Odgovorna vlast u svakoj državi,
pored rešavanja »ostavštine« iz prošlosti i »gorućih«
tekućih pitanja, značajnu pažnju i blagovremene
aktivnosti treba da posveti pripremi, izradi,
implementaciji, monitoringu i stalnom inoviranju
nacionalnih strategija razvoja – opštih i sektorskih,
dugoročnih i srednjoročnih.
Nužnost strateškog planiranja razvoja posebno
potenciraju procesi stalno rastuće globalizacije
proizvodnje i liberalizacije trgovine, širenje
regionalnih ekonomskih grupacija (EU, CEFTA...),
povećanje jurisdikcije međunarodnih institucija
(WTO, WB, IMF...), globalne klimatske promene
čije posledice dovode u pitanje dugoročno održivi
razvoj na planeti Zemlji.
U uslovima današnje, najpre finansijske, a potom
i globalne ekonomske krize veoma je bitno da se
na osnovu odgovarajućeg monitoringa i evaluacije
pojedinih strategija vrši njihovo inoviranje i
usklađivanje programa i akcionih planova njihove
implementacije.
Pored toga, na potrebu strateškog planiranja uopšte,
a posebno razvoja poljoprivrede i ruralnih područja,
utiču i nepovoljne tendencije u pogledu prehrambene
bezbednosti u svetu – koje u periodu od 1960.
do 2008. godine karakteriše stalno rastući broj
stanovnika za koje treba obezbediti dovoljnu količinu
zdravstveno bezbedne hrane po cenama pristupačnim
njihovoj platežnoj sposobnosti (sa 3 na 6,7 milijardi
odnosno za 2,23 puta), uz istovremeno daleko brže
povećanje broja gladnih (sa 80 na 925 miliona
ili za čak 11,56 puta), zbog čega umesto svakog
38. stanovnika koji je bio gladan pre pola veka
– i pored najavljenog »iskorenjivanja gladi« sa
implementacijom tzv. zelene revolucije u poljoprivrednoj
proizvodnji – danas gladuje čak svaki sedmi stanovnik
u svetu.
Nakon »petooktobarske revolucije« (2000) u Srbiji
je pripremljeno i usvojeno dvadesetak strategija
razvoja, među kojima se, po kriterijumu opštosti
i značaja za evropske integracije i našu temu,
posebno izdvajaju dva nacionalna strateška dokumenta
– u kojima je ukazano i na ekonomski, socijalni
i ekološki značaj poljoprivrede i ruralnih područja,
a to su:
• Nacionalna strategija privrednog razvoja
Republike Srbije od 2006. do 2012. godine
(Ekonomski institut – u saradnji sa Republičkim
zavodom za razvoj, Beograd, 2005; Vlada RS usvojila
9. 11. 2006) – u kojoj su definisani
ciljevi,
mere i
aktivnosti, kao i
rokovi
i
nadležne institucije za realizaciju
razvoja pojedinih područja/problema u sektoru
poljoprivrede; i
• Nacionalna strategija Srbije za
pristupanje Evropskoj uniji (Vlada
RS usvojila 17. 06. 2005) – u kojoj su definisane
tri faze strukturnog i zakonskog (
Acquis
communautaire) prilagođavanja
poljoprivrede
Srbije na putu ka EU: (1) Priprema (2005–2007),
(2) Implementacija (2007–2011) i (3) Integracija
(2011–2013), čime bi naš agrar bio pripremljen
i za održivi razvoj u konstelaciji propisa STO.
Ključni dokument koji je u fokusu našeg promišljanja
–
Strategiju razvoja poljoprivrede Srbije,
na predlog Ministarstva poljoprivrede,
šumarstva i vodoprivrede, Vlada Srbije je usvojila
18. avgusta 2005. godine. Zanemarujući diskutabilnost
o (ne)usaglašenosti prethodno donete sektorske
Strategije razvoja poljoprivrede Srbije
sa godinu dana kasnije donetom opštijom
Nacionalnom
strategijom privrednog razvoja,neophodno
je, ilustracije radi, ukazati samo na pojedine
propuste, kontroverze i dileme, koje se odnose
na izradu, usvajanje i sadržaj najznačajnijeg
i sada važećeg agrarno-političkog dokumenta o
razvoju poljoprivrede i sela u našoj zemlji.
Prva kontroverza se odnosi na izostavljeno
navođenje autora
Strategije razvoja poljoprivrede
– iako je prethodno i javno obećano od tadašnjeg
pomoćnika ministra poljoprivrede Gorana Živkova
(videti polemike u nedeljniku
Vreme pod
naslovima: »Novi klinci« – broj 712, »
Argumenti
glasnogovornika« – broj 715, »Poljoprivredna
tranzicija: Najmanje deset godina« – broj 724,
»
Mnogo velika stopa« – broj 725, »
Promocija
kukavičjeg jajeta« – broj 728).
