Nakon čarolije novogodišnje
noći (a u fazi blagdana raznoraznih, gde se služe
jela i pića fina i opšta radost vlada), ostaje
nam čarolija svakodnevnog života, realnost protkana
velikim tajnama o malim stvarima, na primer: doživeti
100. dan godine nam nove, s obzirom na globalnu
ekonomsku krizu koja se laganim, ali sigurnim
koracima približava i našoj velikoj zemlji.
Ili, za promenu, otputovati van najdražeg nam
regiona, u daleke i hladne gradove Unije, u onu
Evropu koju mnogi nazivaju imaginarnom, iako o
njoj znaju samo iz priča dragih nam naših prvoklasnih
radnika (treće smene), što ’lebac gorki, grcajući
u znoju rada svoga, zarađuju.
Ili opstati i ostati (fraza nam najdraža, jer
moćno zvuči), ovde i sada, u zemlji u kojoj je
izvesna samo neizvesnost, pogled u sutra, kroz
maglu i uz ops(c)ene i lažne slike i sličice,
kreature stvarnosti, male i malo veće demone.
Ali – koga je briga za to? Zašto da me se tiče?
Tako je – kako je... Ćuti, dobro je!
I baš kao i novogodišnje sarmice (što mrsne, što
posne) smotali smo još jednu godinu. Motali smo
se, motali, uglavnom u krug, sve lepo složili,
upakovali... A kako ćemo se odmotati, o tome ćemo
kad oližemo šerpe i tanjire i kad stignu računčići
za male i fine nam bahanalije, i luksuz što si
ga priuštismo (i uprkos blagonaklonim savetima
naših najdražih poglavara i pokoje poglavarke,
da blago svoje pod jastuk metnemo i nikom ne pokazujemo).
Ne treba da se brinemo. Sad je vreme odmora, a
sve uz prigodan program što nam ga
|
daju šarene kutije:
udri brigu na veselje, smej se, smej,
uvek se smej i ne misli na brige, već
zapevaj i za pojas zadeni! Bolji život
je pred nama. Već više od dvadeset godina.
Da, već više od dvadeset godina. U tim
šarenim kutijama sve vrca od boljeg života,
od sreće i sklada svake vrste. I opet:
smej se, smej, jer najviše volim osmeh
tvoj! I ne misli, samo to ne...
Sinoć je na Trgu slobode (eh) bio vatromet,
prigodan, tradicionalan, glamurozan.
Ljudi stajahu i gledahu u nebo. Gledahu
i čekahu. I on poče. Vatromet. Novogodišnji.
Prigodan.
I bezbroj spermatozoida razleteše
se po nebu, i krenuše put cilja svog.
I otpoče radost, dugo skrivana i jedva
dočekana. Poljupci, cika i vriska. Svako
svakom, svako sa svakim, baš kako valja
i dolikuje, u orgazmičkoj radosti, pod
spermatozoidnim nebom, uplivasmo u godinu
novu. Sa starim navikama, pitanjima i
nadanjima u novo, izvesno i onakvo kakvo
znamo, ali bez trunke brige ili kakve
pomisli. Samo usklici i stisci.
A kad vatromet završi misiju svoju,
počeše se ljudi razilaziti, cereći se
od tuposti i bauljajući do svojih malih,
|
|
|
|
Auguste Rodin, Invocation,
1900.
|
 |
iznajmljenih realnosti, uglavnom jednoiposobnih.
Ostaje nam da čekamo šta će se desiti za devet
meseci.
Deluje kao deo priče, s izvesnim religioznim motivima,
obojenim naturalizmom... Ali nije. To je ono ovde
i sada, ono u vezi s opstati i ostati, našom omiljenom
frazom.
Kažu da se najviše suicida dogodi pred zoru, pred
početak još jednog dana, uvek istog, jer ljudi
osete da taj dan, još jedan takav, ne mogu da
podnesu.
A šta je sa početkom godine? Sa zorom i obzorjem
još jedne nam godine koja je sve, samo nije nova
i drugačija. Jesmo li mi zapravo izvršili suicid
još davno, još onda kad smo prestali da primećujemo
sopstvene živote, jer životi drugih nikada nisu
ni postojali? Ili je postojalo samo ono što ostaje
i opstaje – mehanizmi sistema, zupčanici vanvremenske
i vanprostorne mašine, ono što daje konture po
kojima se krećemo, a da na to i ne mislimo?
Bilo kako bilo – u zdravlje! Pa dok ide, ide...
 |
| |
Bojan Krivokapić |
