Na početku svoje knjige Psihologija svetonazora Karl Jaspers je pokušao da u najkraćim crtama definiše svetonazor: »kada govorimo o svetonazorima onda mislimo na ideje, na celinu i na totalitet čoveka, i to kako subjektivno kao doživljaj i snagu i ubeđenje, tako i objektivno kao objektivno uređeni svet« (Jaspers, 1925: 1). Svetonazor ili, što predstavlja sinonim, pogled na svet (Weltanschauung) – jeste onaj najuopšteniji i najsintetičkiji nazor, odnosno pogled koji čovek baca kako bi u jednu smisaonu celinu integrisao sva saznanja kojima raspolaže o svom bivstvovanju u društvu (tj. čitavom nizu društvenih grupa), prirodi (od svog fizičkog okruženja do nesagledivih prostranstava kosmosa) i svetu uopšte (koji može, ali ne mora nužno da poseduje veze sa transcendencijom). Svetonazor ne mora uvek biti formulisan eksplicitno; štaviše, on često ostaje implicitan, samo delimično prisutan u svesti, nejasan, pa i protivrečan. Pre moderne epohe, svetonazor je prevashodno bio sastavni deo religija i delio je sudbinu svake konfesije pojedinačno; međutim, otkako je prosvetiteljstvo u 18. veku urušilo konzistentnost hrišćanskog (kao i svakog drugog tada postojećeg religioznog) pogleda na svet, započeli su sve dramatičniji problemi sa svetonazorom, koji se nisu ograničili na sferu religije, nego su počeli da i kulturno i politički potresaju sve države zahvaćene modernizacijskim procesima.
Moderna Srbija nije nikakav izuzetak od tog pravila; njena dvovekovna istorija pokazuje progresivno napredovanje svetonazorne krize koja – bez preterivanja bi se moglo konstatovati – na prelasku iz 20. u 21. veka doživljava svoju kulminaciju. Nakon propalih pokušaja održavanja najpre pravoslavnog, a zatim i komunističkog svetonazornog monopola, Srbija je ušla u period svojevrsnog svetonazornog »vrenja« (Sturm und Drang), čiji je ishod danas još uvek neizvestan.

Na teške muke bi danas bio stavljen svako ko bi pokušao da utvrdi da li je u poslednjih dvadeset godina u Srbiji zaista nastupila bilo kakva istinska svetonazorna cezura u odnosu na tzv. stari – komunistički – režim koji je u bivšoj Jugoslaviji izgrađen u periodu od 29. novembra 1943. do 29. januara 1946, a (barem u Srbiji) razgrađen u periodu od 28. septembra (kada je Skupština Republike Srbije donela prvi nekomunistički Ustav) do 26. decembra 1990. (kada su završeni prvi višestranački izbori). Postkomunistička Srbija ne poznaje ništa slično simboličkom naboju prvopomenutog datuma, koji se našao na grbu komunističke Jugoslavije i kroz koji je Komunistička partija Jugoslavije uspela da od odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a načini svetonazornu cezuru u odnosu na sva zla koja je proglasila prevaziđenom hipotekom »velikosrpske« i »buržoaske« Kraljevine Jugoslavije. Štaviše, datumi formalno-pravnog opraštanja od komunizma prošli su u Srbiji sasvim nespektakularno, dok kasniji datumi koji su obeležili borbu za rušenje režima Slobodana Miloševića – od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. – nikada nisu uspeli da dobiju veći svetonazorni značaj. A kada je 8. novembra 2006. napokon stupio na snagu novi, »postmiloševićevski« Ustav, oproštaj od komunizma je postao »zaboravljena priča«, nešto što se samo po sebi podrazumeva i ne potrebuje posebnu problematizaciju.
I zaista, komunistički svetonazor danas u Srbiji više ne poseduje nikakvu pomena vrednu političku ili kulturnu snagu; poneki pripadnici starijih generacija sećaju ga se s nostalgijom (uglavnom u kontekstu priča o »starim dobrim vremenima« kada se pristojno živelo), najveći deo mlađih naraštaja naprosto ga ne razume (od starog režima do njih su stigle samo anegdote o prevarama kojima su se služile »komunjare«), dok je malobrojnim »vernicima« starog kova preostalo samo da prorokuju skori slom »globalnog kapitalizma« i maštaju o osvitu neke nove crvene zore »prezrenih na svetu«, koja će dati novu priliku stvaranju raja na Zemlji uz pomoć diktature proletarijata. Ali, ako je manje-više nesporna činjenica da je u periodu između 1990. i 2009. komunizam polako iščezao iz svesti (daleko najvećeg dela) građana Srbije, ostavljajući za sobom svetonazornu prazninu, onda se kao veoma aktuelno i kontroverzno postavlja pitanje: koji svetonazorni sukob se danas može smatrati ključnim i koje nam se opcije najsilovitije nude.
U prvi mah bi se moglo učiniti da je došlo do vraćanja istorijskog klatna unazad i da je prvi pretendent na svetonazorni monopol – pravoslavlje – dočekalo priliku da se osveti svom smrtnom neprijatelju za poluvekovni progon i vaspostavi svetonazornu suprematiju. Takav zaključak je u potpunosti pogrešan. Srpska pravoslavna crkva je duboko podeljena iznutra, neotporna na materijalistička iskušenja moderne civilizacije i preslaba da se kao autonomna snaga nametne partijskim političkim akterima. Nesposobna za bilo kakve političke ili kulturne poteze u pravcu realne klerikalizacije srbijanskog društva (nesavladivi problemi se javljaju već na elementarnom nivou izvođenja veronauke), ona je bila i ostala lak plen za sve političare – od Slobodana Miloševića do Vojislava Koštunice – koji su imali planove da od nje načine instrument vlastite vladavine. S druge strane, ni najveći deo stanovništva nije pokazivao želju da dopusti uticaj pravoslavlju izvan perifernih oblasti svog života (slave, parastosi itd.), zbog čega je u nekoj doglednoj budućnosti svaki pokušaj uspostavljanja pravoslavnog svetonazornog monopola osuđen na neuspeh.
Dominantni svetonazorni sukob koji Srbiju potresa danas ništa manje nego pre dvadeset godina jeste sukob između evropske i samosvojne Srbije.1 Opcija evropske Srbije nikada se nije svodila samo na članstvo u Evropskoj uniji, koje ljudima donosi veće plate, manju stopu nezaposlenosti i, samim tim, »bolji život«; upravo suprotno, ova opcija nosi u sebi prosvetiteljsko nasleđe u koje se ubrajaju ne samo individualna prava čoveka i

