Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Vojni sud u Beogradu osudio je 26. decembra 1994. godine, zbog krivičnog dela podrivanja vojne i odbrambene moći zemlje, generala Vladu Trifunovića na 11 godina zatvora i pukovnika Sretena Radulaškog i Berislava Popova na 7, odnosno 6 godina zatvora. Ovaj događaj privlači povremeno pažnju kritičke javnosti. Tim povodom oglašavali su se Centar za antiratnu akciju, Građanski savez Srbije, Beogradski krug, Fond za humanitarno pravo i dr, kao i listovi Borba (pre puča), Vreme, NIN, Srpska reč, Republika i dr. Kritičkim reagovanjem pridružili su se i Odbor za zaštitu građanskih i ljudskih prava Savezne skupštine i Demokratski centar.

Pod predsedništvom Desimira Tošića, saveznog poslanika i predsednika pomenutog Odbora, održana je 11. maja rasprava u kojoj su, najpre, analitički prikazane optužnice (Vladan Vasilijević), presuda (Momčilo Grubač) i žalba (Slobodan Vučković); potom su govorili advokati, profesori prava, sociolozi i drugi javni radnici: Branislav Tapušković, Đorđe Đurišić, Konstantin Obradović, Ivan Janković, Orhan Nevzati, Ilija Radulović, Mahmut Memić, Nebojša Popov, Rajko Danilović, Milivoj Despot, Slobodan Inić, Dejan Janča, Nikola Barović, Stipe Sikavica, Ivan Veselinović i Branko Stanić.
Ova rasprava unosi novi kvalitet u zbivanja na alternativnoj sceni. Pre svega, rasprava je temeljito pripremljena i u njoj se vrlo argumentovano raspravlja o jednom složenom pravnom predmetu, ali i još složenijoj društvenoj pojavi. Drugo, rasprava je dovela do nedvosmislenog zaključka da je reč o »političkom suđenju« koje ne može naći oslonac u načelima o vladavini prava, i suprotno je elementarnim ljudskim pravima. Najzad, postavljeno je i pitanje o tome šta se može činiti u prilog vladavine prava a time i samih stradalnika.

Sudbina generala Trifunovića podseća na nekada čuvenu »aferu Drajfus«, u kojoj je neprolaznu slavu stekao književnik Emil Zola, dokazujući sudu, vlastima ali i javnom mnenju da je osuđeni oficir Drajfus nevin.
Položaj generala Trifunovića je još tragičniji. Drajfusu je suđeno u miru, a Trifunoviću se sudi usred rata. Antisemitizam u ondašnjoj Francuskoj (Drajfus je bio Jevrejin) slabiji je od ovdašnjeg nacionalizma i ratobornog javnog mnenja. Trifunoviću su izrečene presude u dve države, u Hrvatskoj (15 godina, zbog ratnog zločina) i u SR Jugoslaviji (11 godina). Vojni sud u Beogradu dva puta je Trifunovića oslobađao i tek treći put osudio, dok je Drajfus najpre bio osuđen a potom oslobođen. Upadljiva je razlika i u tome što je Drajfusa branio jedan slavni književnik, dok su ovdašnji slavni pisci, izgleda, zauzeti drugim poslovima.
General Trifunović se našao u trostrukoj ulozi »žrtvenog jarca«; njegova kazna treba da zadovolji one koji su rat izgubili (JNA), nacionalne vojske koje hoće ratnu pobedu po svaku cenu a i ratoborno javno mnenje (nacionalizam i šovinizam »zapaljene narodne mase«).
I dok presuditelji generalu Trifunoviću, i tamo i ovde, računaju na pobedu u svom ratu – čime bi »legitimisali« svoje presude – gledišta o uzaludnosti rata u kojem se ne može biti pobednik, liče na glas vapijućeg u pustinji militanata i ravnodušnih. Uglavnom ćute i oni koje je izveo iz ratnog vihora (preko 200 vojnika) a i Varaždinci na koje nije hteo da puca. Za jedne je zločinac zbog toga što je general »okupatorske vojske«, a za druge je njegov zločin u tome što je odbio da učestvuje u ratnom zločinu (razaranje Varaždina, pre svega).
Niko, dabome, nije izbavljen samim tim što je proglašen žrtvom »političkog procesa«. Ali, ako bi sudije, advokati i svi ostali koji su se kritički već oglasili protiv ovog procesa nešto zajednički preduzeli, možda bi i uspeli da izbave nevinog čoveka (i ostale nevine žrtve) i istovremeno pridoneli početku vladavine prava.
Predsedavajući Desimir Tošić pomenuo je, doduše, da ovaj skup vidi kao »kolektivnog Zolu«, ali ostaje da se vidi šta su sposobni i spremni da učine svi oni koji su istinski protivnici rata i borci za ljudska prava, više od jednokratnih gestova i izjava za javnost.