Hronika najavljenog samoubistva: slučaj Izrael

Država Izrael proklamovala je svoju nezavisnost u ponoć 15. maja 1948. godine. Ujedinjene nacije su glasale za uspostavljanje dve države tamo gde je bila Palestina pod britanskom vlašću. Grad Jerusalim trebalo je da bude međunarodna zona pod jurisdikcijom UN. Rezolucija UN imala je široku podršku, a posebno podršku SAD i Sovjetskog Saveza. Sve arapske države glasale su protiv.
Za šezdeset godina svog postojanja, država Izrael je zavisila, u svom postojanju i širenju, od zaštitne strategije kombinovane od tri elementa: mačo militarizam, geopolitički savezi i propaganda. Mačo militarizam (sadašnji premijer Ehud Olmert nazvao ga je »gvozdena ruka«) postao je moguć zahvaljujući nacionalističkom žaru izraelskih Jevreja i, eventualno (mada ne i u početku), vrlo snažnoj podršci jevrejskih zajednica svuda u svetu.
Geopolitički, Izrael je, najpre, skovao savez sa Sovjetskim Savezom (što je bilo kratko, ali ključno), zatim sa Francuskom (što je potrajalo duže i omogućilo Izraelu da postane nuklearna sila), i konačno (i najvažnije) sa SAD. Ovi saveznici koji su, takođe, bili pokrovitelji, nudili su, što je najvažnije, vojnu podršku kroz snabdevanje oružjem. Ali su, takođe, nudili diplomatsku/političku podršku a, u slučaju SAD, i značajnu ekonomsku pomoć.
Propaganda je imala za cilj da postigne saosećajnu podršku svetskog javnog mnenja, zasnovanu, prvih godina, na portretu Izraela kao pionira Davida protiv retrogradnog Golijata, a u poslednjih četrdeset godina na krivici i sažaljenju nad masovnim nacističkim uništavanjem evropskih Jevreja za vreme Drugog svetskog rata.
Svi ovi elementi izraelske strategije dobro su radili od 1948. do 1980-ih godina. I bili su sve efektivniji. Ali negde 1980-ih godina upotreba svake od ove tri taktike počela je da biva kontraproduktivna. I da bi sada Izrael ušao u fazu naglog propadanja svoje strategije. Možda je prekasno da uvede neku alternativnu strategiju, a ako je tako on će počiniti geopolitičko samoubistvo. Hajde da vidimo kako su tri elementa strategije bila u interakciji, najpre za vreme uspešnog uzlaznog zamaha, a zatim za vreme laganog opadanja izraelske moći.
Za vreme prvih dvadeset pet godina svog postojanja Izrael je vodio četiri rata sa arapskim državama. Prvi je bio rat 1948–1949. za uspostavljanje jevrejske države. Izraelska deklaracija o nezavisnoj državi nije se slagala sa palestinskom deklaracijom za uspostavljanje države. Štaviše, brojne arapske vlade objavile su rat Izraelu. Izrael je u početku vojno bio u nevolji. Međutim, izraelska vojska je bila mnogo bolje istrenirana od vojski arapskih zemalja, s izuzetkom Transjordana. I, ključno, dobijala je oružje od Čehoslovačke, kao posrednika Sovjetskog Saveza.
U vreme primirja 1949. disciplina izraelske vojske, kombinovana sa češkom vojnom opremom, omogućila je Izraelcima da osvoje veliku teritoriju, koja nije bila uključena u predloge UN o podeli, uključujući i zapadni Jerusalim. Druga područja su bila pripajana osvajanjem teritorija arapskih država. Brojni palestinski Arapi napustili su ili su bili prisiljeni da napuste područja pod kontrolom Izraelaca i postali su izbeglice u susednim arapskim zemljama, gde njihovi potomci, uglavnom, i dalje žive.
Sovjetski Savez se ubrzo okanio Izraela. To je, verovatno i pre svega, bilo zato što su se sovjetski lideri uplašili uticaja stvaranja države na stavove sovjetskih Jevreja, koji su izgledali previše oduševljeni i zato potencijalno subverzivni sa Staljinovog gledišta. Izrael je, sa svoje strane, napustio bilo kakvu simpatiju za socijalistički tabor u hladnom ratu i jasno je pokazao svoju vatrenu želju da bude smatran potpunim članom zapadnog sveta, politički i kulturno.
Francuska je u to vreme bila suočena sa pokretima za nacionalno oslobođenje u tri severnoafričke kolonije i videla je u Izraelu korisnog saveznika. I to posebno nakon što su Alžirci započeli svoj rat za nezavisnost 1954. Francuska je počela da pomaže izraelsko naoružavanje. Posebno, Francuska koja je razvijala svoje nuklearno naoružanje (uprkos željama SAD) pomogla je Izraelu u tom istom. Godine 1956. Izrael se pridružio Francuskoj i Velikoj Britaniji u ratu protiv Egipta. Nažalost po Izrael, ovaj rat je vođen uprkos protivljenju SAD koje su prisilile sve tri sile da ga završe.