predstavnička demokratija, nego i stvaranje federacije naroda zarad zaštite »večnog mira« i izmeštanje religije u privatnu sferu kako ne bi ometala racionalno sporazumevanje ljudi različitih svetonazornih orijentacija. Otuda opcija evropske Srbije u sebi sadrži ne samo afirmaciju vrednosti prava čoveka i demokratije, nego i racionalizma i mirnodopskog suživota međusobno jednakih ljudi koji su etnička i religiozna pitanja – taj nepresušni izvor iracionalnih podela i konflikata – označili kao politički relevantna samo u domenu zaštite kulturne baštine i obezbeđenja zaštite od diskriminacije. Iako često napadana za »hladni (beživotni, mašinski itd.) racionalizam«, ova svetonazorna opcija ne sprečava ljude da »toplotu« traže u grupama istomišljenika; ono što ona sprečava jeste perpetuiranje verskih i etničkih sukoba koji su potocima i rekama krvi zalili evropsku istoriju. Opcija samosvojne Srbije jeste, najkraće
		Opcija evropske Srbije u sebi sadrži ne samo afirmaciju vrednosti prava čoveka i demokratije, nego i racionalizma i mirnodopskog suživota međusobno jednakih ljudi koji su etnička i religiozna pitanja – taj nepresušni izvor iracionalnih podela i konflikata – označili kao politički relevantna samo u domenu zaštite kulturne baštine i obezbeđenja zaštite od diskriminacije

rečeno, nacionalistička opcija koja Srbiju vidi izvan Evropske unije, posvećenu »vraćanju svojim korenima« i mobilisanu za povratak svete zemlje – Kosova i Metohije – u svoje okrilje. Pravoslavlje se u kontekstu ove opcije ne pojavljuje kao jedna od varijanti hrišćanstva nego kao obeležje etničke posebnosti, zbog čega iz njega hlape univerzalističke, individualističke i pacifističke komponente i jačaju one suprotne, koje ga vraćaju militantnom nasleđu judaizma ili približavaju nekoj od konkurentskih paganskih varijanti. Kohezivni element – ako ne i samo svetonazorno jezgro – takvog pravoslavlja predstavlja kosovski zavet, u kojem se sažima ne samo etički, nego i politički program: nebesko carstvo (tj. nestanak svih Srba sa lica Zemlje) može biti jedina alternativa bogougodnom zemaljskom carstvu – Srbiji koja je preporođena zato što u njoj »kuca« njeno jedino pravo i istinsko »srce«, Kosovo i Metohija.

Teško da postoji ijedan sveti tekst na svetu koji je duže nastajao, koji je tokom svog nastanka obuhvatao sve više i više nepomirljivih protivrečnosti i koji se tokom svog širenja više menjao od hrišćanske Biblije. Takođe, nijedan sveti tekst nije bio prihvaćen na većoj teritoriji i od strane većeg broja ljudi sa tako različitim predstavama o tome šta je religija koju taj sveti tekst inkorporira. Naposletku, nijedan sveti tekst nije nemilosrdniji prema paganstvu (tj. prema drugim religijama), a više izložen amalgamiranju svojih sadržaja sa paganskim.
Kao i u judaizmu (čija je kanonizacija usledila nakon nastanka hrišćanstva, ali je

prihvaćena i od strane hrišćana, i to kao Stari zavet), i u hrišćanstvu religiozni temelj predstavlja Tora ili Pentateuh (»pet svitaka«), tj. prvih pet knjiga (Mojsijeve knjige: Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Zakoni ponovljeni) koje opisuju nastanak i prirodu Starog zaveta Jevreja sa svojim bogom, Jahveom. Međutim, kako pokazuju neke knjige jevrejskih proroka (Osije, Jeremije, Jezekilja), već je u okrilju judaizma nikla nada da će »izabrani narod« sačiniti novi, blaži i milostiviji zavet sa svojim bogom »nego što je to bio onaj stari, surovi savez sa njegovim teškim zakonima« (Veber, 1997: 290–291). Na krilima ove nade nastalo je, po svoj prilici, i učenje
		Baš kao ni judaizam, ni hrišćanstvo nije moglo da spreči nastanak nada u nove zavete, koji će se tokom moderne epohe pretvarati u sve monstruoznije projekte sa sve katastrofalnijim posledicama

rabina (učitelja) Isusa (kasnije nazvanog i Hristom), koje su još neko vreme na isti način razvijali njegovi učenici, sve dok nije sazrela ideja da je taj »Novi savez« zapravo već sačinjen i da ta »dobra vest« (jevanđelje) treba da bude obznanjena kroz novi kanon svetih spisa, pa na kraju krajeva i kroz novu religiju – ali sada više ne samo »izabranom narodu« Jevreja, nego svakom čoveku voljnom da prihvati nešto što je do tada bilo nezamislivo: Isusovu božansku prirodu. Sve slabiji uspesi Hristovih sledbenika među Jevrejima i upućenost na nejevreje (pagane) doveli su do ovog i njemu sličnih ustupaka paganstvu, koji će krucijalno doprineti samouobličenju nove religije, njenom daljem razvoju i, naposletku, stvaranju tenzija prema judaističkim »starovercima«. To je imalo svoje dobre i loše strane: oslobađanje od primitivnog judaističkog etnocentrizma plaćeno je postavljanjem temelja prvo za antijudaizam, a zatim i za antisemitizam (upor. takođe i Poliakov, 1979: 18). Pri tom, dobitak i nije bio naročito veliki, pošto je preuzimanjem judaističkog kanona u hrišćanski preživela celokupna koncepcija »izabranog naroda« i

