Pre neki dan jedan stariji
kupac u jednoj apoteci slegnuo je ramenima: preporučen
mu lek toliko je bio skup da ga je nagnao na duboko
razmišljanje o tome da li će da ga kupi i odrekne
se trodnevne večere ili... ili će dati prednost
zdravlju zasnovanom na ishrani, ako taj pojam
još postoji u poodmaklim godinama, osim u kontekstu...
sačuvati njegove ostatke, onemogućiti mu da se
pogorša...
Ne znamo šta je vremešni apotekarski kupac na
kraju odlučio, ali znamo da su lekovi za mnoge,
bez obzira na njihove godine, postali mislena
imenica. I zbog naglo uvećane cene, i zbog nestašice
nekih, i to upravo onih najjeftinijih, svima pristupačnih
ali, nažalost, manjkavih.
Niko nije statistički obradio potrebe naših ljudi
za pojedinim preparatima – za želudac, žuč, čak
i srce. Za olakšanje tegoba, ako ne i za dugoročno
lečenje. Recimo, odavno na farmaceutskom tržištu
nema festala, digestala, pa buskopana, himerkremona,
navisana. I bez statistike se zna da je svakom
žitelju naše zemlje potreban bar jedan od navedenih
preparata, ali je uobičajen odgovor u apoteci:
nema ga više ili u nestašici je, ne znamo kada
će se ponovo pojaviti ili, jednostavno, ne proizvodi
se više.
Poslednji odgovor je u stvari neporecivi zaključak
svih navedenih dilema: naši farmaceutski proizvođači
su vrlo precizno izračunali šta im se uopšte ne
isplati da spravljaju, jer su u pitanju jeftini
preparati. To što su isti potrebni hiljadama,
da ne kažemo milionima potrošača, njih ne interesuje.
Uostalom – verovatno misle – nisu oni tu radi
potrošača, nego obrnuto, potrošači, oni kojima
su lekovi potrebni a često i uslov za koliko-toliko
bezbedan, smiren život, postoje radi njih, veličanstvenih
fabrika odavno poznatih pre svega po enormnim
platama. Uzgred, određen proizvođač tuče u tome
sve rekorde, o čemu navodimo i primer: jedan njegov
poslenik za 20 godina rada kupio je dva stana
i supermoderno ih opremio, i dvoja kola svojoj
deci, dva stana i vikendicu, takođe luksuzno opremljene
za sebe i ženu i još štošta. A navedeni slučaj
samo je jedan do stotine sličnih u ovoj farmaceutskoj
kompaniji. I naravno, ne samo u ovoj, nego i u
nekom domaćem preduzeću ili u drugim našim »moćnim«
kompanijama.
Odnedavno u javnost su – ne »procurili« nego po
nečijoj odluci (ili možda naređenju) objavljeni
podaci o zaradama u mnogim... agencijama, preduzećima,
kompanijama. Prosečnom čoveku, a posebno onom
ko se znoji raspoređujući svoje mršave prihode,
svejedno da li je to penzija od osam ili plata
od 12.000 dinara, navedene cifre su izazvale vrtoglavicu.
A ponegde i nevericu: kao, nije to moguće, zar
u našoj siromašnoj zemlji da prosek zarada negde
bude 500.000 dinara? Biće da je greška!
Nije greška. To je naša stvarnost. Ona za koju
smo se onoliko borili na učestalim demonstracijama
i mitinzima tokom devedesetih godina. I eto šta
smo dobili...
 |
| |
Nada Mijatović |
