Po čemu se slučaj »Šinvoz« izdvaja

Zbor radnika (6. 02 2009), u organizaciji pokreta Ravnopravnost, mogao je da pokaže kakvo je raspoloženje više stotina ljudi koji su nakon stečaja izgubili posao i akcije, jer su tu saznali za dva potpuno oprečna nalaza. Jedan je odbijenica Višeg trgovinskog suda u Beogradu i potvrda da »Šinvoz« ide u stečaj putem tzv. reorganizacije. A drugi, nalaz Anketnog odbora SO grada Zrenjanina da je u pitanju namerno izazvan stečaj, sa svim implikacijama. Već je samo prisustvo radnika potvrdilo da oni postoje, da se ne predaju, da ne odustaju od borbe da dokažu jednu u osnovi jednostavnu istinu. »Šinvoz« ne radi, železnice propadaju, a država štiti izabranog kupca umesto javni interes, dok radnici gube sve, čak i životima plaćaju tekuću tranzicionu promenu.
Na ulazu u salu se nalazila jedna strašna i opominjuća kutija u kojoj su učesnici skupa prikupljali priloge za porodicu preminulog radnika Radoslava Stojanova.

Posle 125 godina rada, a za samo četiri godine perioda privatizacije (2004) »Šinvoz« je prestao da radi, a sud dodeljuje, putem stečaja, celo preduzeće čoveku koji je upropastio firmu. Usput ga oslobađa svih »pobunjenih« radnika, kao i njihovog vlasništva akcija. Tragična farsa da će 30 ljudi, kroz čuvenu floskulu »reorganizacija«, zameniti nekad i preko 1.000 radnika ovog velikog remontnog zavoda, koji je bio i za veliku Jugoslaviju ugledna firma, postavlja mnoga pitanja o ovom apsurdu, legalizovanom kroz sudske procedure. Svima je jasno, »vidi se iz aviona«, da je u pitanju prevara, pljačka na veliko, u čemu je država aktivni saučesnik. Pozadina je, čini nam se, očigledna: nije bilo tada (2000) obećanog Ustava koji će jasno definisati vlasništvo (čuvena društvena svojina); privatizacija je obavljena jarkim partijskim bojama unutar sopstvenog feuda (čitaj: Ministarstvo, čitaj: Velimir Ilić, čitaj: Šarančić, čitaj: Jočić...); nalaze Saveta za borbu protiv korupcije, inače Vladinog tela, ignoriše ta ista vlada itd. Od tri aktera privatizacije (država, kupac, radnici) sprega države i kupca je snažnija i »delotvornija« od stotine radnika koji jasno vide čitavu stvar: gazda se ne bavi osnovnom delatnošću, prekomerno se zadužuje na svoje druge dve firme da bi izazvao stečaj, a država na to blagonaklono gleda. Istovremeno, Tužilaštvo ignoriše krivične prijave protiv direktora firme. Dakle, sve bitne devijacije u našem društvu i državi sadrži slučaj »Šinvoz«.

Suštinu slučaja »Šinvoz« prepoznao je pokret Ravnopravnost, čiji odbornici su i inicirali Anketni odbor i, što je veoma važno, uspeli da svih 65 odbornika, podeljenih u osam partija, jednoglasno usvoji ovaj izveštaj. Lokalna samouprava je odlučila da se isti članovi Anketnog odbora preimenuju u Radnu grupu, da nastave rad, da prate dalja događanja vezana za »Šinvoz«. Predsednik Skupštine grada Aleksandar Marton i predsednik

Anketnog odbora Branislav Markuš obratili su se predsednicima Višeg trgovinskog suda u Beogradu i Trgovinskog suda u Zrenjaninu, stečajnom veću, stečajnom sudiji i stečajnom upravniku obaveštenjem o nalazima Anketnog odbora i zahtevom za sudskim postupkom pobijanja pravnih poslova stečajnog dužnika, a da početak bude podnošenje tužbe stečajnog upravnika. Lokalna zajednica ima nameru da se zvanično obrati Skupštini Republike Srbije, sa pitanjem šta je sa Zakonom o lokalnim zajednicama i vraćanju nadležnosti u oblasti imovine. Žele da
		Ida Ćirić