pošto je degradacijom Jevreja u otpadnike (bogoubice) mesto »izabranog naroda« ostalo upražnjeno2 – sve dok priliv novih paganskih impulsa nije omogućio nove hrišćansko-nacionalističke sinteze (upor. i Molnar, 1997). Baš kao ni judaizam, ni hrišćanstvo nije moglo da spreči nastanak nada u nove zavete, koji će se tokom moderne epohe pretvarati u sve monstruoznije projekte sa sve katastrofalnijim posledicama. Tako je npr. duboko ubeđenje velikog broja nemačkih protestantskih sveštenika da je nacionalsocijalizam u biti kompatibilan sa hrišćanstvom i da je u Trećem rajhu uspostavljena neka vrsta novog saveza boga sa nemačkim »izabranim narodom« u dobroj meri olakšalo stabilizaciju Hitlerovog režima i pokretanje Drugog svetskog rata, ali je nemačkom protestantizmu donelo i njegov deo odgovornosti za nacionalnu katastrofu koja je naposletku usledila (upor. Molnar, 2008: 433 i dalje).
		Auguste Rodin, The Kneeling Female Faun, c. 1884-1886.

Kosovski zavet Srba (kao novog »izabranog naroda«) predstavlja jedan od ovih hrišćansko-paganskih amalgama koji je kanonizovan u okrilju SPC u 19. veku i koji je u proteklih dvadesetak godina osnažen združenom akcijom vlasti i nacionalističkih intelektualnih krugova u Srbiji. Militantno-ekspanzionistički karakter koji je taj amalgam pokazao već u 19. veku (Popović Obradović, 2004: 141–142), obnovljen je tokom osamdesetih godina u tekstovima poput onog »Kosovski zavet« jeromonaha Atanasija Jevtića iz 1987. godine (Radić, 1996: 276), da bi onda bio iskorišćen u ratovima za jugoslovensko nasleđe, u kojima je SPC zdušno podržala ne samo Miloševićevu ratnu politiku, nego i doprinela uzdizanju kriminalaca (poput Željka Ražnatovića Arkana) u srpske junake (Tomanić, 2001: 228–229). Iz svih poraza koje je Milošević pretrpeo u tim ratovima – u poslednjem od njih je izgubio i samo Kosovo i Metohiju – kosovski zavet je izlazio sve jači i sa sve militantnijim karakterom. Tako se poglavar SPC patrijarh Pavle oktobra 2006. uključio u propagandu za usvajanje Ustava poredeći taj čin sa novim Kosovskim bojem (Đorđević, 2006: 9), da bi u prošlogodišnju uskršnju poslanicu kojom se obratio vernicima (ali i celom svetu), pored isticanja kosovskog zaveta (»Mi smo živeli i umirali sa kosovskim zavetom«), direktno preuzeo lament nad Jerusalimom (Đorđević, 2008: 21), koji je svojevremeno inspirisao krstaške pohode. Takav radikalizam u zagovaranju kosovskog zaveta teško da bi bio moguć da SPC nije uživala podršku glavnog političkog promotera opcije Samosvojne Srbije, DSS-a i njegovog lidera, Vojislava Koštunice. Prava zasluga za renesansu celokupnog kosovskog mita nakon 5. oktobra 2000. pripada upravo ovoj partiji: ona je od njega napravila svoj politički credo, u njegovom ozbiljenju prepoznala svoju misiju i onda mobilizovala crkvu, gurnula je u političku arenu i naterala je da kosovskom zavetu žrtvuje sve one delove Novog zaveta koji ovaploćuju vrednosti univerzalizma, individualizma i pacifizma (a koje je patrijarh Pavle nesumnjivo imao na umu kada je izgovarao one intrigantne reči: »Budimo ljudi iako smo Srbi«, koje su se devedesetih godina svakodnevno vrtele kao džingl na beogradskom Radiju B 92). Na taj način su Vojislav Koštunica i njegovi istomišljenici uspeli da oforme najveći talas belicizma koji je u postojećim okolnostima bio moguć, kako bi njime zapljusnuli ne samo politički, nego i kulturni život Srbije u 2008. godini.

