Nedovršeno ja

Sve pojmovne promene i ideje koje su svoju realnost doživljavale u stvarnom životu Srbiju nikada nisu pogađale jer je intelektualna elita prihvatala samo teorijski aspekt pojma koji u njihovim teorijama nikada nije postojao, a to je pojam slobode. Sloboda je ostatak onog nerealizovanog čoveka u nama samima koji nikada i ne može da doživi svoju renesansu jer za nju je potrebno i mišljenje koje je u Srbiji uvek skrajnuto jer građani Srbije nikada nisu mogli ili nisu želeli da dovrše pojam vlastitog Ja nego su to dovršenje tražili u istoriji i mitologiji, nacionalizmu i teritorijama. Na kraju je stvoren jedan kolektivni subjekt kao nedovršeni nacionalizam koji će večito biti junak epskih pesama bez ikakvog dodira sa realnošću. Srbija je tako postala jedna loša epska pesma koju više niko ne želi da sluša jer je totalno anahrona i provincijalna. Zatvorila se singularnost iz koje više ništa ne može da izađe, mada, kada se malo bolje razmisli, i nema šta iz nje više da izađe jer samo slobodni pojedinac ima mogućnost izlaska, a ne kolektivnost najgore vrste, opterećena resantimanom prošlosti, mitologije, voljom za moći, zločinom, osvetom. Srbija je u stvari jedno groblje ideja koje nikada nisu imale svoju istinsku eksplikaciju jer su tumačene od ljudi koji su bili grobari Srbije, a ne njeni reformatori i prosvetitelji. Ko je grobarima dao u ruke ideje? Podanik Srbije koji je naviknut da mu neko drugi tumači vlastiti život.
Zato ne treba da nas čudi što se u Srbiji ništa ne menja, što građani ne reaguju na najosnovnije egzistencijalne probleme, jer oni ne egzistiraju zbog nedostatka slobode i bića, jer oni nemaju temelj već svog ličnog grobara umesto njega koji stalno kopa i koji ne dozvoljava da dođemo do samih sebe, da dođemo do temelja svoje egzistencije, već uporno dolazimo samo do Filipa Latinovića, čoveka bez ikakvog temelja, kojem on jednostavno i ne treba jer i ne želi da ga ima i nikada ga i nije tražio, ali se sve vreme uporno trudi da obrazuje i vaspitava druge i da večno stoji na čelu kolone. Koga mi u stvari vidimo ispred nas? Kao da se svi trudimo da se približimo i priključimo bilo čemu samo da bi bili nešto bez obzira na to što od svog početka nismo ništa i ništa nećemo postati jer bez slobode ništa nikada nije nastalo, jer se sloboda ne može dobiti, ne može se osvojiti već samo može biti i ništa osim toga. Ne znam zašto je toliko teško izvući se iz jednog takvog kruga koji poput crne rupe usisava sve u sebe i kojem se mi bez razmišljanja predajemo, da li iz razloga što mislimo da tim korakom dolazimo do samih sebe i vlastitog dovršenja ili iz razloga što mislimo da samo na taj način možemo postojati bez obzira na to što nemamo nikakvog temelja ili zato što mislimo da je ništavilo jedini izlaz iz jednog ovakvog stanja za koje želimo da se što pre završi? Mislim da je ova poslednja konstatacija najpribližnija današnjem stanju kolektivnog subjekta u Srbiji, ali kako okrenuti točak unazad, odnosno kako iz ništavila krenuti prema vlastitoj slobodi? Jednostavno, morate biti slobodni i ništa više od toga. Izađite iz kruga i pogled je odmah drugačiji bez obzira na to što ćete se osećati jako usamljeno, ali to ne znači da niste u pravu jer slobodan čovek je u početku uvek sam, društvo dolazi tek mnogo kasnije.
Možda će neko postaviti sasvim logično pitanje da li neko može da vam oduzme nešto što postoji u vama ako vi to ne dozvoljavate. Ako se pitanje odnosi na slobodu, onda nije sasvim jednostavno odgovoriti na njega jer sloboda nije nešto sa čime se rađamo i čega smo svesni od početka ili je možda sasvim obrnuto, odnosno da se rađamo kao slobodni i da smo slobode svesni u istom trenutku kada smo svesni i samih sebe. Jedna antinomičnost, zar ne. Mislim da je ovo pogrešan put koji se vekovima ponavlja zbog nedovršenosti vlastitog ja, jer biti svestan samog sebe još uvek nije i dovršenost samog ja. Ne znam zašto se zastalo na onom mislim, dakle jesam i njegovom pojmovnom aparatu koji ne možemo da prevaziđemo već vekovima jer nam i jezički aparat to ne dozvoljava iz prostog razloga što je i sam jezik baziran na samosvesnom subjektu koji ima jednu grešku, a ona se ogleda u nedovršenosti. Ispod samosvesnog subjekta je mi o kojem još uvek ništa ne znamo jer nemamo novi jezik, nove pojmove, ili nam sve to uopšte nije potrebno jer mi je jednostavno igra, a igra je sloboda koja uvek iz ne-bića stvara nešto novo koje traje i što menja svet oko sebe za razliku od slobode samosvesnog subjekta koja u svojoj nedovršenosti može biti zamenjena nacionalizmom, istorijom, mitologijom, voljom za moći, podaništvom, može da bude oduzeta, može da bude uništena, može da bude samo mišljenje o slobodi, može da bude nihilizam, može da bude revolucija. Sve su to samo njene uloge, koje igra nedovršeno ja, ali nigde nema slobode jer još uvek nema mi kao igre...