... to su tokom sunčanog,
ali i ledenog dana, bile dve centralne poruke
dvomilionske mase svih boja okupljene na pedeset
petoj predsedničkoj inauguraciji, a za četrdeset
četvrtog predsednika SAD, Baraka Huseina Obame.
»Sedeli ste ovde predugo za bilo koje dobro. Maknite
se, kažem vam, da vas se već jednom ratosiljamo.
U ime boga, napolje!« Ovim je rečima Oliver Kromvel
1653. rasturio britanski rojalistički parlament.
Te reči je u Donjem domu poslanik Ejmori sasuo
u lice Nevilu Čemberlenu posle Minhena kako bi
nastupio Vinston Čerčil. I to je,
mutatis
mutandis, kliktala razdragana masa kad je
»ispraćala« helikopter koji je odnosio Buša, sa
ironičnom pesmom/skandiranjem iz 1970-ih, za sportske
gubitnike »Na, na, na, na, hej, hej, hej, gubi
se!«
Tako je, posle obeščašćujućih cipela u Bagdadu,
zasluženo ispraćen predsednički dripac Buš koji
je i pre toga, sa kiselim licem, na samo dva metra,
morao da odsedi i odsluša neočekivano oštru i
direktnu Obaminu kritiku i osudu njegove administracije
i to pred Amerikom i celim svetom.
To je, u utorak 20. januara, kako ste mogli videti
i čuti, bila simbolika završetka Bušove i početka
Obamine ere.
Mi delimo ocenu većine ovdašnjih komentatora i
znalaca da je ovaj Obamin nastup bio više ozbiljno
»prozaičan« a manje uzletno »poetski« nego njegovi
slavni kampanjski nastupi. Takođe, da nije bio
»programski« u smislu iznošenja specifičnog »dnevnog
reda« i konkretnog »voznog reda« predstojećih
akata i mera njegove administracije. Umesto toga
– a tako je Obama hteo – on je izneo duboko promišljenu
i krajnje pažljivo formulisanu platformu pragmatičnih
principa i načela, pogleda i pristupa, osnovnih
pravaca akcije i intencija za izvlačenje Amerike
iz njene današnje teške krize, za njen nov progres,
za njenu ulogu u svetu i za njeno »partnerstvo
sa svima«. (I sve to u nepunih dvadeset minuta!)
Odbacio je trodecenijsku vladajuću konzervativnu
filozofiju/ujdurmu, pozvavši Ameriku da
|
se ne zamajava veštačkom
»dilemom« za ili protiv »prevelike« ili
»okljaštrene« federalne administracije
– jer je jedino racionalna i svrsishodna
konsideracija da li ona zadovoljava one
osnovne potrebe i interese građana koji
su u njenoj nadležnosti. Isto tako, ne
da li je slobodno tržište »dobro« ili
»nije«, već kako ga regulisati da daje
svoj najpuniji potencijal što pravednije,
što ravnopravnije, što većem broju.
Osudio je gramzivost imućnih, ali i finansijsku,
potrošačku lakomislenost najširih slojeva,
preokupiranih »detinjastim« (ovo je iz
Biblije, čitaj frivolnim) stvarima.
Pozvao je naciju, sve građane da budu
odgovorni prema sebi, i da budu spremni
i na lišavanje.
Nasuprot pesimizmu, malodušnosti i neverici
u regenerativnu sposobnost i spremnost
Amerike, najavio je »brzu i odlučnu« akciju
sa zaustavljanjem privrednog sloma, stvaranjem
miliona novih i zaštitu postojećih radnih
mesta – za obnovu, modernizaciju Amerike
(zdravstvo, školstvo svih nivoa, infrastruktura,
novi izvori energije, rehabilitacija nauke).
