Odmetanje u hajduke

Ne gledam ja ovu našu Skupštinu. Možda time kršim neka dobra demokratska pravila. Biće da je to građanska nedisciplina. Verovatno sam nelojalan član društva i ko zna šta još? Priznajem, kriv sam. Ne kajem se!
Pokušavao sam. Nije da nisam. Stvarno sam se trudio da se aktivno uključim u aktuelne teme skupštinske rasprave. Svojski sam nastojao da razumem najdemokratskiji dom Srbije. Računao sam, onako običnim zdravograđanskim umom, možda naučim nešto više od tih elitnih reprezenata opštenarodne misli.
Trudio sam se da proniknem u sve tajne civilizovanog društva, kulturu demokratskog dijaloga, borbu argumenata, političkog nadmetanja, fer-plej diskusije i slične nepoznanice za običnog srpskog građanina. Goreo sam od želje da se što pre i što je više moguće implementiram u tu savremenu školu efikasnog, pravednog i časnog odlučivanja naših tribuna u naše ime. Znate, one škole koje smo mi nekada učili potpuno su zastarele, jednoumne i stvarno dekadentne. Tako slabo školovan imao sam neutoljivu glad za novim, svežim saznanjima o modernom vremenu Srbije. Imao sam dobre namere. To mi je, nadam se, olakšavajuća okolnost.
Naravno, nisam ja neki tamo visokozahtevan osobenjak. Nisam isključiv. Naprotiv, što bi se reklo, prilično sam razumevan. Shvatao sam ja teškoće početka, kontaminiranu prošlost, dečje bolesti, specifikume aktuelnog trenutka, teret genetskih devijacija, mentalitet balkanskog seljaka i slične otežavajuće faktume. Razumeo sam i praštao.
Nedavno sam rekao: DOSTA VIŠE! Znači, potpuno svestan rizika srljanja u građansku delinkvenciju, odlučio sam se na odmetanje u hajduke. Ne, nije protivu vlasti! Protiv opozicije. Znam da nije normalno. Odmetnici su uvek bili protiv vlasti. To je istorijska činjenica bezbroj puta potvrđivana diljem cele planete. Eee, ali ovo je zemlja Srbija. Ovde je sve naopako, pa i to da narod krene u odmetništvo protiv opozicije. Sigurno nisam prvi, ni jedini. Slutim masovno odmetanje. Dogorelo, brate!

	Radmilo Đurđević