Iako je javljanje ozbiljne napukline u komunističkom monolitu sredinom osamdesetih godina 20. veka odmah pokrenulo svetonazorni sukob između evropske i samosvojne Srbije, on se pre manifestovao u kulturi nego u politici. Štaviše, vešto nadomeštajući prevaziđene komunističke obrasce nacionalističkim, Miloševićev režim je postavio temelje za jednu dugoročnu kulturnu politiku koja će stajati u službi jačanja opcije samosvojne Srbije (Ilić, 2008: 40). Iako su efekti takve indoktrinacije vremenom, a naročito posle 5. oktobra 2000, prilično oslabili (nacionalističkoj opciji je danas, kako pokazuju sociološka istraživanja, ostalo naklonjeno između dve petine i polovine građana Srbije),3 srbijanska kulturna politika, inaugurisana od strane Miloševića i njegovih saradnika, nije pretrpela nikakve suštinske promene (Đukić-Dojčinović, 2008), već je samo gubila na jasnoći artikulacije, transparentnosti i konzistentnosti, tako da je afirmacija novih/starih obrazaca opcije samosvojne Srbije ostavila na kraju »toliko poražavajuć†e‡ i ponižavajuć†e‡ i civilizacijski razorn†e rezultate‡ da se najlakše opisuju – i otpisuju – kao odsustvo bilo kakve suvisle strategije, razvojnog plana, sistema, organizacije, koordinacije...« (Ugričić, 2008: 21). Nema bolje ilustracije takvih rezultata od slike bivšeg premijera Vojislava Koštunice koji na predizbornom skupu svoje stranke 13–14. januara 2007. godine (na Srpsku novu godinu) kliče Svetlani Ražnjatović (supruzi već pomenutog »srpskog junaka« Željka Ražnatovića Arkana, koja peva »Lepi grome moj«), a godinu dana kasnije (8. maja 2008), istim povodom, i grupi 357 (koja peva »Sprem’te se, sprem’te četnici«) i Gordani Lazarević (koja peva »Vidovdan«). Tu se napokon jasno spajaju politika i kultura samosvojne Srbije: na početno otvoreno pitanje Ražnatovićeve (»reci gde je zapelo«) slede ohrabrujući odgovori žene ratnika (»još sam tvoja munja, oganj tvoj, udari opet, grome moj«), predaka-ratnika (»Sprem’te se, sprem’te četnici«) i, naposletku, same rodne grude, koja poziva na nove ratove (»Kud god da krenem, tebi se vraćam ponovo! Ko da mi otme iz moje duše Kosovo?«).
Ista poruka je upisana i u najviši pravni akt Srbije, Mitrovdanski ustav iz 2006. godine, u čiju izradu i usvajanje je Vojislav Koštunica uneo svoj celokupan moralni i politički kapital. Iz tog dokumenta ne bi se nikada moglo zaključiti da je Srbija zemlja koja je opredeljena da postane član Evropske unije: Evropa se pominje samo jednom, i to u kontekstu sasvim maglovitih »evropskih principa i vrednosti«, za koje se ne zna na šta se odnose (s obzirom na to da je Evropa takođe i kolevka modernih nacionalističkih i komunističkih »principa i vrednosti«) i da li uopšte imaju neko praktično značenje. Na drugoj strani, Kosovo i Metohija se pominju šest puta, i to tri puta u preambuli, jednom u članu 114. i dva puta u članu 182. Najznačajnija je, svakako, proklamacija iz preambule, prema kojoj je »Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije« i »ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene teritorije Srbije«. Obe proklamacije su u sukobu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti br. 1244 (na koju se inače Srbija poziva kada se »međunarodnopravnim sredstvima« bori za svoj teritorijalni integritet): prva zato što Kosovo i Metohiju proglašava (srbijanskom) »Pokrajinom« pre nego što je (shodno Rezoluciji) o tome postignut »politički dogovor« u međunarodnoj zajednici, a druga zato što toj »Pokrajini« rezerviše »suštinsku autonomiju« iako pravni poredak Kosova i Metohije više nije sastavni deo ustavnopravnog poretka Srbije (te ne postoji nadležnost srbijanskog ustavotvorca da reguliše ono što je sada u nadležnosti međunarodne zajednice). Pri tom namera srbijanskog ustavopisca prilikom ovog proklamativnog povraćaja ovlašćenja kojih se Slobodan Milošević odrekao Kumanovskim sporazumom i ustavnopravne reintegracije »Pokrajine« Kosova i Metohije nije bila da stvori temelje za odgovarajuću pravnu regulaciju, nego da ostavi političko zaveštanje narednim generacijama Srba da se vojno spremaju do onog dana kada će moći da ratom povrate suverenitet nad tom teritorijom (»srcem Srbije«) (upor. detaljnije: Molnar, 2008).
Ipak, kulminaciona tačka kulturno-političkih napora na afirmaciji opcije samosvojne Srbije došla je nešto kasnije: 22. februara 2008, pet dana nakon proglašenja kosovske nezavisnosti od strane tamošnje albanske većine. Tada je Vojislav Koštunica sa svojim partijskim saradnicima i drugim istomišljenicima (poput Tomislava Nikolića iz SRS-a, koji je tada još uvek postupao po nalogu haškog optuženika Vojislava Šešelja) organizovao miting u Beogradu pod naslovom »Kosovo je Srbija«, da bi sa njega celom svetu odaslao svoju konačnu svetonazornu poruku i kroz svojevrstan »kulturno-umetnički program« obznanio svoj politički manifest (koji se u isto vreme mogao tumačiti i kao svojevrstan politički testament). Da bi se dobro razumela ova poruka potrebno je voditi računa o svim događanjima tog popodneva i večeri.

Centralna manifestacija započela je oko 17.00 časova na trgu ispred Doma Narodne skupštine, na kojem se okupilo nekoliko stotina hiljada ljudi. Pred okupljenima, koji su borbeno skandirali »Kosovo je Srbija« i »Idemo na Kosovo«, dva lidera, Vojislav Koštunica i Tomislav Nikolić, javno su obećala da »nikada« i »niko« u ime »srpskog naroda« neće prihvatiti nezavisnost Kosova i Metohije. Dvojica glavnih promotera političke opcije samosvojne Srbije tada su prosledila reč Emiru Kusturici da javno i pregnantno obznani rezultat dotadašnje kulturne politike u Srbiji, što je ovaj odmah i učinio. Uverivši okupljene da svi narodi sveta imaju svoje mitove, Kusturica je obznanio da srpski narod

ima svoj – kosovski – mit i da upravo taj mit ima ubuduće neprikosnoveno vladati Srbijom. Prosvetiteljstvo, iz te perspektive, nije dalo nikakvih rezultata; svim narodima vladaju odgovarajući mitovi i sada je samo pitanje da li će Srbi prihvatiti ono što je nužno i neizbežno – da postupaju shodno etičkim postulatima kosovskog mita. »Gde su oni koji se rugaju kosovskom mitu, koji bi da ga pretpostavimo holivudskom mitu?« – upitao je okupljene Kusturica (Spaić, 2008), implicirajući da trećega nema: ili kosovski ili holivudski mit, ili samosvojna Srbija (sa Kosovom u svom sastavu) ili prihvatanje američkog diktata, ili časna sloboda ili sramotno ropstvo. Kusturica je takođe konstatovao da je vreme u Srbiji stalo 17. februara 2008. godine (na dan kada su kosovski Albanci proglasili
		Auguste Rodin, The Crouching Woman, c 1880-1882.

