Srbija neuređena država

Kako nastaju afere

Kad država ili neki drugi visokoorganizovan sistem zaostaje u odnosu na promene u okruženju ne može se na njih adaptirati povećanjem učestalosti parcijalnih promena. To, čak, može dovesti do još većeg zaostatka, zbog neizbežne disperzije pojedinačnih aktivnosti. Tad je neophodno posegnuti za strukturnim promenama, ma koliko one bile bolne i rizične. Stepen bola i rizika zavisi od stepena spremnosti na promene (svesti), od primenjene metode (stručnosti) i, logično, od veličine zaostatka. Dodatnu težinu može dati postojanje potrebe za samoodricanjem od stečenih privilegija. Termin »samoodricanje« ukazuje na promenu pozicije države – od nekog ko ima apsolutni monopol (te jednostranim tumačenjima zakona i uredbama može naknadno »ispravljati« posledice svojih loših odluka) do države kao ravnopravnog partnera koji prihvata rizik poslovanja i povinuje se tržišnim principima i ugovornim klauzulama.
Ako se sami ne dozovemo pameti i ne shvatimo u kakvom to izmenjenom svetu poslujemo, otrezniće nas neki novi ugovor o zakupu (poput onog za špijunski satelit, sa ogromnom odštetom), o koncesiji (poput one za autoput sa, zasad, »samo« nenaplaćenim garancijama), neki novi tender (sa izgubljenom dobiti kao kod RTB Bor) ili novi projekat (nepoznate sudbine poput gasovoda). Tu su i poslovi bez jasnih naznaka o gubicima (slučaj Luke Beograd), bez adekvatne računice (pokušaj spasavanja kragujevačke Zastave) i bez završnog računa (prodaja Sartida). Zbir samo ovde prezentiranih gubitaka, u milionima evra ili dolara, svejedno, deluje zastrašujuće.
Da bi otkrili generalni mehanizam pravljenja grešaka valja uočiti specifičnosti pojedinačnih slučajeva. Tako, na primer, kod zakupa špijunskog satelita imamo problem standardne procedure. I kod ugovora mnogo manjih vrednosti nezaobilazne su obimne klauzule o međusobnoj razmeni raznih odobrenja i saglasnosti pre aktiviranja dogovorenog. Nosioci takvog posla su institucije, a ne pojedinci. Druga je stvar što autoritet pojedinaca (najčešće nastao kao posledica položaja) kod nas može da neutrališe kritička mišljenja unutar samih institucija. Što je niži nivo stručnosti odgovarajućih službi, to je upliv autoriteta veći, jer se strah od moćnika leči jedino argumentima struke. Informacije o postupku koji se povodom ove afere vodi pred domaćim sudstvom su šture (vojska, pa još špijunaža!), ali u čiju god korist presuda bila, biće u okviru ove materije.
Kod koncesije za autoput Horgoš–Požega stigli smo do pokušaja naplate dobijene garancije i – stali. Iako se ovde ne radi ni o vojsci, ni o špijunaži, tajni je na pretek. Do danas nema objašnjenja kako smo u posao od oko 1,5 milijardi evra ušli bez naplativih garancija? Setimo se i cirkusa sa vremenski ograničenim davanjem na uvid (»čitanjem«) tajnih aneksa ugovora o koncesiji. Normalno, nije sporno da određeni elementi mogu predstavljati poslovnu tajnu. U pomenutom ugovoru to bi mogli biti delovi koji se odnose na način na koji koncesionar ima nameru da zatvori finansijsku konstrukciju. Ali, aneksi o isplativosti posla, i slični, to sigurno ne mogu biti. Umesto da se pozabavimo traženjem odgovora na pitanje ko je uveo tajnost tamo gde je nema i zašto (usled previda, ucene partnera odustajanjem ili nečeg trećeg), zadovoljili smo se testom brzine čitanja srpskih novinara. Sada se, opet, umesto odgovora na to ko je i zašto dopustio da nam se koncesionar izmigolji (deo poslovnog rizika, nestručnost ili namera), zadovoljavamo nezvaničnim poluinformacijama. Ne znamo da li je tu reč o garanciji tipa »na prvi poziv«? Ako nije, zašto? Čak ne znamo ni koju to garanciju, zapravo, pokušavamo da naplatimo? Da li