Njujorško pismo

Standardi: obim struka i sreće

Potreba za srećom je u ljudskoj prirodi, ali biti srećan nije dužnost, pisao je Imanuel Kant. Međutim, današnji Zapad zahteva srećna lica. Ne samu sreću, već srećan izgled. Istok ima vekovnu tradiciju meditiranja i rituala koji istočnjake, nekako prirodno, srećnije vode kroz život. Zapad se, pre nekog vremena, takođe odlučio za sreću.
Teško je zaključiti koja je logika kojom se neka epoha vodi kada odlučuje šta, naročito koje raspoloženje, će biti popularno. Kraj 18. i početak 19. veka bio je vek romantizma i melanholičnih, čak se smatralo plemenitim oboleti od tuberkuloze, koja je bila bolesni simptom zdrave, umetničke duše i naklonosti poeziji. Gete i Kits bili su literarni propovednici melanholije. Pre toga, u doba engleske reformacije, melanholija (preveliko lučenje »crne žuči«) je visoko vrednovana kao pravedna posledica ljudskog greha. Svakako najpoznatiji melanholik toga vremena je Melanholični Danac, Hamlet. Tuga i takva sanjarenja danas su izgubili bitku pred nabildovanim osmesima.
Otprilike negde polovinom prošloga veka postala je opšteprihvaćena mentalna higijena po kojoj ljudi treba da budu srećni, a nesreća je simptom neprilagođenosti. Takav sistem vrednosti samo otežava situaciju onih koji pate (uglavnom, imajući istinski razlog za to) – oni postaju nesrećni zato što su nesrećni ili čak osećaju zbog toga stid. Iz takvog konteksta američkog društva pedesetih i šezdesetih, Viktor Frankl (s autoritetom psihologa i sudbinom logoraša nekoliko koncentracionih logora) opominje da je smisao života bezuslovan zato jer uključuje i smisao trpljenja.

Danas, američko društvo gaji rasizam prema melanholičnom karakteru. Tako bi se bar moglo zaključiti iz knjige Protiv sreće: U čast melanholiji, Eriha G. Vilsona, profesora engleskog jezika na Univerzitetu Vejk Forest (Južna Karolina). Naslov je, bar za Ameriku, čudan, ali tema je aktuelna još od tih šezdesetih godina prošloga veka kada je Frankl ukazivao da zapadnjačka moda »sreća po svaku cenu«, u čemu je Amerika prednjačila, vodi krizi onih koji, jednostavno, u tom trenutku ne mogu biti srećni. A u propagandnoj »nasmejanoj masi« ljudi su primorani da se osećaju nesrećni samo zato što nisu srećni.
Vilson je, inače, i sam imao problem prihvatanja sopstvenog »melanholičnog karaktera« dok, na kraju, nije shvatio kako nije bolestan već da je to njegova forma zdravlja, ili bar života. Kada je shvatio kako je melanholija njegovo egzistencijalno pravo, verovatno da je na trenutak bio srećan.
Konzumiranje previše osmeha na silu nema ništa zajedničko sa, npr., istočnjačkim i uopšte duhovnim tehnikama za relaksaciju ili duhovno uzdizanje. Nasmejana lica, koja obasipaju sa svih strana (reklama, spotova, TV dnevnika, inače nevesele tematike), stvaraju prisilu osmeha. Ako se želi ostati u igri. Doduše, ovo se teže razume tamo gde se, kao u Srbiji npr., živi druga krajnjost, prisila turobnog raspoloženja.
Ipak, poziranje osmehom ljudi koji nisu i zaista srećni nije apsolutni debakl. Neki psiholozi kažu da facijalni izraz donekle može povratno delovati na unutrašnje raspoloženje. Umesto da lice izražava unutrašnje ne-raspoloženje, vežba se izraz sreće koji možda zaista razvedri. Preterivanje, naravno, vodi samokarikaturalnosti. I poniženju sopstvene melanholije. Koja može biti i korisno upotrebljena, možda upravo za neku buduću pravu, nediktiranu sreću.
Vilson kaže da ne »romantizuje« kliničku depresiju koja, kao ozbiljno stanje, mora biti lečena. (Romantizovanje tuge više je evropska nego američka tradicija.) Ali se brine zbog neumerenog trošenja antidepresiva i u slučajevima obične sete (»neraspoloženja«). Po

prošlogodišnjoj statistici, oko 15% Amerikanaca »nije bilo srećno«. Oni su meta farmaceutske industrije. Dok u nekim delovima, gradovima Amerike, da biste opstali morate, npr., imati kola, u drugima strpljenje korisnika javnog prevoza ili avanturistički duh, u celoj Americi, u Americi po sebi, morate imati osmeh. Autentična melanholija gubi se u zadatom osmehu, maski koja ne samo da deformiše lice (doduše, na najlepši mogući način), već i odvlači od suočavanja sa drugim mogućim licima života. Onaj ko je zaveden tek jednim od njih je kao onaj Kjerkegorov »virtuoz na jednoj žici« – teško se snalazi u svakoj životnoj situaciji koja je van modnog trenda. Npr., kada pred nekim životnim nedaćama popusti mišić smeha. Fabrikovanje srećnih (i konzerviranje osmeha) vodi istrebljenju melanholičnih. Oni su ugrožena vrsta
		Auguste Rodin, Iris, Messenger of the Gods, 1890.

na koju niko ne misli kao na onu koju treba sačuvati, a ne egzistencijalno prekvalifikovati uz pomoć hemije. Previđa se koliko je rad melanholije bio plodonosan kod mnogih velikih stvaralaca. Njihova virtuoznost sa melanholijom legat je koji ide u prilog njene legalizacije jer ona nije nikakva droga. Za melanholiju važi isto što i za svako oruđe – dobra je ili loša zavisno od njene (zlo)upotrebe. A svetu su, uz sve različitosti, potrebni i melanholični.
Možda bi neko mogao zaključiti da se, u međuvremenu, ekonomska kriza postarala da promeni statistiku u korist melanholičnih. Krize, međutim, povećavaju broj depresivnih, melanholija je samonikla.

