Povodom gasne krize

Mnogo ranije, pre razbuktavanja svetske krize, i mimo još uvek nerazrešenih uzroka i posledica razaranja i masovnih zločina na tlu Jugoslavije, planirano je da Jugoistočna Evropa postane tranzitni region transporta energije za celi region saglasno, a prioritetno za zemlje članice EU. Sledile su pripreme za ovu energetsku strategiju, manje ili više zavisno od stepena institucionalno ostvarene demokratije i pravila funkcionisanja slobodnog tržišta i uz to neophodnog poštovanja privatnog vlasništva i nacionalnog, regionalnog i lokalnog javnog dobra (od prirodnih resursa, zaštićene i prirodne baštine, pa do kvaliteta životne sredine i javnog zdravlja).

Još pre godinu dana nadležne međunarodne organizacije i one koje okupljaju i NVO, regionalno i na evropskom nivou, procenile su na interregionalnoj konferenciji u Opatiji (maj–jun 2008), u organizaciji Centra za ljudska prava i Fondacije Heinrich Böll iz Zagreba i NVO Eko Kvarner iz Rijeke, da »još uvek nema evidencije, niti javno prezentovane niti poznate, ili bilo kakvih analiza ili studija, koje bi procenile i transparentno demonstrirale prirodne, ekonomske ili socijalne posledice implementacije novih mreža gasovoda«.
Istovremeno je ocenjeno da su kumulativni ili sinergetski efekti ovih projekata na region u celini potcenjeni ili ignorisani. Serija regionalnih sastanaka u Sarajevu, Opatiji, a potom i u Beogradu, trebalo je da otvori javni dijalog i transparentno uključi sve aktere, ali i javnost u značaj i kompleksnost ekonomsko-tehnoloških izazova. Izražena je i zabrinutost zbog kontinuiteta nestabilnosti regiona i neusklađenosti dugoročno strateških, interregionalnih asocijacija. Svi učesnici ovako pokrenutih organizovanih dijaloga u rasponu legitimnih »stakeholdera« već su u prvim dokumentima upozoravali da ovi kompleksni i skoro »faraonski« projekti zahtevaju odgovore na opasne aspekte ovakvih projekata. Uočeno je da i severni i južni tok glomaznog gasovoda treba da budu položeni na velike dubine Baltičkog ili Crnog mora, koji već predstavljaju ozbiljne evropske ekološke krizne basene. O političkim kompleksnostima da i ne govorimo ovom prilikom.
Sami troškovi postavljanja gasovoda kroz more kreću se u miljardama evra, ali u rasponu

šest puta većem od onih za postavljanje na otvorenom zemljištu; procenjuje se da bi svaki morski tok mogao koštati 12 milijardi evra! Te činjenice ozbiljno dovode u pitanje brzopletost strateške odluke našeg energetskog sporazuma sa Rusijom, tim pre što i delegati Bugarske (Mladenov) tvrde da je i njihov sporazum donet netransparentno »ispod stola« i kontradiktorno obavezujućim EU i regionalno potpisanim dokumentima. Zahteva se hitnost i neophodnost boljeg posredovanja EU između Ukrajine i Rusije, a eksperti (Emerson) Evropske zajednice u skorašnjoj BBC 2 debati tvrde da je najracionalnije i najuputnije, i za snabdevača i za potrošače, formirati međunarodni konzorcijum korporativnog upravljanja. On bi se zasnivao na dobrim standardima (investicionim, tehničko-tehnološkim, ekološkim, bezbedonosnim, regulatorno tržišnim, kompenzaciono-vlasničkim i javno dostupnim dokumentima), tim pre što je mreža preko Ukrajine već 40 godina stara i zahteva hitne rekonstrukcije (jer ipak ponegde lim rđa i gas curi!). Šta onda

