Trajno ranjiva Srbija

Sada se neki vajkaju kako smo, eto, baš lepo mogli da napredujemo da nam nije te svetske ekonomske krize. U stvari, ovakve žalopojke samo su naš stari običaj da za sve

nevolje, državne i društvene, krivicu uvek prebacujemo na druge. Kao da ne vidimo onu planinu nagomilanih problema koje je, za kratko vreme, proizvela sama vlast, uz pomoć opozicije: budžet za 2009. jedva je smandrljan u poslednjem trenutku, inflacija raste, dinar slabi, slučaj Ponoš je pokazao u kakvom smo vojnom i institucionalnom haosu, Vlada i poslodavci samovoljno su otkazali već potpisani socijalni dogovor sa sindikatima i izazvali velike tenzije u

društvu, vlast je javno obznanila, pozivajući se na izvore iz Mladićevog okruženja, da bi hvatanje generala ličilo na »tempiranu bombu« (nisu objasnili prirodu tog dosluha sa obezbeđenjem odbeglog optuženika).
Nije ovde reč o nekim traljavo obavljenim pojedinačnim javnim poslovima, već o posledicama višedecenijskog zarušavanja normalne države, što je Srbiju učinilo trajno ranjivom zemljom.
Našim je čelnicima najviše vremena proteklo u tome kako da osmisle rigidnu i

zaokruženudržavu, a ne kako da ohrabre građanske i demokratske potencijale koji su, ipak, krasili Srbiju. Ovaj zlosrećni mentalitet i predrasude stranke su preslikale i na svoje unutrašnje ustrojstvo. Uprkos tome što ih je oko 600 registrovanih, stranke su iznutra tako čvrsto i autoritarno zabravljene da je prodor svake nove, svežije ideje neizbežno morao da dovodi do unutrašnjeg rascepa i stvaranja novih partija. Dabome, za sve ovo vreme bilo je i nekog napretka, ali on se meri sitnim i nedovoljnim koracima s obzirom na dinamičan hod evropskih zemalja koje nas okružuju. I tako može da se traje, ali to je pre truljenje nego snaženje nacionalnog bogatstva i pojedinačnog vitaliteta. Zato našim čelnicima tako sporo i teško polazi za rukom da najzad stvore taj obećani strateški plan za suočavanje sa svetskom i našom ekonomskom krizom. Ponekad ove neodlučnosti dobijaju groteskne oblike. Naš ministar spoljnih poslova
		Tramvaj–govornica Stariji Beograđani se, verovatno, sećaju živopisnih govornika koji su držali svoje monologe na ulicama, stadionima i ostalim javnim mestima. Tako, recimo, čuveni »Pera-zvezdaš« spada u beogradske legende koje je književnost već ovekovečila. Mnogi govornici u javnom saobraćaju, naročito u kasnim satima, ostali su anonimni, ali ipak su u sećanju ostali kao živopisni deo živahnog velegradskog folkolora. Ulaskom mobilnih telefona u masovnu upotrebu nadolaze neki novi obični-neobični govornici, i po ulicama i u javnom saobraćaju. Ovo potonje zna da bude neugodno. Hteli – ne hteli prinuđeni smo da slušamo razne privatne, često banalne a ponekad i »golicave« intimne razgovore. Ovaj oblik komunikacije je, svakako, lično (i porodično) koristan. Međutim, ne treba prevideti da onaj ko sebe lišava svoje privatnosti baš nema prava da ugrožava privatnost saputnika i sugrađana. Dragan Ilić