Nikome se ne može narediti da voli, bude nečiji prijatelj ili veruje (u) ono što ne veruje. U tom smislu, sa srećom ne stoji ništa bolje. Ona je sticaj srećnih okolnosti u kojima vam se, slučajno, posrećilo. Na njoj se, zato, ne mogu zasnivati racionalni životni planovi niti od nekoga očekivati da bude srećan.
Sreća ne sadrži nikakvu logiku, pamet ili mogući proračun. Ipak, njeni kontributori često su neobjektivni i misle kako su je zaslužili samo zato jer su navijali za sebe i računali na sreću. Ali niko nije srećan pre nego ga zadesi sreća, neki srećan sticaj okolnosti. Drugi bi rekli, bez »milostivog proviđenja«. Kada ovih dana biznismen iz Atlante, jedan od retkih kojem se u vremenu finansijskih krahova posrećilo, kaže: »Danas je dobro biti ja«, upravo potvrđuje efemernost i njegove vlastite, mada dobre, sreće: od danas do sutra. Sreća onoga ko »ima sreće« je ništa; filozofski rečeno, nebitak, nebiće, neka neuračunljivost. Nije čak ni loto, kada je između milion igrača i mali milion kombinacija baš vaša dobitna. Vi se ne kladite, a dobijete. To je aksiom sreće. Zato je kockarska sreća nešto drugo od životne – u prvoj se svesno gubi, u drugoj se povremeno nesvesno dobija.
Ipak, dok mi koji razložno, slovesno tražimo razlog da se (na)smejemo, za istočnjake izgleda važi obratno: osmeh je prirodno stanje duha, za suprotno je potreban razlog. Taj egzistencijalni osmeh uz njih je kao prirodno prirastao ne zbog reklame ili političke kampanje, već kulture i tradicije upražnjavanja sreće. Koja ne počiva na deformaciji radosti srećnim izgledom već vedrini duha. Radost je manufaktura, sreća pozicija kombinovanja životnih okolnosti i sopstvenog udela u njima; ono poslednje, »imati sreće«, »biti neke sreće« zaista je samo sudbina.

Mnogi su danas srećni tačno onoliko koliko im se kaže da treba da budu; i kako i zbog čega treba da budu. Žive po zahtevu tržišta i mode. Ni više ni manje, ni bolje ni gore, osmeh je standardizovan kao obim butina, struka i grudi ili prored kojim pišete novinski članak. Ako želite da ispunite standard i da uopšte uđete u razmatranje.
Malo ko bi se danas složio sa Kantovom konstatacijom da su vlastito savršenstvo i tuđa sreća dužnost, a ne obratno. Princip sreće: »Ljubi sebe samog iznad svega, a boga i svog bližnjeg radi sebe samog« može se jedino postaviti kao egocentrični zakon, jer samog sebe ruši kao opšteobavezujuće pravilo. Ali oni koji se opredeljuju za životne prijatnosti »rado se uzdržavaju od rasuđivanja«.
Autor jednog od najslavnijih eseja o Njujorku, E. B. Vajt, piše: »Njujork nekoga može uništiti ili ga ispuniti, što u velikoj meri zavisi od toga koliko ima sreće. Onaj ko ne računa da će imati sreće ne bi trebalo da živi u Njujorku«. Ipak, čak i ako život pravog Njujorčanina počiva na neracionalnim pretpostavkama, u Njujorku, kao i svuda, žive srećnici i svi oni drugi. Ali ljudi će se uvek, kako je neko primetio, vajkati zbog nedovoljno sreće – još se niko nije žalio zbog nedovoljno pameti, dobrote ili moralnosti.

Između ohrabrujućeg, ljubaznog osmeha prodavača u prodavnici, službenika na šalteru ili policajca na ulici i reklamnih zapovesti da se izgleda srećno postoji razlika. Druga poruka nije tek zahtev ljubaznosti već i konstatacija da nešto nije u redu ako ne izgledate srećno. Osmeh službenika, kolega i poslovnih saradnika koji se očekuje u Americi poziv je na komunikaciju, želja za dobar i uspešan dan, gest razbijanja monotonije oštrih, zacrtanih pravila obraćanja. Ovaj svakodnevni ritual osmeha ima svoju ljudsku i poslovnu misiju. Osmeh je ovdašnji dnevni vitaminski suplement u bespoštednoj borbi za konkurenciju. Nedostatak ove dnevno potrebne porcije ljudske ekspresije oseti svako ko iz Amerike ode negde gde vlada »model namrštenih«.
Vilsonova kritika ne ide u tom smeru. Nepotrebna porcija antidepresiva za nešto melanholije upravo stoji nasuprot socijalnoj misiji osmeha. Reklamna mašinerija koja svojim spotovima pravi model »javnog čoveka« poželjnih ekspresija, nepristojno zalazi u privatnost radosti i tuge i osuđuje okolnosti nečije sreće i nesreće. Masovna gluma ne može razrešiti ni kolektivni strah (npr., današnji povodom ekonomske depresije) ni ličnu melanholiju. Prepisivanje antidepresiva normalnoj zabrinutosti onesposobljava imuni odbrambeni sistem koji bi inače, vedroga duha, mogao živeti melanholiju ili radost – u srećnom ili nesrećnom sticaju okolnosti.