Zlatno tele na Fruškoj gori
Vlada koja je dočekala ledene dane i noći bez
minimalnih rezervi energenata ne zaslužuje lepu
reč – niko je ni izrekao nije – ali i neka opozicija
koja se oblikovala kao crkveno-politička nije
se proslavila. Po onome što izjavljuju njeni
prvaci, ona uistinu seje magle. Ponaša se zaista
blaženo naivno, iako tu nema mesta naivnosti.
Sve se vezalo oko Crkve na Fruškoj gori, gde
pred vencem divnih manastira započinje stari
ples pred idolom novca i moći. Svi znamo to
– Druga knjiga Mojsijeva 32. 1–28.
– postalo je poslovično. Na to opominju i novozavetni
pisci, no nisu ni važne metafore, stvar je ozbiljna,
da ozbiljnija biti ne može. Sremska eparhija
SPC potražuje 10.000 hektara, a to je 40% Nacionalnog
parka, kako je Fruška gora registrovana 1960.
godine. Od toga malo monaško bratstvo Grgetega
potražuje 336 hektara, Krušedol 369, a Jazak
756 hektara zemlje i šuma. Sve je »po zakonu«
iz 2006. o restituciji imovine crkava i verskih
zajednica. No, država nema novaca da obešteti
SPC, a vratiti može tako ili u naturi. Neko
hoće od Crkve da načini veleposednika, u momentu
kada ona to realno jeste. I tu smo. Zbunjeno
odgovaraju ministri, ne znaju šta da kažu, ali
71,6% građana najviše poverenja ima u SPC. To
su objavljena istraživanja i to je činjenica.
Sad se nameće jedno »neumesno« pitanje: znaju
li ti građani da SPC ne može da reši ni »pitanje
Kosova« niti koje drugo jer nije ustavni faktor
– izgleda da o tome malo ko misli. I u Crkvi
i u državi – jer ni Vlada ni opozicija nemaju
odgovora na to pitanje. Još manje se ko pita
šta će Crkvi tolika zemlja i šuma, neće li se
otvoriti problem prodaje i preprodaje i enormnog
bogaćenja bez kontrole, jer Crkva je oslobođena
poreza na izvoz i uvoz – i tako dalje. O crkvama
i njenim bogomoljama ionako država vodi računa
– postoje zavodi na državnom budžetu. Živ čovek
ne sme da pomene iskustvo Slovenije ili zemalja
u Evropi. Tamo se zna čija je svojina u državi
i kako država ustupa »vernicima na besplatno
korišćenje crkve i bogomolje« – ne, o tome je
opasno i govoriti. Bolje je ćutati i imati veleposednike
i latifundije. U Crkvi i oko nje.
Pod kupolom Visokog doma poslanici govore o
»boljim« stvarima a opozicija ni reči o ovom
problemu da kaže.
Nerazdvojni narodni tribuni V. Koštunica i V.
Ilić govore uspaničeno (Press, 28.
12. 2008) kako su »uzdrmani i Crkva i Vojska«,
kako je SPC unesrećena i »oskrnavljena« od strane
ustavnog poglavara države i rešenje je, po njima,
za sve da B. Tadić »podrži SPC i RS«.
Prvi čovek Sinoda SPC izgleda se sprema da pozove
kozake da mu čuvaju manastir na Cetinju, a iz
njegove okoline poručuju – »Državi treba patrijarh
za nezavisno Kosovo«. Svi igraju i to uz famozno
i poslovično zlatno tele. Istina, kosovski vladika
menja ton – »Ne možemo da se svađamo sa našom
državom«. A svađao se preosvećeni i sedam puta
ravno – javno u medijima – B. Tadića optuživao
za »veleizdaju«. Kriv je ustavni poglavar zbog
svega – smenio je prvog vojnika dične Vojske,
ne ide na zakon neki o denacionalizaciji kojim
bi se Crkvi dalo ono što ni u jednoj zemlji
nema, uključujući tu i Saudijsku Arabiju ili
Libiju. Preosvećeni Artemije je jasan još u
nečem a u vezi sa novembarskim Saborom SPC na
kojem su neka pitanja makar otvorena – »Sabor
je bio koliko jedinstven toliko i odlučan da
se pitanje lustracije skine sa dnevnog reda«.
Da li je tako bilo tek ćemo videti – do maja
meseca ima još vremena da se oglase i država
i Crkva, ali i dična opozicija.
Pomirenje u podne – i u
ćutanju
Pohodio je mitropolit Amfilohije manastir Tvrdoš
u Hercegovini – a tamo stoluje pobunjenik–episkop
Grigorije – u potrazi za pomirenjem. Izmenjeni
su bratski celovi, ali kako se čini od tog pomirenja
u podne već do večeri velike vajde bilo nije.
Episkop koji je zaista uzdrmao Sabor neće da
ćuti. Nešto je smanjio ton ali da ćuti sigurno
neće. On javno upozorava kako je i po SPC samu
opasan neki »opaki optimizam zasnovan na samozavaravanju«.
