Radnici štrajkuju da bi radili

Izveštaj Anketnog odbora o »Šinvozu« pružio je dosta preciznu »anamnezu« slučaja koji, verujemo, nije ni trebalo da se dogodi. Akteri privatizacije; država, preduzetnik i radnici akcionari različito su se ponašali, s različitim interesima (ili nezainteresovanošću) i pokazali i ispoljili neke loše strane koje su rezultirale prvo prekidom rada fabrike, a zatim stečajem.
Država personalizovana u izvršnoj i sudskoj vlasti znala je za krivične prijave, a opet je dozvolila da se stečaj neometano obavlja! Dugo se oglušavala na poziv malih akcionara da suvlasnik ne poštuje ugovor o kupovini dela vrednosti preduzeća. Država nije raskinula ugovor na sopstvenu inicijativu i po sopstvenoj volji, nego pod pritiskom radničkih protesta u Beogradu i niza tragičnih smrti radnika. Najstrašnija je smrt radnika Radoslava Stojanova, koja nosi optužujuću simboliku, jer se dogodila u noći u Domu sindikata, čekajući da neko u Vladi sasluša radničke optužbe. Režirani stečaj se obavljao neometano u istoj zgradi suda u Zrenjaninu u kojem je podignuta krivična prijava protiv direktora »Šinvoza«. Sada kada je država vratila svoj udeo u vlasništvu za očekivati je bilo da delegira svoje predstavnike u nešto ranije započetom stečaju. Međutim, država ne pokazuje nikakav interes za sopstveno vlasništvo, nego se sve obavlja na dva odvojena koloseka, bez »ukrštanja«. Zaključujemo da država generiše krizu, ili nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem, i tako ugrožava javni interes i interes ogromne većine radnika akcionara i radnika, a štiti izabranog kupca.
Lokalna samouprava grada Zrenjanina formiranjem Anketnog odbora pokazuje ozbiljnu nameru da, obrnuto, zaštiti javni i privatni interes radnika, svojih sugrađana. Prethodno, dugo se branila, nikad ozbiljnim alibijem, da ona nema ingerencije u oblasti privrede, a

posle raspada kombinata »Servo Mihalj« i niza njenih najuglednijih članica promena odnosa se uočila u slučaju »Jugoremedije«. Skupština opštine je zasedala o slučaju »Jugoremedije«, gradonačelnik se javno stavio na stranu radnika akcionara, kao što se i u slučaju »Šinvoz« obratio pismenim saopštenjem resornom ministarstvu. Skupština se uključila kao aktivni sudionik tranzicionih teškoća. Istina, ovaj pozitivni aktivni iskorak nosi i teškoće konsenzusa različitih političkih, odvojenih interesa. Anketni odbor, sastavljen od predstavnika svih ovde zastupljenih političkih stranaka, za sada amortizuje te razlike, što bi se moglo očekivati i od Skupštine grada koja treba da usvoji njihove zaključke. Sada treba očekivati reakciju državnih organa, koja bi morala da rezultira zaokretom i promenom razumevanja »slučaja« »Šinvoz«. Ukoliko se lokalna uprava bude razumela kao partner, najbliži zadatim problemima, a ne rival, i ukoliko razložno shvati

šta država i radnici gube, a jedan pojedinac dobija, bio bi to potez vredan ozbiljnog uvažavanja.
U tranzicionim promenama najmanje je transparentan novoformirani sloj preduzetnika. Po pravilu se javno ne oglašavaju i nemaju neposredan dodir sa radnicima. Njih zamenjuju razni PR-i, direktori, menadžeri, ovlašćeni advokati. Kako živi kolektiv koji su »kupili«, zajedno sa firmom, saznaju od posrednika. Ne postoji živa neposredna veza, a tamo gde ne postoji komunikacija postoje veće šanse za nesporazume i sporove. Ovaj tip preduzetnika više se bavi »papirima« nego realnom stvarnošću. Kao da realna strana realnog sektora privrede gubi bitku sa formalnom, papirološkom. Režirani stečajevi su upravo takve akrobacije. Ogromni kompleks »Šinvoza« stoji nedirnut, postoje radnici, postoji tržište a firma ne radi (nedavna vest da je ŽTP Novi Sad ukinuo nekoliko polazaka vozova u Vojvodini, zbog nedostatka vagona, najdirektnija je posledica nerada »Šinvoza«). Između sada aktuelnog slučaja Azotare iz Pančeva i »Šinvoza« u Zrenjaninu ne postoji razlika. Novi vlasnici su ukinuli delatnost, zbog neke »papirnate« igre koja treba da im donese veći ćar, a ne profit kroz redovnu proizvodnju. Čudno je da se pravi preduzetnici, kojima je tržište jedino poprište uspeha, ne oglašavaju i ne ograđuju od ovih

kvazipreduzetnika. O njima se jedino čuje prilikom socijalnog dijaloga Vlade i sindikata ili kroz »ključaonicu« ekskluzivnih poslovnih klubova. Takav glas o nesolidnim kolegama bio bi dobrodošao u diferencijaciji unutar njihovog društvenog staleža. A radnici? U odnosu na prethodna dva aktera čini se da su najglasniji u teškoćama, ali često bez jasne artikulacije šta žele, uz ono što ne žele. Problemi sindikalnog organizovanja su i u podeljenosti, na sada dva reprezentativna udruženja (SSSS i UGS
		Auguste Rodin, Paolo and Franccesca, c 1887-1889.

Nezavisnost) koja su često konkurentska i realno štete interesima radnika. U slučaju »Šinvoz« tek će rešenje o stečaju putem tzv. reorganizacije proizvodnje ujediniti dva sindikata u odbijanju ovakvog rešenja. U sindikalnoj borbi oko 500 radnika »Šinvoza« kroz različite nenasilne oblike protesta preplitali su se ciljevi borbe za privatni, sopstveni interes s onim što je javni interes. Radnici su štrajkovali da rade, a ne da ne rade! Nedovoljno edukovani, stalno su pokušavali da zaštite svoje vlasništvo (akcije) i pravo na rad, a izgubili su sve. Sporo se probijala svest da je ugrožen javni interes, ovakvim mogućim raspletom (stečaj), a da se žrtvuje i njihov pojedinačni interes, da imaju radna mesta. Naravno, ovi interesi su međusobno isprepleteni i međusobno uslovljeni.
Sadašnja ekonomska kriza svetskih razmera, u kojoj se države zaklinju da će čuvati postojeća radna mesta, što čini i naša Vlada, išla je ukorak sa slučajem »Šinvoz«. Da li će naša vlast prepoznati važnost nalaza Anketnog odbora, prekinuti ovaj inertni tok samouništenja ili će ćutke posmatrati dramu oko 1.500 ljudi i gledati uništenje delatnosti od prvorazrednog javnog interesa? Verujemo da će razum ipak pobediti.