Jeremić rekao je nedavno da »mi najviše volimo Rusiju«, što je karakteristično za njegovo poimanje održavanja ravnoteže u međunarodnim odnosima. Ta je izjava zazvučala kao izvinjavajuća intervencija: mi, istina, mnogo pričamo o Evropi, ali dobro znamo koje vrednosti poštujemo i gde je naša matrica. Tadić je, što je nedopustiva brzopletost i pristrasnost za jednog šefa države, javno pozivao direktora »Srbijagasa« da tuži Ukrajinu (njihov »Naftagas«), mada je ne samo Evropi nego i celom svetu odmah bilo jasno da u ovoj gasnoj zavrzlami ni Rusija nije nedužna.
Naše najveće društvene frustracije ipak proizlaze iz duboke otuđenosti vlasti i građana. I pozicija i opozicija svojski su svih ovih godina radile na tome da stvore slabe građane, a jaku vlast. Tako smo dobili jedno gotovo polumrtvo društvo u kojem su prekinute unutrašnje međusobne komunikacije, sa velikim teškoćama da se jasnije formuliše alternativa postojećem teškom stanju. Otuda i tolika ranjivost današnje Srbije. Mi smo već godinama svedoci jedne neodlučne izborne klackalice u kojoj ni nacionalističke stranke ni takozvane demokratske nisu u stanju da konačno nadvladaju jedne druge. Kao da se jedan model jalove politike i kod jednih i kod drugih već iscrpeo, a zamena mu se još ne vidi.
To ne znači da nagoveštaji otpora i ponude alternative ne postoje mada njihove oblike, a naročito aktere nije lako definisati. Najizglednije je da ovakvi pokušaji drugačijeg neće biti tradicionalistički ili nalik na neke događaje iz bliže ili dalje prošlosti. Recimo, vrlo je teško zamisliti da se ponovi iskustvo iz 1996/97. pošto je tada u centru pažnje bio jedan cilj i jedna ideja; sada je društvo znatno razuđenije i slojevitije, sa različitim interesima, ali ne manjom motivacijom za angažovanje nego kada su na snazi bila klasna ili nacionalna opredeljenja. Danas postaje sve očiglednije da osećanje straha pred budućnošću

snažno približava i razne generacije – ne samo studenti nego su i srednjoškolci sve ugroženiji pred ovim birokratski zahtevnim sistemom školstva, mladi se plaše hoće li naći posao, stariji drhte pred opasnošću da bi gubitak posla mogao da znači nepovratan pad u siromaštvo. To i jeste jedan od razloga masovnih pobuna do kojih je nedavno došlo u Grčkoj, Italiji i Francuskoj. Istovremeno, to je i žestok protest protiv sve dramatičnije društvene nepravde kada jedni nemaju ni za najelementarnije potrebe, a drugi, finansijski vrhovi, koji su nas i uvalili u ovu krizu, i dalje odlamaju najveće komade društvenog bogatstva, uz blagonaklonu pomoć država. Srbija već u mnogočemu deli sudbinu ovog uznemirenog sveta. Naš socijalni milje se menja, društveni potencijal se budi, i u privredi i neprivredi, neki senzibiliteti postaju izrazitiji, što se vidi i u porastu nezadovoljstva zbog korupcije i podrivanja institucija, naročito Narodne skupštine. Svi već odavno zapažamo da sve veći broj mladih
		Špekulacije i gnev Proteklih dana u Nušićevoj ulici, centru Beograda, zaređaše protesti štediša firme »Elite internacionala«. Od vlasnika firme, za kojeg se ne zna gde se nalazi, traže isplatu kamata i uloga. Izgleda da nisu prohujala vremena »mama-Dafine« i »gazda-Jezde« čije su šaltere, u ratno vreme, opsedale mase »štediša«, upuštajući se u mutne finansijske špekulacije. Dobro, možemo smatrati da pravo na finansijske špekulacije spadaju u najširi korpus ljudskih prava. Proklamacije ljudskih prava, međutim, ne garantuju njihovo ostvarivanje bez rizika. Još manje se rizik novčanih špekulacija može izbeći i prebaciti samo na drugoga. To što ojađene štediše prete vlasniku firme da će ga »terati po sudovima« ne znači automatski da su u pravu. Gnev sitnijih špekulanata ne čini pravednim samo to što je veći greh krupnijih mešetara. Ako se tako nešto uopšte smatra grehom u okviru određenih interesa, ideologija i konstelacija moći. Dušan Mojsin

ljudi osvaja razne prestižne nagrade, stiče ugled savremenih boraca u domaćim i inostranim humanitarnim organizacijama. O njima, njihovim ambicijama i idejama malo se zna, mediji samo ponekad objavljuju prigodne tekstove, a stranke ih se klone kao da strahuju od konkurencije. Možda bi moglo da se kaže da se i kod nas već formira jedna nova društvena inteligencija koja će biti u stanju da drugačije promišlja našu zlosrećnu stvarnost. To i jeste najvažnije – taj vitalitet da se pokreće dijalog i odbija namera naših vlasti da društvo svede na amorfnu i nemoćnu masu.

	Dragoš Ivanović