Razlog
izostanka imena autora je vrlo egzaktan: konačna
verzija sada važeće
Strategije razvoja poljoprivrede
Srbije – koja je od strane tadašnjeg ministra
poljoprivrede dr Ivane Dulić Marković javno promovisana
kao »nacionalno izuzetno značajna aktivnost šestomesečnog
rada tima od preko 20 autora i doprinos preko
400 učesnika na tematskim radionicama«
–
predstavlja u dominantnom
delu – oko 90 odsto – smisaono potpuno identičan
tekst
Master plana za poljoprivredu Srbije
(Policy Advisory Unit, februar 2003). Interesantno
je da taj »Master plan« prethodna dva ministra
poljoprivrede (prof. dr Dragan Veselinov i prof.
dr Stojan Jevtić) nisu hteli da prihvate ni kao
polaznu osnovu za raspravu na temu »Strategija«.
U takvoj konstelaciji »izrade« aktuelne »Strategije«
izlišno je i pominjati odsustvo nacionalno i međunarodno
kredibilnih recenzenata predmetnog dokumenta.
Druga dilema proizlazi iz (in)validnosti
Konkurentnosti poljoprivrede Srbije
–
jedne od baznih publikacija
za izradu validne predmetne »Strategije«, čiji
autori su na bazi tzv.
Porterovih koeficijenata
sastavili »Rang listu« sa 25 izvozno »najkonkurentnijih«
proizvoda srpskog agrara i na izuzetno visokom
8. mestu (str. 73) naveli robnu grupu »
Kornjačevina,
kost kita, dlake kitove kosti
(istakao: M. M. Š.),
rogovi, parošci, kopita,
nokti, kandže i kljunovi – sirovi ili prosto
pripremljeni ali neisečeni u oblike; prah i otpaci
od tih proizvoda«u vrednosti od svega 85.903,18
US $ što čini oko jedan desetohiljaditi deo vrednosti
izvoza srpskog agrara u toj godini?! Daleko iza
te »dlake kitove kosti« navedeni su drugi srpski
strateški značajni poljoprivredni proizvodi: malina-bruh
(5,7 mil. $), kupina-konfitura (3,2 mil. $), malina-griz
(12,8 mil. $), goveda-meso sa kostima (2,1 mil.
$), malina-sveža (3,2 mil. $), višnje-sveže (4,7
mil. $)... U istom kontekstu mogle bi se razmatrati
i (in)validnosti separata
Bilansi poljoprivredno-prehrambenih
proizvoda – druge bazne
publikacije za izradu »Strategije«, u
kojoj nedostaje čak i Bilans mleka – koji ni do
danas nije urađen na nacionalnom nivou.
O
faktografskim,
metodološkim i
semantičkim nekorektnostima u sadržaju
aktuelne »Strategije« mogla bi se napisati svojevrsna
Case Study kao raritetni metodološki
priručnik studentima, magistrantima i doktorandima
kako ne treba pisati dokumenta o razvoju poljoprivrede
i ruralnih područja.A u njemu bi bilo teško izvršiti
rangiranje kreativno-voluntarističkih »bisera«:
od istorijski neistinite konstatacije »Posle pedeset
godina planske privrede...« – i to na početku
prve rečenice »Uvoda« (str. 1); preko navođenja
– pored taksativno poređanih sedam strateških
ciljeva (»jedan ekonomski, tri socijalna, dva
politička i jedan ekološki«) – još i 22 »neimenovana«
cilja (!?) (str. 11), koji na ukupno 80 strana
teksta nigde nisu navedeni; (ne)razumljivih mera
ekonomske politike sa opisom »izvesnih uslova
koje treba da obezbedi država« (str. 13); uvođenja
u teoriju zadrugarstva nepostojećih »državnih
zadruga« (str. 16); do neosnovanih tvrdnji da
»Postoje brojne studije ekonomista o komparativnim
prednostima ali obično praksa pokazuje da njihove
tvrdnje o tome gde leže komparativne prednosti
nisu od velike koristi« i da »Analize obično uzimaju
u obzir, kombinaciju
istorijske proizvodnje
(istakao: M. M. Š.) i podataka o troškovima za
prosečno gazdinstvo...« (str. 40).
Posebno je uočljivo da u »Strategiji« nedostaje
Budžetski plan za realizaciju
predloženih programa i aktivnosti, što je suprotno
aksiomu:
Svaka reforma mora da košta!
Pored direktne odgovornosti Ministarstva poljoprivrede
kao predlagača, deo odgovornosti za usvajanje
Strategije razvoja poljoprivrede (sa
napred navedenim i drugim brojnim propustima)
snosi i Vlada Srbije, koja je istu usvojila (verovatno)
zbog poštovanja kompromisnog
deala sa
prepoznatljivim koalicionim načelom:
Ne dirajte
u naše feudalno-partijsko ministarstvo!
