Nobelovac u šumi mitova

Povodom dodele Nobelove nagrade za književnost u 2008. godini pisalo je da je: »Ovogodišnji dobitnik... Žan-Mari Gustavo Le Klezio... posvetio svoju nagradu, pored ostalih, tajanstvenoj urođenici u čijem je ritualnom pripovedanju drevnih indijanskih mitova uživao tokom boravka u tropskim šumama Srednje Amerike«. Njegova pristupna beseda laureata bila je, u stvari, pledoaje za izvornu književnost, poput izvorne muzike ili plesa, slikarstva na stenama ili koži ulovljene životinje, koja je opstala i očuvala se u glasu pripovedača, u usmenom pripovedanju izvan oficijelnih okvira žanrovskog i kritičko-istorijskog izučavanja na univerzitetima i institutima.
Iako je još Platon rekao da će ljudi koristeći se pismom prestati da se sećaju iznutra, jer glas i kazivanje imaju moć prizivanja davnog pamćenja iz dubine čak kolektivno nesvesnog, arhetipskog, savremena civilizacija i kultura kupoprodaje i umetničkih proizvoda kao robe na tržištu ostavila je usmeno kazivanje u dalekoj prošlosti kao i mitove.
Postmoderna je, međutim, na teorijskom planu tumačenja umetničkih dela afirmisala mitotvorstvo kao psihološku konstantu stvaralačkog poriva i neodvojivog pratioca moći mašte u izražavanju.
Naime, ljudsko biće i mikrokosmička priroda u njemu, duša koja za razliku od razuma i racionalnog poseduje spontana, instinktivna znanja (što je bilo dugogodišnje polje istraživanja K. G. Junga u domenu kolektivno nesvesnog, kao i savremenih instituta analitičke psihologije) pre svega o vremenu, ne deleći ga linearno na prošlost i sadašnjost. I pored svih savremenih usmerenja cyber-world informacijama, njeno energetsko prostiranje i empatija u komunikaciji našli su mesto na poseban način i u pojedinim domenima kvantne fizike i nauke o kompleksnosti. U pitanju je osećajno jezgro nevidljivo a energetski veoma uticajno. Dovoljno je napomenuti da je za izučavaoce takozvanog polja stvarnosti, za kvantne fizičare, uticaj stvarnosti na individuu u vezi s

uticajem te individue na oblikovanje tog polja stvarnosti. Radi se, slobodnije rečeno, o dijaloškom odnosu. Reč je o energiji duše koja je bila pripravna za iskorak u područje mitova i njihove večite sadašnjosti (eternal present), pre i sada, nezavisno od toga da li su ti mitovi pripovedanje ili filmske slike, na primer, trajući i u savremenoj epohi. Nije nimalo slučajno što je baš film ne samo svojim interpretacijama antičkih predanja od Odiseje i Troje, do Sparte i Spartaka, preko keltskih mitskih povesti o »Gospodaru prstenova« ili modernizovanih bajki engleske spisateljice Roling u njenom Hariju Poteru, postao nova postojbina mitova elektronske ere. Mitovi su oduvek bili neprestano pripovedana priča o postanju, o biti egzistencije, o ishodištu života u stvari, nikad prekinuti dijalog sa božanskim, sa stvoriteljskim, trajna upitanost pred zagonetkom smisla postojanja na zemlji. Drevni iskaz »I bi reč, i bi Bog« – u svim svetim knjigama neprolazno značajnim do danas, nastalim u neistorijskom vremenu usmenog predanja potom zapisanog, takođe su prevođene i na mnoge jezike,
		Ida Ćirić

imajući ulogu svetionika u prostoru kulture, odnosno u »šumi koja je svet bez orijentira«, kako kaže Le Klezio.
Naglašavajući da se može i izgubiti u gustišu drveća koje je i metaforična slika same književnosti, i u neprobojnoj tami, a ta »šuma paradoksa je zapravo carstvo pisanja, mesto iz kojeg umetnik ne sme da beži. Naprotiv, mora u njoj da kampuje, da istraži svaki njen detalj, svaku stazu, da imenuje svako drvo«.
Imenovanje pojavnog sveta i sveta doživljaja i misli, pojmova, stvorilo je i jezik i mit za koje je s razlogom poznati etnofilozof Maks Miler pisao da su izdanci iz istog korena.