reći za budućnost bezbednosti i snabdevanja gasa i ekologije, a potom i troškova funkcionisanja cevovoda pod morem, na dubini od 2000m i to mora koje ne bez razloga nosi ime »Crno«!
Istovremeno, to je nametnulo zahteve za elaboracijom EU ujednačenih, ozbiljnih strategija uštede energije, razvoja alternativnih oblika energije, pouzdanosti i bezbednosti, ali i traženja diverzifikovanih konkurentnih energetskih izvora i garantovanih regulatornih tržišnih ponuda.
Zabrinjava što se u nespremnosti solidarnog rešavanja ove kompleksne jednačine olako nude rešenja vezana za nuklearnu energiju, koja je bila predmet procene i zatvaranja brojnih NU-centrala, kao preduslova pristupanja EU. Tim pre kada se olako nudi tehnologija koja se već pokazala katastrofalnom i u Černobilu, ali i u celom programu ruske nuklearne tehnologije (recimo sudbina podmorničke flote u Murmansku). Moramo naglasiti i činjenicu da je upravo Evropa najviše i najsolidarnije doprinela i još uvek doprinosi saniranju brojnih posledica na prostoru celog bivšeg SSSR-a.
Niko do sada nije u našem parlamentu u toku rasprave postavio pitanje direktoru Srbijagasa (po svojoj vlastitoj oceni »eksperta za velike sisteme«), na osnovu čega tvrdi da su Bugari u kompletu svog sporazuma morali »uzeti od Rusije jednu nuklearku i 200 ruskih tenkova«? Postavlja se ozbiljno pitanje da li za izbor delegata »stranaka evropskih integracija« postoji neko ko zaista poznaje uslove pridruživanja! Posebno nas kao građane zabrinjava ovakvo olako »oživljavanja nuklearnog programa«, kad znamo koliko se energije potrošilo 80-ih da kao ozbiljno osvešćena, ustavno ekološki označena sredina donesemo, posle velikih javnih i skupštinskih debata, zakone kojima se zabranjuje razvoj nuklearne energije.
U budućnosti to se pitanje može, po našem mišljenu, pokretati jedino u kontekstu globalne panevropske energetske strategije, ali tek kad dokažemo da smo ozbiljno istražili sve alternative. A njih u ovom regionu ima na pretek, od sunca i vetra, biomase, pa do uštede u energetski (i ne samo to) ekstremno neracionalnom razvoju gradova i prateće (staklene) arhitekture.
Dijalozi o koordinaciji velikih projekata nisu mogli da mimoiđu ni »stanje ljudskih prava«. Na prvom mestu pravo na »čistu životnu sredinu«, pa i »pravo na život«. Tehnologija i bezbednost imperativno zahtevaju »slobodne i otvorene teritorije, ali i institucije koje njima upravljaju«, subjektivizaciju vlasništva, kao i osećaj participatornih beneficija stanovništva na tako velikim prostranstvima »trasa«. One, po prirodi upravljanja, marketinga, tehnologija i supstanci, determinišu sve ostale aktivnosti i stvaraju brojne, odmah vidljive ili dugoročno prikrivene »eksterne« dobitke, ali i štete.

Pitamo se ko sve tu, osim tzv. posredničkih sestrinskih firmi, kao što smo do sada saznali indirektno u januarskoj krizi, ubire eksterni profit? Međutim, istovremeno, niko još ne nagoveštava niti se zna ko snosi troškove, a posebno po kojim cenama se vrši eksproprijacija zemljišta i ko snosi troškove saniranja tehničko-tehnoloških, a nadasve ekoloških akcidenata.
Ko kontroliše i ko plaća troškove nadgledanja bezbednosti trasa, odnosno kompleksnih mreža? Pitanje nadoknade štete za ugrožavanje »prava na zdravlje i prava na život« nije ni pomenuto (verovatno jer još uvek trošimo enormne resurse na identifikaciju DNK masovnih žrtava dvadesetogodišnje nemogućnosti uspostavljanja dijaloga u ovom istom, tako međusobno i životno strateški ekološko-geografski neodvojivom prostoru, a sada interesantnom »trasama« i »sestrinskim firmama«, koje kao da i nisu bile tu tada!).
Navedimo, uzgred, anegdotski da su upravo ovog januara stanovnici Londona, koji se protive izgradnji nove piste na Hitrou aerodromu, kupili zemljište trase i time blokirali prava parcijalnog odlučivanja investitora o izgradnji bez dogovora sa svima, koji snose posledice, odnosno imaju prava da nametnu svoja tržišno i vlasnički utemeljena prava! Pitanje eksproprijacije ako nije rešeno na za sve važećim uslovima slobodnog tržišta i legitimnog profita, rešava se pred sudom u Strazburu u kategoriji poništavanja i zaštite osnovnih ljudskih prava, a čini nam se da se tako nešto negde i u našem Ustavu pominje!
Novi konflikti, koji mogu tek uslediti, posle ovog prividnog tobože samo između Ukrajine i Rusije, svakako će uključiti i širi spektar »stakeholdera« i javnosti, gde će se sposobnost, ali i ustavno pravo državnih arbitara i institucija s pravom propitivati i osporavati. Posebno će to biti slučaj u zemljama u kojima pomenuta prava garantovanja privatnog poseda, zdravlja ili ekoloških prava nisu adekvatno usaglašena sa međunarodnim normama i EU direktivama, obavezujućim standardima i ratifikovanim konvencijama.
Takva situacija, po proceni do sada uključenih eksperata, NVO i predstavnika međunarodnih asocijacija i institucija, stvara otvoren i opasan prostor ne samo za ugrožavanje pomenutih ljudskih prava već i za vrlo opasne modele korupcionaške sive ekonomije, što bi zaista u ovom trenutku velike svetske krize značilo direktno dolivanje ulja na vatru.

