Još manje je bilo zainteresovanih za spravljanje komposta, jer je za to potrebno mnogo rada od kojeg se ne postaje odmah bogat!

*

Dok se u SAD privodi kraju nacionalni plan da do 2013. od pravilno (organski) tretirane hrane 70% bude proizvedeno na kompostu, u istočnoj Srbiji se o »zdravoj hrani« govori kao o nečemu što već postoji i samo treba početi izvoz u industrijski najrazvijenije a najbogatije zemlje i milijarde evra će ovamo teći kao reka ili padati iz vazduha. Ali sudeći po podacima dobijenim (i nedobijenim, ali naslućujućim) u IZJZ/N, zagađeni su i voda i vazduh; samim tim je i tlo (i ono koje se obrađuje i ono koje se ne obrađuje) zagađeno. Ali i hrana. To se ne može tvrditi, već se samo može naslutiti – pošto se »već desetak godina ne kontroliše ispravnost proizvoda privatnih proizvođača, bez obzira na količinu tih proizvoda«.
Umesto priča o »niškoj vodi, pandanu bečkoj«, istočnoj Srbiji – netaknutoj prirodi, milijardama evra koje samo što nisu počele da »padaju k’o s neba« ili da »teku k’o reka« i srpskom seljaku – čiji su davnašnji preci dobro znali kako šta treba proizvesti i kako se hraniti – oni sa Zapada i plaćenici iz NVO u Srbiji ne treba da »sole pamet« o tome kako treba spremiti dobar ručak, to i nepismena srpska seljanka zna bolje«, treba otvoreno reći da to nije tačno.
I treba učiniti prvi korak: ubediti proizvođače hrane da je u korišćenju poljoprivredne hemije veoma opasno po zdravlje verovati da »od viška glava ne boli« i ne plašiti se uznemiravanja javnosti; a (raz)govor je moguć i bez sintagmi i poštapalica.

	Persa Vučić