Zanemarujući »listopadnost« funkcije ministara
poljoprivrede (10 ministara i koministara u pet
vlada za proteklih osam godina), analiza realizacije
aktuelne »Strategije« pod naslovom »Aktivnosti
vezane za Strategiju razvoja poljoprivrede«
nedvosmisleno upućuje na zaključak da
tržišno-reformske strukturne promene u poljoprivredi
Srbije i njeno približavanje Zajedničkoj agrarnoj
politici EU nisu tekle po (ne)realno planiranoj
dinamici. To potvrđuju i činjenice da do danas
nisu realizovane brojne obaveze koje su bile planirane
da se u kontekstu »Strategije« završe u periodu
2005–2008. godine, a trebalo je, na primer: doneti
Zakon o poljoprivredi (2005), Nacionalni program
za poljoprivredu (2005), Strategiju razvoja prerađivačkog
sektora (2006), Šeme za penzionisanje poljoprivrednika
kao sredstvo za unapređenje strukture gazdinstava
(2006), novi Zakon o poljoprivrednim zadrugama
(2006), Strategiju razvoja savetodavne službe
(2006), izvršiti Kategorizaciju po EU modelu o
manje povoljnim područjima (
Less favourable
area) za proizvodnju (2006)...; formirati
Agenciju za poljoprivredno i šumsko zemljište
(2005), Agenciju za plaćanje (2008)...; izvršiti
»Transfer poljoprivrednih i prehrambenih preduzeća
iz državnog u privatno vlasništvo« (2007)... Istine
radi, neki od navedenih zakona su poslednjih meseci
prošli tzv. javnu raspravu, utvrđeni kao predlog
Vlade Srbije i prosleđeni parlamentu na usvajanje.
Međutim, na osnovu uvida u, npr., predlog Zakona
o poljoprivredi i ruralnom razvoju – smatram da
će isti doživeti sudbinu »Strategije« iz koje
je i proistekao.
Zato, objektivnosti radi, treba samokritički da
priznamo: i da smo ispunili političke uslove (zahtevi
Haškog tribunala) i da se nije ispoljila globalna
ekonomska kriza koja je
de facto zaustavila
proces proširivanja EU, čak i sa jednostranom
primenom
Prelaznog trgovinskog sporazuma,Srbija
(zbog napred navedenog neispunjavanja pretpristupnih
obaveza u sektoru poljoprivrede – kao jednom od
najzahtevnijih) danas ne bi mogla da računa na
dobijanje statusa zemlje kandidata za članstvo
u EU!
Imajući sve napred navedeno u vidu, ne napuštajući
aktivnosti u pogledu započetih tržišno-reformskih
procesa i stalnog podizanja nivoa »3 K« (kvalitet,
kvantitet, kontinuitet), krajnje je vreme da se
u Srbiji uradi nova
Strategija razvoja proizvodnje
hrane i ruralnih područja (a ne samo poljoprivrede)
i redefinišu srednjoročni programi za preusmerenje
resursno potencijalno suficitarne proizvodnje
poljoprivredno-prehrambenih proizvoda i na druga
tržišta van EU (CEFTA, Ruska Federacija, muslimanske
zemlje...). S obzirom na odsustvo u drugim zemljama
uobičajene
Green book (Godišnji izveštaj)
i brojnim nepoznanicama o »pravom stanju stvari«
u Ministarstvu poljoprivrede, izradi »Strategije«
morala bi da prethodi ekspertska analiza dosadašnjih
aktivnosti i stanja agrarnog budžeta. Novu »Strategiju«
treba
da rade naučnoistraživačke institucije,
sa nacionalnim i međunarodnim kredibilitetom,
koje bi kasnije pratile i njenu implementaciju.
Takođe, pre tzv. javne rasprave, ista treba da
bude recenzirana od dve grupe recenzenata (nacionalnih
i domaćih). Izradu nove »Strategije«,
uprkos ekonomskoj krizi, treba da prati i povećanje
učešća agrarnog u ukupnom budžetu – sa sadašnjih
omalovažavajuće skromnih 2,9 na najmanje 5 odsto,
kao i ponovno uključivanje svih registrovanih
poljoprivrednih gazdinstava (poljoprivredna preduzeća,
zemljoradničke zadruge i sve tri socio-ekonomske
kategorije domaćinstava koje poseduju poljoprivredno
gazdinstvo) u sistem subvencija po hektaru, odnosno
grlu stoke. U protivnom, umesto izvoznog suficita
(koji je sa 700 mil. $ u 2007. smanjen na 500
mil. $ u 2008. godini ili za 28,6 odsto), može
se desiti da u dogledno vreme Srbija postane neto
uvoznik hrane. A istorija nas podseća da je pokret
»praznih stomaka« najradikalniji od svih revolucija.
Najzad, kreatorima agrarne politike skrećem pažnju
da je izrada nove »Strategije« tek početak reformskih
procesa u našoj poljoprivredi, odnosno »temelj«
na kojem će počivati budući dugoročno prosperitetni
razvoj proizvodnje hrane i ruralnih područja u
Srbiji.
 |
| |
Miladin
M. Ševarlić |
