U četrdesetak tekstova pisanih za Peščanik od jeseni 2007. do kraja leta 2008, Teofil Pančić u svom dobro poznatom stilu, vrlo nekonvencionalnim jezikom, prati jedan po mnogo čemu zanimljiv vremenski odsečak. Srbija je, naime, tada već počela ozbiljno da posustaje u svojim naporima da izvrši ekonomske i političke reforme (ako ih je uopšte i bilo, kako bi nesumnjivo dodao Pančić!) i da se približi Evropskoj uniji. Štaviše, iz godinama ponavljane mantre »evroatlantske integracije« voljom prvog Koštuničinog kabineta izbačeno je ono »atlantski« i bilo je samo pitanje trenutka kada će biti eliminisano i ono »evro« iz dotične sintagme. Istina, u februaru 2008, na predsedničkim izborima građani su pokazali skoro referendumsku volju da se pridruže modernim evropskim zemljama; to će isto potvrditi i na vanrednim majskim parlamentarnim izborima, ali »otmičari tuđih egzistencija« oličeni u narodnjačko-radikalsko-espeesovskoj mejn strim koaliciji se ne predaju tako lako. Na mitingu 21. februara pred Domom narodne skupštine, koji Pančić naziva »Operacija veliko Sranje«, dolazi do erupcije nacionalističkog gneva zbog proglašenja nezavisnosti Kosova i velike paleži stranih ambasada praćene pljačkom i razbijanjem stranih banaka i radnji, tih simbola »mrskog zapadnjačkog društva«. Srbija je Evropi i svetu, rešenošću Koštuničine vlade da ništa ne preduzme da spreči divljanje po ulicama, pokazala svoje iskeženo, ružno, nedemokratsko i fašistoidno lice i, kako s pravom na jednom mestu veli Pančić, »za desetak februarskih dana vraćena je deset godina unazad«. Problem nije, veli dalje autor, samo u tom vraćanju, nego u svesnoj nameri da se točak istorije vrati barem deset godina unatrag. I zaista, sve do jula 2008, dok Koštunica i formalno nije predao vlast novoj političkoj koaliciji, to je tako izgledalo.
Ni danas, međutim, situacija nije bitno popravljena; utihnuli su iz vrhova vlasti jedino antizapadna retorika i otvoreno huškanje na nasilje prema stranim ambasadama; sve drugo je isto. Reforme stoje, Srbija je danas na istoj distanci od Evropske unije baš kao i tada, Kosovo je (p)ostalo glavni prioritet vlade, a za Srpsku pravoslavnu crkvu i sam bog je negde zaturen i zaboravljen, Kosovo je postalo njegova hipostaza. Ostalo je isto i to da je »celokupni javni diskurs doživeo degeneraciju monumentalnih dimenzija« – verujem da će i Pančić u knjizi koju budem prikazivao na ovom mestu 2010. godine to ponovo konstatovati – te da svakodnevno i dalje slušamo »Velika Lupetarenja iz visokih i srednjih ešalona« ne samo »deesesovskih, novosrbijanskih, radikalskih i dačićevskih«, nego sada i iz »tadićevsko-jeremićevskih (Nikada, ama baš nikada nećemo priznati Kosovo) ljajićevskih (Mi znamo da imamo obavezu da uhvatimo Mladića, mi ozbiljno radimo radimo na tome ali mi ne znamo gde se krije) i dinkićevsko-đelićevskih-lažovskih (vize se ukidaju do kraja 2008, pardon do kraja 2009, a sigurno do kraja...)!«
Ako je, dakle, period 2007–2008. bio politički buran i zanimljiv za istraživanje i analizu, period koji je pred nama živa je zgoda za nova književna i publicistička pregnuća. Dakle, dragi Teofile, imaćemo puno vremena i materijala za zanimljive tekstove što u Peščaniku što u Republici, jer – kladim se u šta god hoćeš – u zemlji Srbiji, nažalost, još zadugo će biti »majki pcovanje, za nož vađenje«, i naravno »laganja, prenemaganja, muljanja, zamagljivanja, zamena teza, prodavanje rogova za sveću«. O pljačkama i nasilju da i ne govorim. Smislio si i odličan naslov: peščani sprud. Srbija je zaista odavno nasukana.

	Z. M.