Najoštriju i najdirektniju osudu osmogodišnje
vladavine Buš–Čejni
|
|
|
|
Auguste Rodin, Invocation,
1900.
|
 |
ovako je formulisao:»... mi odbacujemo kao lažnu
dilemu između naše bezbednosti i naših ideala...
mi ih nećemo zameniti sa njihovim kršenjem u ime
‘praktičnosti’«. (Jedna digresija: ovaj Obamin
stav je ocenjen kao sigurna najava zabrane mučenja
i zatvaranja Gvatanama, zloglasnog logora. Uz
ovo treba notirati da je nedavni uvodnik
Njujork
tajmsa kritikovao Obamu kad je, pre neki
dan, na pitanje da li će njegov javni tužilac
pokrenuti postupak protiv američkih službenika
i lidera koji su vršili, naređivali, dozvoljavali
mučenja, odgovorio da se ne treba baviti onim
što je bilo već se okrenuti budućnosti.
Njujork
tajms je s pravom istakao da ni Obama ni
njegova administracija jednostavno nemaju slobodu
da u ovome budu pasivni – jer postoji čitav korpus
važećih američkih zakona po kojima je mučenje
i kršenje ženevskih konvencija krivično delo za
koje su već po službenoj dužnosti dužni da proganjaju.)
Obamina inauguralna poruka svetu je nijansiranija
takvim porukama nego svih njegovih prethodnika
posle Drugog svetskog rata – ali sadrži i ponešto
od sakrosanktne, pretenciozne ambicije SAD da
neizostavno one uvek vode druge. Pošto zaista
lepo poručuje svetu da je »Amerika prijatelj svake
zemlje/naroda, svakog muškarca, žene i deteta
koji žude za budućnošću mira i digniteta«, Obama
dodaje obaveznu mantru: »Mi smo spremni da opet
vodimo«. Ali, i ovo je nijansirano, formulacija
je dosta elastična. Nije rekao: »Mi moramo da
vodimo«, niti: »Mi ćemo da vodimo«. Skoro kao
da kaže da, što se njega i SAD tiče, spremni su
da opet vode, a ostalo je da visi u vazduhu da
li su drugi spremni da budu vođeni. Možda je dosadašnju
automatsku pretenziju vođstva još dodatno iznijansirao
takvim stavovima kao: »Naša snaga sama nas ne
može zaštititi niti nam daje pravo da činimo sve
što nam se hoće« ili: »Reafirmišući veličinu naše
zemlje/naroda, mi razumemo da nije nikad nužno
data. Ona mora biti zaslužena«.
Obama je uputio i spefične poruke spremnosti na
saradnju sa »muslimanskim svetom«, svestrane pomoći
»siromašnim« zemljama i spremnost da »pruži ruku«
čak i onim »diktatorskim, korumpiranim liderima
ako oni ‘otkoče’ svoje neprijateljski stisnute
pesnice«.
Vrlo pažljivo je formulisao sledeće značajne stavove:
»Mi ćemo početi da odgovorno prepuštamo Irak njegovom
narodu i da iskivamo teško zarađeni mir u Avganistanu«.
Malo pitijski, ali i fleksibilno.
Da ne bi ostavio suviše mek utisak sročio je sledeći
stav (ovde nazvan »čeličnim«) za terorističke
neprijatelje: »Mi se nećemo izvinjavati zbog našeg
načina života; mi se nećemo pokolebati u njegovoj
odbrani. A onima koji nastoje da ostvaruju svoje
ciljeve podsticanjem terora i ubijanjem nevinih,
mi poručujemo da je naš duh jači i ne može biti
slomljen. Vi nas ne možete nadživeti i mi ćemo
vas poraziti«.
Opšta je ocena da je Obama od početka pokazivao
neverovatnu spokojnost i samouverenost, a sada
i veliku hrabrost u svojoj spremnosti da se uhvati
u koštac sa najvećom ekonomskom krizom od 1930-ih,
sa dva rata i sa teškim strukturalnim problemima
Amerike i sveta.
Ništa zato. Na jednom od deset inauguralnih balova
Obama je uzviknuo oduševljenoj publici: »Kako
vam se dopada moja supruga?« i nastavio da sa
radijantno lepom Mišel pleše u ritmu poznate »balade«:
»Potpisano. Zapečaćeno. Isporučeno – Tvoja sam«.
Pa je odmah zatim, u par narednih dana, izdao
predsednička egzekutivna naređenja za punu zabranu
mučenja i zatvaranje Gvantanamo logora. Aferim!