Moglo bi se slikovito reći da nevidljiva Sfinga samog smisla života, kojoj se na egzistencijalnom putu stalno daju odgovori na zagonetna pitanja ukupnom ljudskom kulturom, jeziku i mitu kao mišljenju u slikama, ostavila je otvoren prolaz kroz sva vremena i epohe.
U sasvim drugom domenu, sa svim svojim dostignućima, civilizacija se bavila prevashodno nivoima opstanka u društvu kroz epohe, a ne izvornim smislom same ljudske egzistencije na planeti, ostavivši po strani pitanja smisla života i postojanja čiji je samo naknadni produkt društvo.
To je svakako jedan od razloga što je u poodmakloj modernoj tehnološkoj i elektronskoj eri, koja je promenila svakidašnjicu ljudi čineći je globalno sličnom bez obzira na podneblja, rase ili tradicije određenih sredina, pojava mogućih književnih junaka, kao i same književne građe za prozu ili roman, gubila je draž posebnosti i autentičnog, na kojem se temelji svaki umetnički izraz. Otuda nije slučajno što su u poslednjoj deceniji dobitnici Nobelove nagrade za književnost bili pisci čija su iskustva obeležili vanevropski doživljaji u njihovom detinjstvu i odrastanju. Radilo se o okruženju koje civilizacijski komfor još uvek nije udaljio od neposrednih doživljaja prirode i ljudi, pa otuda pojava Toni Morison, Afroamerikanke, pa Doris Lesing, iako engleskog porekla, kao i Nadin Godimer, koje su dobar deo života provele na afričkom kontinentu, poput Kucija ili Le Klezija. Čak je V. S. Najpol, induskog porekla, život proveo na Trinidadu, školovao se na Kembridžu, a mesto svog novog doma, gde može mirno da piše, otkrio u Engleskoj kraj Stounhendža, drevnog mesta kulta Suncu. Pomenuti pisci su, kao i Markes ranije, pisali, moglo bi se reći, poput obnovljenog usmenog predanja, pripovedali jednostavno u duhu kazivanja legendi i mitova, pronađenih ponovo u individualnom iskustvu, u senci savremenog, svakodnevnog života.
Književne teme su oduvek bile odraz individualnog sveta u okviru različitih sudbinskih povesti posebnih likova sa svojstvima junaka, ponajpre u svojim naumima i putu koji odabiraju, ma kako se to činilo malim i pojedinačnim u odnosu na istorijska zbivanja za koja se prevashodno istorijski vezivao pojam junaka. Može se s razlogom postaviti pitanje zbog čega baš Afrika i život tamo? Možda zbog tragova ne samo kolonijalnog istorijskog zahvata utkanog nevidljivo u sve pore takozvane zapadne kulture, od kojeg je sve počelo, pa i sam odabran smer moderne civilizacije, isto tako, naime, kao u starim mitovima, put ka istini i odgovoru na takva pitanja vodio je tragom uticaja početka. Taj put ka istini u poznoj etapi moderne kulture koja je poprimila globalna obeležja vodio je preko književnosti, objave ponovo i na taj način onog nezapisanog i nedokumentovanog istorijski unutarnjeg sveta pojedinca gde se čuvalo istinsko pamćenje. Toni Morison je, otuda, odgovarajući na česta pitanja novinara zašto toliko prostora u njenim romanima zauzima tema ropstva, kada je ona moderna američka intelektualka, profesor i pisac, s anglosaksonskim imenom, rođena u engleskom jeziku, odgovorila da je u pojedincu pohranjeno i sačuvano kulturotvorno, arhetipsko jezgro predaka, kao što je u fizičkoj pojavi preneseno obeležje afričke rase ma gde ona bila rođena i odrasla. To je vrsta DNK – same izvorne kulture.
Tako posmatrana takozvana postkolonijalna književnost promenila je odnos prema shvatanju nacionalnih književnosti po jeziku na kojem su pisana, nagoveštavajući buduću veliku zajednicu stvaralaca, izvan svih omeđenja. Njoj se od Džozefa Konrada, poljskog porekla, a svoja dela je pisao na izvanrednom engleskom jeziku, Kafke, češkog Jevrejina, koji piše na nemačkom jeziku, preko Andreja Makina, ruskog porekla, a piše na francuskom, kao i savremenog pisca iz Bosne, Homena, čija se dela štampaju u Americi, gde živi, na engleskom jeziku izvorno, pridružuje ova književnost apatrida.
