Lica sa međunarodnih poternica – mili gosti u srpskoj Narodnoj Skupštini

Uvertira u novu neizvesnost

Predsednica parlamenta je novinarima zbunjeno i neuverljivo izjavila da svako može da poseti Skupštinu, pokušavajući da objasni zašto se ovim zdanjem šeta osoba sa poternice, Miladin Kovačević. Retko ko je poverovao u reči predsednice, a ako je neko u dokolici pokušao da anticipira posetu najvišem zakonodavnom telu države, video je sebe kako prolazi kroz niz ponižavajućih procedura, dok ga brojni članovi obezbeđenja ispituju, proveravaju, sumnjičavo posmatraju i odbijaju da mu dozvole da tek tako ušeta i razgleda pomenuto zdanje. Očigledno da mladi čovek koji je pretukao svog kolegu u Sjedinjenim Državama, a zatim pobegao u Srbiju nije »svako«. On je imao povlašćeni status jer ga je pratila grupa poslanika iz Radikalne stranke, brojni novinari i snimatelji. Njegovu posetu su zabeležili svi štampani mediji na naslovnim stranama, a elektronski u udarnim vestima. U našim posunovraćenim sistemima vrednosti ovakvim tretmanom uzdignut je na nivo nacionalnog heroja, pa je kao takav i zavredeo da poseti skupštinsko zdanje.

Jedna grupa poslanika i ne mali broj građana ne percipira kao izgrednika osobu koja je pobegla pred zakonom Sjedinjenih Američkih Država zbog optužbe za nanošenje teških telesnih povreda, već kao heroja, koji se odvažno suprotstavio »sili i nepravdi«. Povređeni američki državljanin je personifikacija neprijateljskog režima, a »naš čovek« je simbol uvek prisutnog otpora i prkosa po kojem su Srbi odvajkada poznati. Ovi primitivni klišei, po kojima se vrši kategorizacija određenih država i naroda, veoma su prisutni i negovani kod jednog dela srpskog naciona. Oni su glasali za slične sebi, koji ih danas predstavljaju u parlamentu, nanoseći nemerljive štete državi. Destruktivnim ponašanjem, vulgarnim vokabularom i forsiranjem asocijalnih principa utiču na formiranje veoma ružne slike o svim građanima Srbije. Možda slika o našem civilizacijskom statusu koja odlazi u svet nije toliko bitna za koncipiranje validnog stava o ovoj državi, ali je tragično to što se patološka dinamika iz parlamenta kao zarazni virus prenosi na sve društvene sisteme. Destrukcija kao model funkcionisanja preliva se preko granica najvišeg zakonodavnog tela države na članove skupštinskih odbora, upravnih odbora, direktore, predsednike opština, članove opštinskih veća, do uslovno odgovornih lica u sudovima, školama, bolnicama, dečjim vrtićima i svim drugim sistemima države. Energija razaranja onemogućava sinergiju, bez koje ne može da se ispolji kreativnost grupe ili pojedinca kao njenog integrativnog činioca. Izostaje sadejstvo ideja, planova i ciljeva, ispoljavaju se nerazumevanje, nedorečenost u komunikacijama, nezadovoljstvo, nesigurnost i strah. Protivrečna osećanja uslovljavaju autistično povlačenje i redukovano funkcionisanje radi očuvanja fragilnih granica individualnih sistema. Višeslojno osiromašena i egzistencijalno ugrožena jedinka je pogodna za manipulacije i svakovrsne zloupotrebe.
Patološku dinamiku državnog sistema danas, više no ikad, uslovljava skupština etablirana kao institucija društvene nestabilnosti i antinomičnih odnosa. Poslanici koji kreiraju destrukciju i oni koji joj se neefikasno suprotstavljaju predstavljaju svojevrstan sinkretizovan sistem koji svojim protivrečnim aktivnostima održava stanje permanentne stagnacije. Predsednica parlamenta prednjači u pasivnim i tolerantnim stavovima prema poslanicima koji svojim aktivnostima obesmišljavaju funkciju parlamenta. Njena primarna profesija naučila ju je strpljivosti, trpeljivosti i spremnosti da razume svakovrsne mentalne devijantnosti. Njena partijska pripadnost svedoči o verovanju u nepotvrđene vrednosti ideologije o socijalnoj pravdi, jednakosti i zadovoljavanju potreba svih članova društva bez obzira na njihov doprinos. Ideolozi sistema konstruisanog za uspavljivanje lakovernih, modifikovali su ga i prilagodili sopstvenim potrebama. Primamljive fraze pretočene su u realnost za izabrane. Zadovoljavanje potreba bez obzira na društveni učinak odnosilo se na etabliranu manjinu, a životne nedaće i teškoće ostavljene su nepripadajućoj većini. Usavršena tokom duge štetočinske vladavine bivšeg partijskog šefa aktuelne predsednice, ova sociološka konstrukcija ostala je duboko zapisana kao osnov vrednosnih sistema kod mnogih članova partije koja je danas na vlasti.

Iskustvo iz prošlosti podseća ih da su zajedno sa sadašnjim generatorima dezintegracionih društvenih procesa funkcionisali u patološkom sadejstvu po jednostavnoj formuli, koja se sastojala od permanentnog izazivanja i održavanja haosa. Sadašnjica bremenita ozbiljnim teškoćama, koje prete kolapsom ekonomskog sistema, aktivirala je sećanja ne minula opasna vremena, kada bi građanima bivao podmetnut iskonstruisan problem. Ovoga puta izbačen je na površinu statut Vojvodine. Sukobi oko ovog pravnog akta imaju za cilj da pažnju javnosti odvrate od vitalnih tema i usmere je ka iracionalnim. Očigledno nespremni i moguće nesposobni da se ozbiljno i odgovorno pozabave rešavanjem krucijalnih sadržaja, iskonstruisani zaplet nemaštovitih scenarista ponovo treba da nas podeli na one »za« i one »protiv«. Kada se to postigne onda će suprotstavljene strane da krenu u jalovu polemiku ko je u pravu a ko ne, i ko je »patriota« a ko »izdajnik«.
Ova jeftina i preskupa egzibicija namenjena je kategorijama stanovništva sa sklonostima da prihvataju zadato mišljenje i spremnošću da poveruju u svakakva čuda koja im vlast servira. Dok budu deo svoje energije usmeravali na »secesionističke« težnje pisaca Vojvođanskog statuta teže će primetiti da je nacionalna valuta obezvređena, da su budžetske rezerve prazne, da će se, verovatno, smanjiti iznos penzija i da će mnogi ostati bez radnog mesta.
Dok traju prikriveni i otvoreni sukobi u vladajućoj koaliciji oko ustavnosti vojvođanskog statuta, dok se poslanici tuku u hodnicima skupštinskog zdanja, dok jedna od vodećih ličnosti koja doprinosi neefikasnosti zakonodavnog tela, javno proklamuje nacionalnu netrpeljivost, gomilaju se nerešeni zadaci i usložnjavaju problemi.
Građani su nezadovoljni i uplašeni. Realnost ih upozorava da ne zaborave iskustvo stečeno u vremenu čije su sadržaje modelirali ljudi koji i danas vladaju Srbijom. Kratko pamćenje i sklonost ka emotivnom izvođenju zaključaka mogu da ih navedu da im poveruju. Ponovo je sve neizvesno.

	Dragica Stanojlović