Gasna kriza i mi

Tokom »gasne krize« građani Srbije su zakratko doživeli da su postali deo Evrope. S ostalim stanovnicima evropskih država zajednički su se ukočili od straha i mraza koji je nemilosrdno okovao stari kontinent. Osetili su se malim i bespomoćnim pred političkim sukobom Rusije i Ukrajine i neumoljivom zimom. Iznenađenje je trajalo kratko kod svih koji se odgovorno odnose prema funkcionisanju sopstvenih država, i sve je stalo na svoje mesto. Ponovo su oni bili na jednoj, a Srbija na drugoj strani. Dok su evropske države krenule da rešavaju nastali problem, Srbija se na svojstven način pozabavila uzrocima nastale krize. Po oprobanom mehanizmu, krenulo se u detektovanje krivca. Ni zvaničnici ni građani nisu se zadovoljili činjenicama da je za nastalo stanje odgovorna institucija sa kojom je potpisan ugovor o isporuci gasa. Traženi su dublji uzroci, svima je nekako bilo jasno da je u pozadini provereni neprijatelj, i uspeli su da povežu kako iza aktuelnog haotičnog stanja »stoji Amerika« koja je zabranila Ukrajini da omogući isporuku dragocenog energenta preko svoje teritorije. Ovakvim infantilnim kalkulacijama i aktiviranjem nekorisnih odbrana nikome neće biti toplije, ali će proverena manipulacija imati blagotvorno dejstvo na predstavnike vlasti i jednu kategoriju stanovništva. Naši zvaničnici će ponovo biti pošteđeni od odgovornosti, a građani koji blanko veruju u teorije zavere na čijem je čelu Amerika znaće koga treba da mrze i koga da okrivljuju. Ali ako zanemarimo predistoriju ovog događaja i izostavimo pitanja o obavezi da državno rukovodstvo anticipira vanredne situacije koje mogu da onesposobe vitalne sisteme i ugroze mnoge građane, ipak je naš državni establišment reagovao relativno sinhrono i efikasno. Svi zvaničnici odgovorni za funkcionisanje energetskog sistema blagovremeno su obaveštavali javnost o situaciji s energentima i potezima koje su predstavnici države preduzeli da se kriza prevaziđe.
Uplašeni građani iskustveno nisu imali poverenja u svoje predstavnike, pa su pohitali da se obezbede svakojakim grejnim telima, prisećajući se teških trenutaka iz nedavne prošlosti i »herojskih vremena« kada su bili primorani da se smrzavaju i provode vreme u mraku jer su se njihovi zvaničnici inatili sa čitavim svetom i pokazivali da se »Srbija saginjati neće«. Tokom aktuelne krize izostala je poznata frazeologija, nedorečenost u informacijama i jasno je manifestovana važnost održavanja dobrih odnosa sa susedima.
Zbog toga je rešavanje drame ledenih dana srbijanske nevesele zbilje građanima delovalo nestvarno, kao vešto izrežirana i lako izvedena predstava, koja je delimično abolirala njene aktere od doskorašnjih besmislenih, trapavih, detinjastih i neodgovornih aktivnosti. Izgledalo je kao da je vladajuća elita načinila diskontinuitet i prekinula hod u prazno, koji je bio logična posledica disharmoničnog funkcionisanja institucija odgovornih za državni status.
Aktuelni problem sa zemnim gasom promenio je dosadašnji poredak stvari jer su odgovorne ličnosti slale usaglašene informacije. Disonantni tonovi koji su dolazili od ljudi koji su po navici destruktivni nisu značajnije uticali na informisanje javnosti. Sinhronizovane poruke o ozbiljnosti situacije s energentima deluju zabrinjavajuće i deprimirajuće na većinu građana, ali njihov sadržaj ne ostavlja mogućnost da se opredeljuju na osnovu pretpostavki i insinuacija, već nalaže da se bave konkretnim zadacima koje nameće svakodnevica.
Iako su dežurni pronalazači zavera otkrili da su ova događanja » dirigovana« sa određenih mesta svetske moći, kako bi građanima poljuljali poverenje u »velikog brata i zaštitnika srpskih interesa«, njihova detekcija izvora krize nije proizvela značajnije reakcije. Lakoverni sledbenici ovih sveznajućih i svevidećih čuvara srpskih vrednosti odmah su prepoznali da je u ta događanja prste umešala CIA, a ljudi koji u sopstvenoj mentalnoj matrici nose mržnju kao osnovno osećanje hrane je morbidnim očekivanjem da u ekonomskoj krizi »Amerika propadne«.
Ostali koji realnost testiraju racionalno, noseći zavidno iskustvo iz svih prethodnih kriza, bave se ličnim računicama kako da i ovu prebrode sa što manje ožiljaka. U krizu kao šansu za novi početak ne veruju, ali osećaju da bi bili spremni da u tome aktivno učestvuju.

	Dragica Stanojlović