Naime, zavičajni prostor i jezik kao stanište nisu više preduslov izražavanja, već se premeštaju u unutarnji svet pojedinca kao neprolazni tajni emotivni izvor, dajući drugim jezicima na kojima se piše, ambijentu koji se opisuje, skrivenu moć drugog, čemu je svoje teorijske tekstove posvetio znameniti francuski filosof Derida. Zato Žan-Mari Le Klezio svoj roman o sopstvenom odrastanju i o ocu koga naziva Afrikanac, a on je beli čovek, prožima prostorom doživljavanja, koji postaje neka vrsta književnog kontinenta upisanog u mapu reči sasvim svejedno kog jezika, jer je u pitanju unutarnje predanje blisko i razumljivo istinskim slušaocima koji iznutra, skoro sa arhetipskom pažnjom, pomno osluškuju sa čežnjom, nezavisno od toga odakle su.
Da je savremeni sadržinski okvir, civilizacijski nuđen preko reklama, kredita za kuće i turistička putovanja, luksuzna kola, spotove za proizvode uz muziku Mocarta ili reprodukcije slika velikih majstora, na primer, za moguće pripovetke ili romane, već u svom materijalu svakodnevice stereotipan i nezanimljiv, neosporno je. Takođe i eventualni savremeni junak kraj TV-ekrana uveče ili sa mobilnim telefonom, opsesivno vezan za internet-komunikaciju ili sa vokmenom na ulici, sasvim pojednostavljeno lišen posebnosti i neočekivanog u sopstvenom izboru oblika života, pokazivala je prevashodno na filmu potreba za naučno-fantastičnom avanturom »Ratova zvezda«, »Supermena« i slično, kao i povratak u mitove i legende već pomenutog »Gospodara prstenova«.
Fenomen zanimljivosti u književnom izražavanju podrazumevao je prethodno život iz kojeg je potekao i o kojem govori, pa Le Klezio, diveći se Indijanki usmenom-pripovedaču, story-telleru, prirodno opisuje sam njen lutalački život iz kojeg nastaju njene teme, tuge, strasti, čežnja ili strepnja pred starenjem.
Autentična ličnost, autentični pejzaž, autentična klima (ne, naravno, ambijenti air-conditioning), jesu početak dodira sa božanskim i književnim, umetničkim, već u svojoj egzistencijalnoj pojavnosti pre izražavanja.
Pomenuti dobitnici Nobelove nagrade za književnost indirektno ukazuju na uzaludnost upornog nastojanja savremene civilizacije da institucionalizovanim preuzimanjem formi umetničkog izraza u okvire teorijskih ne tumačenja potom, nego vrste programskog usmerenja školovanih umetnika prethodno, oglašavanjem onog što je moderno i u trendu, o čemu svedoči ponajviše savremeno pozorište i slikarstvo sa konceptualnim performansima i hepeninzima, odloži suočavanje sa saznanjem o iscrpljenosti takvih izvora stvaralaštva. U civilizaciji u kojoj je sam čovek postao sredstvo ispunjavanja ciljeva, koji su sticanje i bogaćenje samo po sebi, otuđen od svoje izvorne ljudske biti, zamenjujući je borbom za uspeh, nema junaka čiji je unutarnji svet sam po sebi drama stvaranja i otkrića na kojem je počivala ukupna književnost odvajkada. Naravno da su Prometej ili Odisej simboli stvaralačke sudbine ali, na drugi način i u drugim domenima ispoljavanja, ta suština duhovno-božanskog u čoveku je ipak neprevaziđena, neprestano prisutna.
Najverovatnije podsvesno osećajući da je književni junak stožer romana, a da je životna avantura njegove egzistencije preduslov narativnog vremena, pisac Vladimir Pištalo u svojoj povesti o Tesli, pod nazivom Tesla – portret među maskama, po sopstvenim rečima, pokušava da otkrije tajnu skrivene ljubavi iz koje izranjaju obrisi portreta, lika u stvari. Oni drugi brojni, bez ljubavi i predanosti nečem što osmišljava postojanje, ostaju maske unutar sopstvenog života. Indirektno, Vladimir Pištalo potcrtava na taj način duhovno siromaštvo savremenog sveta, pa je junak ponovo u književnom iskazu mogao da bude samo izuzetni pojedinac kakav je Tesla, usamljeni putnik gde je najintrigantniji zaplet proisticao iz drame njegovog duha.