uporede i iskustva susednih evropskih zemalja. Važnost ove inicijative je od suštinskog značaja. Ustav iz 2006. paralisao je normalan život. Preambula o Kosovu, odnedavno i velika vika oko Statuta Vojvodine, skrenuli su pogled od normalnog, svakodnevnog života. Predugo se, već 20 godina, priča o teritorijama, o granicama, o naciji – a ne o čoveku, čoveku stvarnom i sadašnjem, kakav je ovaj iz »Šinvoza«.
Obnovila je aktivnost i grupa građana koja je nekada bila uz radnike »Jugoremedije«, a sada to čini za radnike »Šinvoza«. Njene prve aktivnosti su informisanje javnosti o važnosti ovog »slučaja«.
Problem je i u načinu i površnosti interpretacije štampanih i elektronskih medija. Teži se nasilnoj ravnoteži interpretacija aktera sukoba, nedostaje stav, a neki akteri često misle da je i samo prisustvo u medijima nekakav rezultat. Naravno da je važnije razumevanje slučaja od pukog prisustva u javnosti. Ova dezorijentacija medija takođe ilustruje naše doba bez temelja, bez jasne osnove razumevanja vlasništva. A tu je suština tranzicije. Štampan je letak koji treba pojednostavljeno da objasni strašne paradokse, samodestrukciju društva i države, kao i mogući izlaz iz ove situacije.

U središtu kulturnih zbivanja, zrenjaninskom »Zelenom zvonu«, 24. februara premijerno je prikazan film Želimira Žilnika i njegovih saradnika o slučaju »Šinvoz«. Posle projekcije upriličen je i razgovor pod nazivom »Koga dotiče slučaj ‘Šinvoz’?« U dobrom maniru Žilnikove poetike, a on je uvek imao smisao i empatiju za društvenu marginu, u filmu govore glavni akteri ove priče. Jedina zamerka Nebojše Popova odnosila se na nedostatak zvučnog snimka trupkanja nogama stotina radnika u zrenjaninskoj sudnici, koji bi išao uz kadar ispražnjene sudnice od radnika, koji su ovim nemuštim jezikom zapravo govorili sve. (Sudija se uplašio da ne dođe do rezonance, da se slučajno zgrada Suda ne sruši!)
Ovakav angažovani dokumentarni film, uz dozvolu autora, umnožili su mladi članovi pokreta Ravnopravnost i stotine kopija poklanjali 7. marta građanima Zrenjanina.

Pa državi, kao organizaciji građana, da uvidi sve apsurde koji, s jedne strane uništavaju ljude (radnike), a s druge strane jednu važnu javnu delatnost. Indikativna je brzina reakcije Agencije za privatizaciju, posle saopštenja Anketnog odbora, da ona nije ni za šta kriva, ali su istina i ubedljivost argumenata prihvatljivi jedino u odgovoru istog Anketnog odbora koji stručno i dokumentovano pobija ovaj »alibi«.
Država se definiše, još od Aristotela, kao organizacija građana koja treba da zaštiti njihov život i svojinu.
U uslovima svetske ekonomske krize, koja je sve više i naša, koja je nastala u tercijarnim delatnostima (bankarstvo i trgovina), i koja je ugrozila realni sektor, slučaj »Šinvoz« je, nažalost, naš prilog toj krizi, naravno na sopstvenu štetu. Grupa građana za podršku radnika »Šinvoza« polazi od pretpostavke da korupcija u Srbiji nije konačno pobedila, da još ima nade da se zaštite javni interes i interesi radnika akcionara, i da nije nestala ljudska solidarnost s borcima protiv korupcije. Dabome, javni angažman grupe građana bio bi besmislen da nema čvrstog stava radnika da ne odustanu od borbe za istinu. I, konačno, ako se sve ovo vidi iz SAD, odakle Noam Čomski protestuje kod našeg predsednika države, zašto to ne bi videli i mi, danas i ovde?
Ako ovaj drastičan primer korupcije bude principijelno rešen, ima šanse da i drugi slični slučajevi budu rasvetljeni i rešeni. U protivnom, priče o borbi protiv korupcije i vladavini zakona ostaju prazne i licemerne.

	Slavko Golić