nezavisnost Kosova i Metohije) i da će nastaviti da teče tek kada Kosovo i Metohija ponovo postanu srpski. Drugim rečima, 18. februar 2008. još uvek nije osvanuo, a njegov početak će (u nekoj nedefinisanoj budućnosti) označiti ulazak u sakralni vremenski modus, koji će proisteći iz ostvarenja kosovskog zaveta i u kojem će napokon kosovski mit postati realnost.
Odmah nakon što su najeksponiraniji politički i kulturni predstavnici opcije samosvojne Srbije obznanili da kosovski mit nema alternativu i nakon što je s okupljenim narodom obnovljen kosovski zavet, došlo je do njegove simboličke realizacije, do male scenske najave onoga što će se desiti »pravog 18. februara« i što će jedino moći da znači ispunjenje tog zaveta. Naime, nakon polaganja kosovskog zaveta okupljeni su se razdvojili u dve grupe: jedna se, predvođena ostarelom, isluženom ali vizionarskom političkom elitom, uputila pred Hram svetog Save, kako bi tamo molebanom otvorila horizont nebeske Srbije – onog ultimativnog izvora sakralne snage i konačnog utočišta pred okrutnom realnošću (sve dok je bogougodno carstvo zemaljsko van domašaja); druga, malobrojna, hrabra i mlada (ona kojoj pripada budućnost), još je te večeri započela sa realizacijom kosovskog zaveta. Ova grupa je kamenovala tursku ambasadu na raskrsnici ulica Kneza Miloša i Krunske, da bi zatim skinula i spalila tursku zastavu, i na njeno mesto, uz oduševljeno aplaudiranje i klicanje prisutnih, stavila srpsku zastavu. Simbolički značaj ovog igročina teško je prevideti: bojovnici su kaznili Turke zato što su pokorili Srbiju i započeli otimanje Kosova i Metohije 1389, obznanivši šta čeka svakoga ko takne ovu srbijansku »Pokrajinu«. Potom je avangardna grupa realizatora kosovskog zaveta krenula ka američkoj ambasadi u ulici Kneza Miloša, praveći jasnu paralelu između Turaka u prošlosti i Amerikanaca (i njihovih satrapa) u budućnosti. Pošto je Ministarstvo unutrašnjih poslova u to vreme kontrolisao DSS, očigledno je da je sa najvišeg mesta došla direktiva da obezbeđenje američke ambasade bude uklonjeno sa »poprišta« bitke (pripadnicima žandarmerije koji su mirno stajali u Ulici vojvode Milenka svakako je izrečena slična naredba o nemešanju) i dopusti »srpskim junacima« da slikovito prikažu sudbinu koja će pre ili kasnije stići naslednike Turaka. Ovoga puta grupa od oko hiljadu momaka nije se zadovoljila paljenjem američke zastave, nego je zapalila celu ambasadu, predstavljajući na taj način pravedno iščezavanje »imperije zla« u sažižućem ognju (u čije se božansko poreklo ni za trenutak ne može sumnjati). To je naposletku bio ne samo onaj radosni vesnik »istinskog 18. februara«, nego i konačni kulturni sublimat celokupne postkomunističke samosvojne Srbije: u toj večeri Beograd nije bio samo prestonica svekolikog srpstva, nego i pozornica božjeg suda koji se bliži, te formulacija nove apokalipse koja će ujedno doneti i pobedu srpske varijante »logora svetaca« nad vojskama Antihrista.
Da se ceo ovaj kulturno-umetnički program na ovome završio, sve bi se moglo okvalifikovati kao eskalirano ponavljanje onih, fenomenološko-sociološkim rečnikom rečeno, »šokantnih događanja« od 17. marta 2004, kada su posle protesta zbog represalija albanske većine nad srpskom manjinom na Kosovu i Metohiji gorele neke džamije po gradovima u Srbiji (Jarić, 2007: 81). Ovoga puta desilo se nešto mnogo krupnije: nakon što je završena predstava inscenirana od strane vodećih zagovornika samosvojne Srbije, akteri su odbili da se povuku sa scene (tj. ulica Beograda) i spontano su pokazali kako izgleda pravo lice »srpskih junaka« od kojih se očekuje svetli čin oslobođenja Kosova i Metohije. Od američke ambasade oni su prešli na uništavanje »Mekdonaldsovog« restorana na trgu Slavija, prodavnice mobilnog operatera »VIP« na uglu ulica Nemanjine i Ivana Milutinovića, pa prodavnice kompjutera »Mekintoš«, »Levisovog« butika, radnje »N sport« itd. itd. Sakralna simbolika je iščezavala iz sata u sat, od objekta do objekta, od provale do provale; pod uticajem alkohola, strasti razaranja, ali i mogućnosti lakog prigrabljivanja plena, »srpski junaci« su počeli da upadaju u radnje koje više ništa nisu imale sa borbom za Kosovo i Metohiju i iz kojih se jednostavno moglo nešto vredno ukrasti. Paralelno s ovom serijom vandalskih pljački tekle su tuče i fizički obračuni između samih aktera, kao i svih njih zajedno sa policijom, koja je brže-bolje poslata da spreči bruku, astronomski rast materijalne štete, ali i fizičku sigurnost (ne)involviranih građana. Naposletku je u »Beogradskom boju« – koji se nesrećnom simbolikom smestio između dva kosovska boja, onog prošlog, iz 1389, i onog budućeg, očekivanog i zazvanog – povređeno oko 650 ljudi (policajaca i civila), od kojih je blizu 150 završilo u Urgentnom centru. Osim trojice stranih novinara (da sve bude paradoksalnije, dvojice iz »bratske« Rusije i jednog iz »neprijateljske« Nizozemske), svi su bili građani Srbije.
Ceo događaj, i scenska predstava i s njom najtešnje povezano razobručeno nasilje po ulicama Beograda, rečito govori ne samo o nezrelosti organizatora, nego prevashodno o autodestruktivnoj snazi političkih mitova. Ako je međunarodna zajednica trebalo da primi k znanju Koštuničinu najavu svetog rata u nekoj nedefinisanoj budućnosti, cela Srbija se odmah mogla uveriti u to ko će biti prave žrtve najavljenog poduhvata i na koga će se