Kada je reč o Srbiji, gospodin Barozo iz EU je očigledno lupio šakom o sto ovog januara, a potom je potekao gas iz bratske Mađarske i Nemačke, pa ga je »naš rođeni« velikodušno udelio i svom rodnom gradu, Sarajevu, na njegovu veliku radost, pa čak i zahvalnost. Na Balkanu malo treba pa da se sve zaboravi. Izgleda da je nečija »moćna šaka« mogla još 1991. da donese čuda među i dalje duboko podeljene zavičajce. Bojimo se da mir traje koliko i ovaj gas, ali pre svega do sledećeg velikog sportskog susreta, a sportisti su svima nama naš najmiliji identitet i ulog za budućnost.
Neobično je i to što u januarskim »šatl diplomatskim« letovima tamo-amo i u brojnim parlamentarnim diskusijama i TV »analitičko strateškim« procenama nije pomenuta prevrtljivost desetodnevne strateške kontroverzne istine direktora našeg javnog, panenergetskog giganta Srbijagasa. Tu smo videli i čuli zaklinjanja da smo povlašćeni korisnici direktno sa izvora – i to dugoročni – potom odjednom, do velikog oglašavanja lokalnih zasluga u pregovaranju sa Evropejcima Nemcima i Mađarima.
Istovremeno se s pravom pitamo zašto do sada niko u tom krugu nije pomenuo interregionalni obavezujući dokument, koji je potpisan još pre dve godine, o energetskoj strategiji SEE, koji je urađen pod okriljem UNDP-a i odgovarajućeg direktorata EU (UNDP Srbije ima svoj primerak na srpskom dostupan na veb-stranicama, kao i naše eksperte učesnike u tom strateškom dokumentu).
Zanimljivo je, u kontekstu ovog razmatranja, ukazati na još jednu »ujdurmu« – čitaj političku manipulaciju javnošću, protivno našem, čak i ovakvom Ustavu, da je za potpisivanje ovog dokumenta bilo potrebno da svaka zemlja potpisnica ima ratifikovanu Arhusku konvenciju. Ona je doneta još 1998. na VI ekološkoj ministarskoj konferenciji u Danskoj, a do u detalje je razmatrana i 2008. na VII ekološkoj ministarskoj konferenciji u Beogradu.
Doduše, tom prigodom nije bilo jasno da li je imamo ili nemamo, čak ni u prisustvu nekadašnje ministarke za ekologiju (sada u ulozi NVO direktorke) i novoimenovanog ministra za ekologiju, domaćina ovog uglavnom za javnost po ničem ozvaničenog velikog događaja. Verovatno je i to jedan od razloga zašto se dogovorene strategije i prihvaćeni dokumenti danas ne samo u energetskoj strategiji već i u drugim razvojnim i budžetskim investicionim programima više ni ne pominju!
Ovo sve navodimo jer to do sada skoro niko nije ni pomenuo, ali ta činjenica stavlja sav dosadašnji »napor naših« pod veliku lupu javnosti i ustavnosti, jer nam ta konvencija daje »pravo na informaciju, učešće javnosti i dostupnost pravosuđu« ne samo po pitanju ekologije već šireg koncepta »održivog razvoja« sinergetski elaboriranog, koji se temelji na svemu ranije rečenom o ljudskim pravima, rizicima i eksternim efektima. Obaveze o prekograničnim uticajima i neophodnosti transparentne razvojne politike, ali i čitave serije kaznenih odredbi, trebalo bi detaljno da izuče svi »ti naši nadležni«, do sada tako efikasno uključeni u ovu strategiju ne samo energetske bezbednosti, već i svih drugih već »u korice zapakovanih« nacionalnih (ali naravno metodološki neuputno sektorskih, a ne sinergetski postavljenih) strategija razvoja (od rešavanja siromaštva, održivog razvoja, razvoja turizma, infrastrukturnih koridora itd. itd.). Naša javnost, i građanska i stručna, ali verujem i mnoga ministarstva, a pogotovo članovi Parlamenta o tome svemu malo znaju, a na to ih upravo, bar za sada, obavezuje između ostalog i Arhuska konvencija, ali i moralna činjenica da su bili domaćini Ministarskoj ekološkoj konferenciji 2008. baš tu među nama, u Beogradu.
O mogućnostima još jednog spora između ukrajinske »gasne princeze« i »samo nama naklonjene braće« u Kremlju te talasa hladnoće usred zime, eventualno kombinovanog sa jakim virusom gripa, razmišljaćemo kao Skarlet O’Hara u »Prohujalo sa vihorom«: »Brinuću o tome sutra; sutra je novi dan«.

	Sonja Prodanović