Nagrađeni nobelovci, o kojima je bila reč, pišu o svojim ličnim doživljajima, jednostavnim i običnim, pronalazeći reči za moguća kazivanja, za srodnu vrstu individualnog predanja koje je uvek značilo očuvanje iskazom onog domena života koji je nevidljiv, a u stvarnosti su ga materijalizovale reči i zvuk glasa pripovedača, njegov odjek u slušaocu. Samo taj posebni pojedinac, svedok postojanja, životni stvaralac, u stanju je da prenese iskustvo proživljenog i otkrivenog drugima, pamteći tako u nastojanju da prevaziđe smrt i prolaznost.
Onaj drugi, slušalac ili čitalac, srodni nemi sagovornik u dijalogu egzistencijalnog otkrovenja, objave, nerazdvojni je pratilac stvaralačkog iskaza, tajanstveni sabrat umetnika za koga on najverovatnije i ospoljava svoj unutarnji svet, piše ili slika, kazuje. Le Klezio i Indijanka story-teller objedinjeni su ritualom kazivanja i slušanja, neposrednošću životne situacije na licu mesta (site), njenom čulnošću, za razliku od elektronske slike i reprodukovanog zvuka. On kazuje: »Boja njenog glasa, ritam ruku kojima ovlaš udara po grudima, po teškoj ogrlici od srebrnjaka, a iznad svega stav obuzetosti koji je obasjavao njeno lice i pogled... imali su nekakvu moć nad prisutnima... Pričama o bogovima i ljudima iz osvita vremena – dodavala je vlastitu priču, svoj život lutalice, svoje ljubavi, izdaje i patnje, silnu radost pohote i strasti, žaoku ljubomore, svoj strah od starenja, umiranja. U isti mah bila je poezija u akciji, drevni teatar i najsavremeniji roman. Sve je to bila sa punim žarom, sa punom žestinom, koje je sama pronašla u tami šume...
Kao da je svojom pesmom prenosila istinsku moć prirode, i to je zasigurno bio najveći paradoks: da ovo izolovano mesto, ova šuma, udaljena više no što se može zamisliti od sofisticirane književnosti, jeste mesto gde je umetnost pronašla svoj najsnažniji, najautentičniji izraz«.
Da bi ostao veran svojoj ideji o autentičnosti, Le Klezio se nije libio da i u svom ranom romanu interrogation–ispitivanje ukupnu radnju svoje naracije zasnuje na posmatranju bilo prizora i menjanja svetlosti kroz prozor svoje sobe, detalja u kafeu ili na peščanoj plaži, udubljujući se u sliku pojavnosti kao u mogući put da se dosegne stvarnost. Tu se sama percepcija pretvarala u reči. Nije slučajno ni ime glavnog junaka Adama, kao prvog čoveka na zemlji, ali i osećanje bliskosti, čak naslućivanja zajedničkog porekla sa

nepoznatim ljudima i decom, preko obnaženih tela na plaži, u toploti sunca, tragova soli iz mora na njihovoj koži, ostacima algi na stopalima, kada se telesnost sama po sebi pojavljuje kao deo vegetalnog sveta prirode. Iz tome srodnog utiska nastala je i neobična izuzetna priča Ive Andrića »Bajron u Sintri«, gde se lepota portugalske devojke kraj obale mora spajala u utisku sa odbleskom svetlosti na površini vode, sa blagim isparenjima soli i mirisom aromatičnog bilja na stenama, tako da je i ona pripadala čaroliji tog vegetalnog sveta, zadržavajući se trajno u sećanjima pisca. Andrić doslovce upotrebljava reč vegetalni svet kojem pripada i devojka koju opisuje. U tišini posmatranja, u oba slučaja, Le Klezijevom i Andrićevom, koji su navedeni, mogao se osluhnuti stari glas iz dubine telesnosti koja u okruženju moćnog zračenja energije prirode u morskoj vodi ili suncu leta biva znak pripadanja zajedničkom ishodištu unutar nje same, za razliku od civilizacijskih okvira koji su udaljavali, otuđivali, u stvari, i pored neprestanog grupisanja i mnoštva u gradovima.
		Vukan Ćirić

Da je stvaralački dar posmatranja, percepcije kao nemog dijaloga sa božanskim u naoko samo običnom bio u samom jezgru svakog umetničkog izražavanja, potvrđivalo je opredeljenje oba pisca da se na taj način upuste u avanturu traganja za tajnom koja je bila na domaku, ne skrivena. Međutim, bilo je potrebno da se ona uoči, kao u detalju Andrićeve priče »Igra«, posmatranje pokreta, bosih ženskih stopala ispod stola, koja su u svojoj igri izolovano podsećala na peraja i druge životinjske forme te paralelne realnosti u odnosu na razgovor koji je žena u priči vodila u drugoj ravni tog istog trenutka stvarnosti, na površini stola za kojim je sedela. Telesnost je imala svoj autentični život u dosluhu sa samim ishodištem oblika i formi, postajući i stalno se strukturirajući u paralelnu stvarnost semantike ukupne pojavnosti kroz detalj, koji su na neobičan način u deo pripovednog teksta pretvarali književnici poput Le Klezija, dok je celu priču na tom otkriću zasnivao Andrić.