celokupno nasilje naposletku obrušiti. Već je i samo Kusturičino prozivanje »domaćih miševa« (koji samim tim što ne prihvataju kosovski mit moraju da prihvataju holivudski mit) na početku predstave bilo indikativno u pogledu pravca u kojem se još uvek latentno nasilje usmerava.4 A kada se jednom nasilje počelo valjati ulicama Beograda ono je jasno pokazalo svoju stihijsku, difuznu i neukrotivu prirodu i za čas se otelo svakoj kontroli. Zagledani u svoje mitske uzore i ophrvani srpsko-pravoslavno-etičkim dilemama, organizatori scenske predstave održane u Beogradu 22. februara 2008. zanemarili su elementarnu činjenicu da je svako društvo podignuto na tankoj pokorici koja ga odvaja od podzemnih snaga varvarstva i da svako poigravanje sa sakralnim

nasiljem lako može da uništi sve društvene veze i započne kolektivni strmoglavi pad u sasvim profano prirodno stanje – u stanje rata svih protiv sviju i pljačke svih od sviju. Ta lekcija, koja se u Srbiji mnogo puta ponavljala u istoriji (upor. Popov, 1996: 90 i dalje), još je jednom, sasvim nenadano i nenameravano, održana u večernjim satima 22. februara 2008, u vidu naličja molebana čiji su se učesnici uznosili u nebesku Srbiju, ostavljajući svoje sugrađane i sunarodnike na milost i nemilost »srpskih junaka«, tih novih krstaša koji se spremaju da od svete zemlje naprave epicentar katastrofalnih socijalnih potresa i nemira. Jer, prihvati li se već pominjana paralela koju je patrijarh Pavle napravio (a koju i drugi velikodostojnici SPC rado rabe) između Jerusalima i Kosova i Metohije (»našeg Svetog Jerusalima«), onda se zaista mora ići korak dalje i staviti znak jednakosti između starih zapadnoevropskih krstaša koji su svojim bezobzirnim ubijanjem i pljačkanjem učinili da Jerusalim nikada ne postane hrišćanski, i ovih novih, srpskih, koji će istim učinkom krunisati aktuelni poduhvat vraćanja Kosova i Metohije pod okrilje Srbije.