Problemi se mogu odgađati, ali oni su tu jer
je SPC zaista »u blokadi«. Neki idu možda neodgovorno
do tvrđenja kako stari patrijarh Pavle nije
na lečenju na VMA već »u pritvoru« tamo. Doktor
Jevtić za Božić uporno ponavlja kako je »stanje
zdravlja patrijarhovog sasvim dobro«. Ono o
nekim patrijarhovim molbama i molbi koja mu
je odneta u bolnicu bilo je lakrdija i priča
koliko tužna toliko i smešna. Borba za vlast
u SPC traje i za majski Sabor se sečiva tek
oštre, a da će biti nužnog »usekovanija« to
može biti samo dobar znak – vreme je da se stvari
raščiste i da se na pitanja koja je pokrenuo
episkop Grigorije ponudi neki odgovor, kako
laičkoj tako i crkvenoj javnosti. Nevolja je
što pobunjenik–episkop uopšte ne govori o sebi,
pa se stiče utisak da se u svemu on nameće kao
mera svemu i svima. On ne govori o sebi a u
prestonom mu Trebinju je toliki moćnik, i u
duhovnom i u materijalnom pogledu, da o nečem
sličnom u svoje vreme ni sanjati nije smeo,
recimo, sekretar Komiteta SK BiH u toj regiji.
Ipak ne ćute svi u Crkvi. O. M. Timotijević
(Večernje novosti, 8. 01. 2009), koji
je sa svojim bogoslovima izbegao u Niš, sasvim
trezveno razmišlja. »Nije ni strašno«, kaže
on, »što su neke trzavice u našoj Crkvi obnarodovane«,
jer »najgora je žabokrečina« u kojoj se sada
nalazi i sama Crkva. O lustraciji drugačije
od vladike Artemija razmišljaju vladika Fotije
dalmatinski, gornjokarlovački Gerasim; oni ne
kriju stanje stvari. Sama Crkva je »u blokadi«
a vreme je da se progovori i o vladikama »koji
su izdavali Hrista za trideset srebrnjaka«.
Naravno, bilo je toga i o tome je na Saboru
novembarskom bilo reči i burnih sukoba koji
okončani nisu. Bilo kako bilo, lustracija se
ne može izbeći i to će biti na dobro i za SPC
i za državu i srpsko društvo u celini. Za sada
i opozicija – posebno onaj narodnjački deo –
i neki u Crkvi prodaju maglu kao da nam dosta
nije ove studene magle koja je pomutila svu
radost Božića.
Sumorni rusko-srpski Božić
Starija gospođa u crkvi na božićnom bogosluženju,
koja smerno »odgovara« na jekteniji, od koje se
loša a tek ružna reč ne može očekivati, tiho kaže
– »Baš nam pravoslavno zabiberiše braća Rusi i
to za Božić«. Moskovski velmoža V. V. Putin se
ne šali, a nije se ni oglasio porukom nade Srbima
ni »bljustitelj« patrijašega prestola iz pravoslavne
majčice Rusije u koju se i dalje kunu čelenke
srpske opozicije kakve su ortaci braća Velja i
Voja. Pokušao je neko da makar za vreme ove studeni
pogasi rasvetu koja guta desetine hiljada kilovata
struje na Hramu sv. Save, ali već za Novu godinu
sve je opet blistalo. Jedan je građanin u beogradskim
novinama to objasnio, istina u nekom baš komplikovanom
spletu složenica kakvima se poslužio da iskaže
nacionalni ponos – »Mi ne pristajemo na ucene
katoličko-imperijalističko-hegemonističko-vatikansko-rimokatoličko-cionističkog
tipa« – baš tako se izrazio u pravedničkom gnevu
i radosti ujedno, koja ga je obuzela uoči Nove
godine srpske. Ako u islamu imaju svoju godinu,
ako Jevreji imaju svoju Novu godinu – dodaje drugi
– zašto da i mi Srbi nemamo svoju i to »u inat
EU koja nam nameće svoju«. Pobunili su se i Bugari
i pred hramom »svetog kralja« – to je naš kralj
Milutin – u Sofiji izvikuju parole čiji sadržaj
nije pristojno citirati, a odnosi se na kremaljskog
velmožu koji u rukama drži slavine za gas. U mnogim
mestima u Srbiji – gde je donedavno bilo teško
naći mesnu zajednicu koja nije V. V. Putina proglasila
za počasnog građanina – izbiše neugodni neredi
koji deluju i smešno i tužno – a naravno i ružno.
U naselju Ilino brdo u Kragujevcu građani su za
Božić spalili rusku zastavu. »Zastavu su«, javljaju
beogradske novine u širim izveštajima, »bili namenski
kupili i sada je ona planula, ali im to nimalo
nije pomoglo da se ugreju«. Nisu mnogo novog našli
ni građani koji su dva puta pročitali poslanicu
za Božić – nema u njoj neke novije note, a o ozbiljnim
društvenim problemima nema ni reči.
Ni reči nema o tome ni u visokom domu republike
– Narodnoj skupštini – gde se i vlast i opozicija
bave proizvodnjom magle.
 |
| |
Mirko Đorđević |