Pošto je Alžir stekao nezavisnost 1962. godine, Francuska je izgubila interes za veze sa Izraelom, koje sada smetaju njenim pokušajima da obnovi tešnje odnose sa tri sada nezavisne severnoafričke države. U tom trenutku SAD i Izrael su se okrenuli jedni drugima i učvrstili tesne veze. Godine 1967. ponovo je izbio rat između Egipta i Izraela. Druge arapske zemlje su se pridružile Egiptu. U ovom, takozvanom ratu od šest dana, SAD su po prvi put dale vojno naoružanje Izraelu.
Izraelska pobeda 1967. izmenila je osnovnu situaciju na mnogo načina. Izrael je pobedio u ratu okupirajući sve one delove Palestine koji su bili pod britanskom upravom, koje je osvajao i ranije, plus egipatsko Sinajsko poluostrvo i sirijske Golanske visoravni. Pravno, sada je to bila država Izrael, plus izraelske okupirane teritorije. Izrael je odmah započeo politiku podizanja jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama.
Izraelska pobeda izmenila je stav Jevreja u svetu, koji su sada savladali svoje rezerve prema stvaranju države Izrael. Oni su se veoma ponosili sposobnošću Izraela i započeli velike političke kampanje u SAD i zapadnoj Evropi za političku podršku. Slika krčenja Izraela, s naglaskom na vrline kibuca, bila je napuštena u korist naglašavanja holokausta kao osnovnog opravdanja za svetsku podršku Izraelu.
Godine 1973. arapske države su nastojale da poprave vojnu situaciju u tzv. Jom-Kipur ratu. I ovaj put je Izrael pobedio, sa vojnom podrškom SAD. Rat iz 1973. označio je kraj centralne uloge arapskih država. Izrael je, možda, mogao da nastavi da pokušava da dobije priznanje od arapskih država i to bi, eventualno, uspeo sa Egiptom i Jordanom, ali je sada za to bilo suviše kasno.
Upravo u ovo vreme nastao je ozbiljan palestinsko-arapski politički pokret, Palestinska organizacija za oslobođenje (PLO), koja je sada ključni protivnik Izraelu, sa kojim se Izrael mora sporazumevati. Dugo je Izrael odbijao da pregovara sa PLO i njenim liderom Jaserom Arafatom, ceneći više gvozdenu ruku. I, u početku, to je bilo vojno uspešno.
Granice gvozdene ruke pokazale su se u prvoj intifadi, spontanom ustanku palestinskih Arapa unutar okupiranih teritorija, koja je počela 1987. i potrajala šest godina. Osnovno postignuće intifade bilo je dvostruko. Ona je prisilila Izraelce i SAD da razgovaraju sa PLO kroz dugi proces koji je vodio do tzv. Oslo sporazuma 1993, koji je obezbedio stvaranje palestinske vlasti u delu okupiranih teritorija.
Oslo sporazumi na dugi rok su bili geopolitički manje značajni od uticaja intifade na svetsko javno mnenje. Prvi put David-Golijat slika počinje da se preokreće. Prvi put nastaje ozbiljna podrška u zapadnom svetu za tzv. dvodržavno rešenje. Prvi put počinje ozbiljna kritika izraelske gvozdene ruke i njegovih postupaka prema arapskim Palestincima.
Izrael je, međutim, uvek bio jedan korak iza. Kada je mogao da pregovara sa Naserom nije hteo. Kada je mogao da pregovara sa Arafatom nije hteo. Kada je Arafat umro i kada ga je nasledio nedelotvoran Mahmud Abas, borbeniji Hamas je pobedio na palestinskim parlamentarnim izborima 2006. Izrael je odbio da razgovara sa Hamasom.
Sada je Izrael okupirao Gazu u nastojanju da uništi Hamas. Ako uspe, koja organizacija dolazi sledeća? Ako, što je verovatnije, ne uspe da uništi Hamas, da li će biti moguće rešenje dvodržavlja? I Palestinci i svetsko javno mnenje okreću se prema jednodržavnom rešenju. I ovo je, naravno, kraj cionističkog projekta.
Strategija tri elementa Izraela se dekomponuje. Gvozdena ruka više ne uspeva, kao ni ona Dž. Buša u Iraku. Da li će veza sa SAD ostati čvrsta? Sumnjam. I da li će svetsko javno mnenje nastaviti da gleda Izrael saosećajno? Ne izgleda tako. Može li Izrael sada da uključi alternativnu strategiju pregovaranja sa militantnim predstavnicima arapskih Palestinaca kao integralnim konstituentom Bliskog istoka? Izgleda da je za to sasvim kasno, sasvim moguće da je kasno. Otud, hronika najavljenog samoubistva.

Komentar broj 249, 15. januar 2009. Prevela Borka Đurić