Ako je opcija samosvojne Srbije uspela da dominira političkim i kulturnim prostorom Srbije i u poslednjoj dekadi 20. veka i u prvoj dekadi 21. veka, prvi nagoveštaji dubljih promena javili su se 9. marta 2008, kada je njen tada najprononsiraniji zagovornik, Vojislav Koštunica (još uvek u svojstvu predsednika vlade), odbijajući da prihvati bilo šta od lekcije od 22. februara, objavio »da vlada nema jedinstvenu politiku oko suštinskog pitanja – Kosova i Metohije u sastavu Srbije« – i da zbog toga ona »ne može da funkcioniše«, da je to »kraj vlade« i da se mandati članova vlade, a samim tim i poslanika, vraćaju narodu (»Vlada pala«, 2008), kako bi on odlučio o tome ko će ubuduće voditi politiku zasnovanu na tom »suštinskom pitanju«. Na parlamentarnim izborima zakazanim za 11. maj 2008. godine Koštunica je očigledno očekivao da će srpski narod podariti njegovoj i srodnim partijama (DSS, NS, SRS i SPS) dovoljno glasova za formiranje stabilne vlade, sposobne za vođenje konzistentne politike u službi opcije samosvojne Srbije.
Međutim, lekciju od 22. februara 2008, koju nisu naučili Koštunica i njegovi saradnici, naučili su mnogobrojni građani Srbije: strahujući da se cela Srbija može pretvoriti u ono na šta su ličile ulice centra Beograda za vreme molebana u Hramu svetog Save oni su se brže-bolje okrenuli političkim strankama kojima možda i nisu mnogo verovali, ali su barem znali da ih neće prepustiti na milost i nemilost »srpskim junacima«. Zato su izbori, koji su održani nepuna tri meseca nakon priznavanja nezavisnosti Kosova i Metohije i iz kojih je dotadašnji premijer trebalo da izađe kao bezmalo novi car Lazar, završili bez pravog pobednika, pokazujući da je Srbija podeljenija nego ikad – da je opcija evropske Srbije po prvi put postala po snazi jednaka opciji samosvojne Srbije – i da je izvorni plan da se u budućnosti nastavi stara politika ostao da visi u vazduhu. U svetlu činjenice da je opcija samosvojne Srbije izgubila svoju dotadašnju suprematiju upravo u momentu u kojem je trebalo da politički kapitalizuje »gubitak« Kosova i Metohije i da joj je budućnost neizvesna, »patriotski blok« koji je do tada tu opciju zagovarao počeo je da puca na svojoj najslabijoj, najkompromitovanijoj i ujedno najugroženijoj karici – SPS-u – ostavljajući drugom bloku koji je u izbornu trku ušao sa proevropskim programom da pokupi celokupan politički plen. Nakon mukotrpnih pregovora, koalicija okupljena oko DS-a napravila je politički dogovor sa SPS-om i na taj način je 7. jula 2008. u život prizvana proevropski orijentisana vlada Mirka Cvetkovića.
Šta ta vlada, potpomognuta predsednikom Borisom Tadićem, koji takođe dolazi iz DS-a, realno može da uradi na integraciji Srbije u EU i na okončanju agonije vezane za Kosovo i Metohiju (odnosno za kosovski zavet) veliko je pitanje. Ono što po svoj prilici predstoji u 2009. ili 2010. godini jeste inicijativa Srbije za podelu Kosova i Metohije, koju je predsednik Boris Tadić najavio u intervjuu RTS-u 29. septembra 2008. Iako je najava bila uslovna (»ako sva druga moguća rešenja ne urode plodom«), teško je zamisliti da bi sadašnja država Srbija, u postojećoj međunarodnoj konstelaciji, mogla dobiti išta više od »korekcije granica« u pogledu severnog dela Kosova i Metohije, koji je većinski naseljen srpskim stanovništvom. Ta opcija koju, uzgred budi rečeno, ne dozvoljava postojeći Ustav Republike Srbije – taj dokument u čijoj je izradi aktivno učestvovala i DS i koji će joj postajati sve veće breme što bude ozbiljnija u svojoj nameri da Srbiju uvede u EU – i koja je naišla na negodovanje praktično celokupne opozicije i nevladinog sektora u Beogradu, na čelu sa SPC5 (o političkim akterima u Prištini da se i ne govori), svakako je loša po Kosovo i Metohiju. Ali, ako je i diskutabilno da li je to najmanje loša opcija (pošto su od raspada bivše SFRJ na dnevnom redu jedino loše opcije), koja će možda najbrže ukloniti prepreke da se ceo region što skorije priključi EU, nema nikakve sumnje da je to najpogubnija opcija po popularnost kosovskog mita. Što pre granice počnu da gube na značaju, što bude manje povoda da se maksimalistički nacionalistički programi na srpskoj i na albanskoj strani međusobno raspaljuju i što pre prestanu realne patnje običnih ljudi, njihova svakodnevna egzistencijalna ugroženost, realna ekonomska besperspektivnost i duboko lična ozlojeđenost nepravdama koje su doživeli ili doživljavaju samo zato što su se zbog svoje etničke pripadnosti našli na »pogrešnom mestu«, to će pre usahnuti sokovi kojima se mit napaja i koji se, zavetnom logikom, pretvaraju u otrovne plodove sakralnih i profanih zločina.
To svakako ne mora da znači i kraj pravoslavlja u Srbiji (pa ni na Kosovu i Metohiji), iako će nesumnjivo prisiliti sveštenstvo SPC da se mnogo ozbiljnije nego što je to do sada činilo pozabavi centralnim problemom religioznosti u modernom društvu. Naime, bude li se u narednim godinama koliko-toliko stabilno odvijao proces političke, pravne, ekonomske, društvene i kulturne integracije Srbije (i Kosova i Metohije) u EU, i SPC će sve bolnije osećati dilemu koja već odavno opterećuje i sve druge hrišćanske crkve na Zapadu: dilemu izbora između fundamentalističkog i sinkretističkog puta (Berger, 1988: 146). Fundamentalistički put – čija je kvintesencija u Srbiji do sada bio kosovski zavet – predstavlja opciju istrajavanja na obrascima religioznosti koji su bili primereni primitivnim feudalno-agrarnim društvenim odnosima (tj. uslovima radikalne polarizacije društvene moći, ekonomske pasivnosti, snažne patrijarhalne tradicije, afirmacije ratništva i ratničkog načina života, pauperizacije ogromnih razmera itd.) i koji će postajati sve udaljeniji od svakodnevnog iskustva ljudi koji u svom svetonazoru ne mogu da prihvate ateističke ili agnostičke stavove i koji i dalje imaju potrebu za nekom vrstom religije. Jedinu alternativu takvoj vrsti samomarginalizacije – u uslovima sve bogatije ponude religioznih usluga drugih (hrišćanskih i nehrišćanskih) crkava – predstavlja odabir puta sinkretizacije. Hrišćanstvo je, uostalom, tokom svoje dvomilenijumske istorije pokazalo da je izrazito sinkretična religija, čije su crkve u stanju da se prilično umešno prilagođavaju veoma različitim (često sasvim paganskim) zahtevima okruženja. Zbog toga u Evropi već uveliko traje potraga za adekvatnim odgovorima na savremena iskušenja religioznosti i novim formama koje će izaći u susret novim doživljajima i potrebama modernog čoveka (upor. i Jörns, 1999: 225 i dalje). Hoće li SPC odabrati taj put ili će igrati na jednu kartu – da svoju sudbinu podeli sa kosovskim zavetom – ostaje da se vidi.