Intenzivno doživljavanje trenutka, dana ili jutra, večeri, kroz vlagu ili pesak na bosim nogama, mrave i insekte u Le Klezijevom Afrikancu, putem književnosti vraćalo je čitaoca njemu samom, nekadašnjem sopstvenom iskustvu iste vrste, nezavisno na kom mestu, a virtuelna, civilizacijska realnost komfora i posredovanja svega do čega se dolazi pojavljivala se u daljini kao izmaglica.
Zanimljivo je da je Le Klezio opisujući sopstveno iskustvo odrastanja u Africi, kroz taj ambijent živog sećanja docnije na jugu Francuske, kada mu je otac ostario i vratio se u Evropu, ostajući u biti Afrikanac, retrospektvno razumeo i njega i sebe samog, baš kroz neposrednost čulnih utisaka u tadašnjem njihovom svakodnevnom životu gde reči i objašnjenja nisu bila ni neophodni. U pitanju je bio spontani ritual svakidašnjih radnji, uslovljenih ambijentom podneblja, sa ličnim pečatom i izvan civilizacijske stereotipne rutine, od hrane do posla koji je obavljao stalno putujući po selima i načina na koji je provodio slobodno vreme.
Civilizacija je neprestano uveravala svakog pojedinca čija je klepsidra životnog vremena oticala nepovratno na rad i zaradu, za sredstva života koji se tek iščekivao, a iskonska duhovna potreba čoveka za iskustvom nevidljivog unutarnjeg sveta zamenjivala se TV-serijama i komercijalnim filmovima, knjigama za odmor i rekreaciju, potiskujući i zatrpavajući imidžima različite vrste jednostavnu drevnu istinu da je sam život stvaralačka tajna božanskog, a njegovi oblici kultura. To je osetio i razumeo nenadmašni filmski stvaralac Žan Renoar, sin velikog francuskog slikara Ogista Renoara, koji kaže: »Ušli smo u doba u kojem ili treba biti veliki umetnik ili uopšte ništa. U tome je veliki problem, jer se odbacuje mogućnost stvaralačkog čina u svakodnevnom životu, svakodnevnim radnjama, mogućnost koja, u stvari, neprestano postoji u svemu, u netehničkom dobu postojala je u običnim dnevnim postupcima, jednostavno u načinu na koji se pripaljivala vatra jutrom«.
Iako je Žan-Mari Le Klezio u svom romanu Zlatna ribica pripovedanje zasnovao na praćenju zapleta događaja, a ne samo perceptivnim utiscima, on je i dalje kroz sudbinu obojene devojke, bez roditelja, iz Afrike, kroz njeno putovanje u Evropu kao mesta mogućeg oslobođenja, pa sve do Amerike, individualnu lutalačku, a u biti tragalačku sudbinu usmerio ka povratku ishodištu, ka selu u Africi gde bi mogla da razume razloge svojih unutarnjih težnji. Taj samo naoko kontradiktoran spoj lutanja, putovanja i težnje ka mestu, odnosno duhovnom domu za svakodnevni život, mogao je da pronađe posebnu vrstu Arijadnine niti savremenog predanja ponovo, i u individualnom iskustvu. Jednovremeno na sasvim jednostavnom planu života devojke o kojoj je reč, iako nije imala životni put junakinje, njena sudbina je u podtekstnoj ravni kada je ispripovedana poprimila i nehotice odisejska svojstva, odlaska, lutanja i povratka, odnosno pronalaženja sopstvene Itake u simboličnom smislu.
Pisci sa životnim iskustvom kakvo je Le Kleziovo svojim iskazom i delom najavljuju kao glasnici budući svetski stvaralački prostor kulture, koja nije samo prevođenje ili tumačenje iz evropskog centra utvrđenih merila vrednosti, metoda i takozvanih umetničkih žanrova u okviru izučavanja istorije kulture, već autentičan izraz koji se civilizacijski ne svrstava u okvire već se prima kao dar duha ma gde nastao.

	Mirjana Popović-Radović