tendersku, kojom druga strana garantuje ozbiljnost svoje tenderske ponude? Ili garanciju o zatvaranju finansijske konstrukcije, kojom garantuje platežnu sposobnost? Kad je krajem prošle godine koncesionar zatražio raskid ugovora, ovde se likovalo i horski ponavljalo kako je to nemoguće pošto, tvrdilo se, ugovor nije ni stupio na snagu. Kako sad nameravamo da realizujemo garanciju (ako je reč o finansijskoj), kad ona proističe iz ugovora? I da li je, u međuvremenu, ona prva garancija (tenderska) istekla, i zašto? Ako jednog dana izgubimo spor na arbitražnom sudu, kako će se znati ko su odgovorni za ogromnu odštetu koju ćemo morati da platimo. Pogotovo što je, po pravilu, javnost isključena tokom arbitražnog postupka. Ili će se, ipak, sve završiti na masnoj nagodbi, pod lažnim, navodno domaćinskim geslom »bolje i to nego da rizikujemo da izgubimo parnicu«.
Nespremnost da se prihvati činjenica da je, u savremenom okruženju, država samo obična strana u biznisu, pogoduje opstanku neprofesionalizma na svim nivoima. Naročito u stručnim službama države, prepunim nasleđenih i novoprimljenih partijskih sledbenika, večito nezadovoljnih platama za koje smatraju da su potcenjivačke u odnosu na njihovu stručnost. Svakako da taj aparat nije sačinjen samo od nestručnih kadrova, ali kako to da niko unutar njega nije, na primer, reagovao na analize da je svetska cena bakra na vrhuncu i da sledi pad, pa se prodaja RTB Bor razvlačila do besvesti (dok cena bakra nije više nego prepolovljena)? Zašto se sad čudimo što će sedište srpsko-ruske firme za gazdovanje nad našom trasom gasovoda biti u Švajcarskoj (zajedno sa svim pogodnostima), kad smo prethodno, bez reči upozorenja, potpisali dokument u kojem se predviđa da buduća firma posluje »po zakonima Švajcarske«? Kako to da nekoliko uzastopnih garnitura stručnih službi glavnog grada nisu uspele da izvrše uknjižbu »pripadajućeg« zemljišta (Luka Beograd)? Da li postoji tačna matematika o tome šta Srbija dobija za uloženo u projekat Zastava-Fijat (isplativost)? Kao šlag na kiseloj torti stoji prodaja Sartida na koju, po mnogima, još nismo stavili tačku, iako je od nje prošlo preko pet godina. Ništa bolja situacija nije ni kod angažovanja spoljnih konsultanata i konsultantskih kuća od strane države. Ne postoji javna ocena njihovog prethodnog rada, kao neophodan osnov za neko buduće angažovanje. A skupo plaćene analize i preporuke često prenebregavamo bez ikakvog obrazloženja.
Taj odnos potpisnika (državnih funkcionera najvišeg ranga) prema pripremljenim analizama zaslužuje posebnu pažnju. Da li je, na primer, potpisnik ugovora o koncesiji bio upozoren da se u aneksu o rizicima neki događaji tretiraju kao »božji čin«? Da li su stručne službe pripremile informaciju licu koje je potpisalo dokument o gasovodu o visini našeg ulaganja u taj projekt i mogućim gubicima po državu? Ako je bar jedan odgovor potvrdan, kolika onda direktna odgovornost leži na potpisnicima? Koliko su zaista nemoćni da bilo šta učine, a koliko nespremni da iniciraju suštinske promene? Posebno kad to iziskuje promene i u njima samima i neposredno oko njih (ministarstvo, stranka)? I šta je sa korupcijom? Njen najrazorniji oblik, korupcija u krugovima visokih vladinih činovnika (kleptokratija), kao mač visi nad svakim od pomenutih poduhvata. Takav pregovarački i, naročito, postpregovarački lični teret ne uklanja se nikakvim opštim antikorupcijskim zakonima. Pomaže jedino jasna i javna računica svakog posla rađenog u ime i za račun države. Tačno je da niko nema tapiju na uspeh u svakom poslu, ali se nastale greške mogu, i moraju, klasifikovati: kao deo uobičajenog poslovnog rizika, kao krajnja nestručnost ili namera.

	Dragan Kostić