	Aleksandar Molnar

Literatura
Berger, Peter, 1988, Zur Dialektik von Religion und Gesellschaft. Elemente einer soziologischer Theorie, Frankfurt am Main, Fischer.
Đorđević, Mirko, 2006, »Političko-crkvene manipulacije u pet slika«, Republika, god. 18, br. 392–395, str. 9.
Đorđević, Mirko, 2007, »Srpska pravoslavna crkva u ciklusu kosovske drame«, u: Vujadinović, Dragica i Goati, Vladimir (ur.), Između autoritarizma i demokratije. Knjiga III: Nacionalni i državni interes moderne Srbije, Beograd, Friedrich Ebert Stiftung i Centar za demokratsku tranziciju.
Đorđević, Mirko, 2008, »Politička siročad velike Srbije«, Republika, god. 20, br. 430–431, str. 21–22.
Đukić-Dojčinović, Vesna, 2008, »Tranzicione konfuzije i dileme kulturne politike u Srbiji – sedam godina kasnije«, Nova srpska politička misao. Posebno izdanje: Kulturna politika u Srbiji, br. 1, str. 57–66.
Ilić, Dejan, 2008, »Kulturna politika u Srbiji danas«, Republika, god. 20, br. 424–425, str. 40.
Jarić, Isidora, 2007, »Izgubljeni u prevodu«, u: Golubović, Zagorka (ur.), Probuđene nade – izneverena očekivanja, Beograd, Fondacija Heinrich Böll – Regionalni ured za Jugoistočnu Evropu.
Jaspers, Karl, 1925, Psychologie der Weltanschauungen, Berlin, Verlag von Julius Springer.
Jörns, Klaus-Peter, 1999, Die neue Geschichter Gottes. Was die Menschen heute wirklich glauben, München, C. H. Beck.
Kohn, Hans, 1962, Die Idee des Nationalismus. Ursprung und Geschichte bis zur Französischen Revolution, Frankfurt am Main, S. Fischer Verlag.
Lazić, Mladen, 2005, Promene i otpori. Srbija u transformacijskim procesima, Beograd, Filip Višnjić.
Mihajlović, Srećko, 2007, »Ima li tranzicije iz socijalnog haosa?«, u: Vujadinović, Dragica i Goati, Vladimir (ur.), op. cit.
Molnar, Aleksandar, 1997, Narod, nacija, rasa. Istorijska izvorišta nacionalizma u Evropi, Beograd, Beogradski krug i AKAPIT.
Molnar, Aleksandar, 2006, Rasprava o demokratskoj ustavnoj državi. 5. Rat. Od kulta Votana do holokausta, Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Fabrika knjiga.
Molnar, Aleksandar, 2008, Oproštaj od prosvetiteljske ideje ustavotvorne skupštine. O rotacionom kretanju revolucije u Srbiji, 2000–2007, Beograd, Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Fabrika knjiga.
Poliakov, Léon, 1979, Geschichte des Antisemitismus. I: von der Antike bis zu den Kreuzzügen, Worms, Verlag Georg Heintz.
Popov, Nebojša, 1996, »Traumatologija partijske države«, u: Popov, Nebojša (ur.), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamćenju, Beograd i Zrenjanin, »Republika«.
Popović Obradović, Olga, 2004, »Crkva, Nacija, Država – Srpska pravoslavna crkva i tranzicija u Srbiji«, u: Vujadinović Dragica, Veljak Lino, Goati Vladimir i Pavićević Veselin (ur.), Između autoritarizma i demokratije. Srbija, Crna Gora, Hrvatska. Knjiga II: Civilno društvo i politička kultura, Beograd, Centar za demokratsku tranziciju.
Radić, Radmila, 1996, »Crkva i ‘srpsko pitanje’«, u: Popov, Nebojša (ur.), op. cit.
Spaić, Tamara, 2008, »Kosovski zavet«, Blic od 22. februara, http://www.blic.rs/politika.php?id=31200.
Tomanović, Milorad, 2001, Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj, Beograd, Medijska knjižara Krug.
Ugričić, Sreten, 2008, »Nelagodnost u varvarstvu i vrednosni preokret. Prilozi za raspravu o kulturnoj politici u Srbiji danas«, Republika, god. 20, br. 426–427, str. 19–22.
Veber, Maks, 1997, Sabrani spisi o sociologiji religije, knj. 3, Sremski Karlovci i Novi Sad, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića.
»Vlada pala, vanredni parlamentarni izbori 11. maja« (2008), Dnevnik od 9. marta, http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&file=article&sid=37267.

1 Zbog svoje opštosti, ovaj sukob ne poznaje one »disonance« koje karakterišu mnogo kompleksniji sukob »zapadnih« i »istočnih« kulturnih obrazaca u obrascima delanja institucija i građana Srbije i koje su se već našle u fokusu proučavanja domaćih sociologa (upor. detaljnije: Lazić, 2005: 31 i dalje). Takođe, iz perspektive svetonazornog sukoba, potpuno su irelevantne sve one ideološke smicalice (»hoćemo da uđemo u Evropu, ali pod našim uslovima« i sl.) kojima su često pribegavale političke partije od uvođenja višestranačkog pluralizma u Srbiji kako bi privukle zdvojne i zbunjene birače.
2 »Suštinske crte nacionalizma došle su nam †evropskim narodima‡ od Jevreja: ideja izabranog naroda, svest o nacionalnoj istoriji i nacionalni mesijanizam« (Kohn, 1962: 40).
3 Ipak, kao što konstatuje Srećko Mihajlović, iako »opada obim nacionalizma«, on je »i dan-danas dovoljno veliki (i daleko od onog podnošljivog okvira od 10–15%) i s njim treba računati u svakom zaoštravanju društvene krize, utoliko pre što postoje političke organizacije koje ga stalno promovišu i generišu i što on ima svoje prononsere i u oficijelnoj politici Srbije« (Mihajlović, 2007: 112).
4 Inače, logika dehumanizacije neprijatelja na nivo sitnih štetočina kako bi ih se lakše moglo »uništavati« vrlo je stara (upor. Molnar, 1997: 198), a u novije vreme se mogla identifikovati u Ruandi, kada su 1994. Huti nasrnuli na Tutsije, proglašavajući ih »bubašvabama«.
5 Negativan stav SPC po ovom pitanju najotvorenije je formulisao raško-prizrenski episkop Artemije u izjavi od 26. avgusta 2007: »Nametnuta nezavisnost je za nas bolje rešenje nego podela Kosova, jer nešto što je nametnuto nije rešenje i jasno je da će biti kratkog daha« (cit. prema: Đorđević, 2007: 249) – dok (propustio je dalje da eksplicira episkop Artemije) podela Kosova ima šansu da postane trajno rešenje.