Peti regionalni forum o tranzicionoj pravdi u postjugoslovenskim zemljama, koji su organizovali Akcija za ljudska prava i Centar za građansko obrazovanje u Bečićima kod Budve u Crnoj Gori, pokazao je da problemi sa kojima su suočene novonastale države naslednice SFRJ ipak traže iskorak iz realnosti u kojoj živimo na ovim prostorima da bi se sagledala sva strahota i stvarni smisao počinjenih zločina za vreme trajanja ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Mnogi učesnici su protiv utvrđivanja istorijsko-političkog konteksta dešavanja, smatrajući da to može da uništi inicijativu za osnivanje Regionalne komisije jer otežava realizaciju projekta kroz političke institucije, konkretno parlamente nacionalnih država kao predviđene osnivače. Strah od vladajućih nacionalizama i političke slabosti parlamenata da se suoče sa stvarnim posledicama vođenih ratova, enormnim bogaćenjem ratnih profitera, ubrzanog socijalnog raslojavanja i drastičnog osiromašenja većine stanovništva, urušavanja morala, jer pobednik je uvek u pravu ma šta počinio i čini, deportacije i nasilnih premeštanja ljudi, razaranja ekonomija, dovodi u zabludu da Regionalna komisija može da nastane i funkcioniše u postojećim uslovima. Bez objektivne istorijske analize činjenica o uslovima nastanka sukoba, oslobođene političko-pragmatskih nacionalističkih konteksta, ne može se postići dogovor o statusu žrtve i zločinca. Pitanje nije ko je bio agresor, a ko branitelj teritorija zbog kojih su se vodili ratovi, već ko je i zašto zločin prema ljudima sistemski i dugo planirao i na osnovu njega profitirao. Tek kad se umesto ideologije nacionalizma i teritorija u središte analize postave konkretni ljudi možemo da shvatimo svu patnju i stradanja kroz koje su prošli i kroz koje, nažalost, još uvek prolaze stanovnici bivše Jugoslavije. A to je zadatak Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o zločinima i teškim kršenjima ljudskih prava.
Ratovi su se vodili, ratovi se vode i vodiće se. To je surova realnost u kojoj živimo. Smrt u borbi je bolna, ali je časna i rizik je profesije. Ona, svakako, ne može da bude sporna. Ali, degradacija ne samo vojne profesije, već i novinarske koja je aktivno učestvovala u podstrekavanju zločina, a posebno političkih vođa koji su sa sigurne udaljenosti, iz svečanih kabineta vešto manipulisali u cilju održanja na vlasti i enormnog bogaćenja za razliku od svojih istorijskih prethodnika koji su jahali u prvim borbenim redovima (čak i žene kao Elizabeta Tjudor i Marija Stjuart), mora da se objasni kao pojava u svom istorijsko-političkom kontekstu nezavisno od teritorije bivše Jugoslavije na kojoj su vođeni ratovi, jer nije presedan u međunarodnoj zajednici. Samo tako može da se utvrdi nadnacionalni kontekst u kojem će se vrednovati činjenice o teškim kršenjima ljudskih prava i zločinima počinjenim kršenjem običaja i pravila rata i krivična dela nečovečnih postupanja. To takođe razrešava i drugo sporno pitanje oko kojeg su se javljale polemike, a i kontroverze u zaključcima foruma. Da li dželat može da bude i žrtva i da li udruženja ratnih veterana mogu da budu članovi Koalicije za REKOM. Iako je prevladalo mišljenje da su i oni koji su činili zločine takođe bili izloženi zločinima, i to je prihvaćeno, kao i mišljenje da nečovečno postupanje u logorima, kako prema civilima, tako i prema ratnim zarobljenicima, treba da bude sastavni deo mandata REKOM-a, kategorički je odbijen zahtev za članstvom udruženja ratnih veterana, što je apsurd. Unapred okriviti bilo koga da je zločinac zato što je učestvovao u sukobima iako se ne zna da li je činio zločine ili postupao po pravilima i običajima rata vodi izjednačavanju ratnika i zločinca i još većoj degradaciji vojne profesije. Biti vojnik ne znači i ne sme nikako da znači ubijati, silovati i pljačkati. Članovi udruženja ratnih veterana koji su poštovali pravila svoje profesije će lako, kao što uvek i jesu, razumeti jedni druge ma odakle došli. To se videlo i iz izlaganja predstavnika ratnih veterana Hrvatske, koji je govorio o odgovornosti holandskog bataljona za masakr u Srebrenici. Po njemu, oni, iako su svi odlikovani od holandske vlade, nisu ispoštovali svoj profesionalni zadatak i time su bili saučesnici u zločinu.
Prikazan dokumentarni film »Rat za mir«, autora Koče Pavlovića iz Crne Gore, o dubrovačkom ratištu vredan je dokument ne samo o stvarnosti jednog poduhvata već i o ulozi rukovodećih ljudi u kreiranju psihoze straha koja je dovela do prave paranoje među vojnicima koji su spas nalazili u enormnim količinama alkohola koji im je nekim čudom bio dostupan i nekontrolisanoj, rasipnoj upotrebi municije razorne moći po vrednim istorijskim spomenicima, privatnim kućama i kontrolnom tornju na aerodromu Ćilipi, između ostalog. Cinizam kojim premijer Crne Gore Milo Đukanović u filmu sada govori o svojoj tadašnjoj ulozi je zastrašujući. Ono što je stvarni užas kojeg postanete svesni jeste da je to jedan od kreatora naše realnosti. I zato se od nje prvo moramo odmaći da bismo mogli da realizujemo projekat REKOM-a.

	Tanja B. Lončar