Srbija i svetska kriza

Kriza zahteva promišljena rešenja

Prošlo je nešto više od dva meseca otkako je svima postalo jasno da se čitav svet nalazi pred jednim od najvećih izazova u svojoj novijoj istoriji. Slom njujorškog Vol strita simbolički je obeležio globalnu prekretnicu. Finansijska a zatim i zahuktala ekonomska kriza već pokazuju veliku međusobnu povezanost čovečanstva, mane i dobre strane tzv. globalizacije. Da je svet zaista postao mali pokazalo nam je i nedavno gostovanje ekonomiste-nobelovca Džozefa Štiglica, povodom jednog domaćeg događaja: deset godina Delta-Đenerali osiguranja. Tako je kritičar svemoći neoliberalizma, čije smo tekstove po svetskoj štampi upravo iščitavali i sa posvećenošću obeležavali njegove odmerene a oštre primedbe, banuo u Beograd, u društvu Miroslava Miškovića, najozbiljnijeg profitera svih naših, provincijalnih kriza.

A od svega što je nobelovac rekao, u Politici je izvučen naslov »Male zemlje imaju šansu«. O čemu je autor predavanja, izgleda, najmanje govorio. Štaviše, skrenuo je pažnju na značajnu verovatnoću da Evropa gore prođe od SAD, iako su američke poslovne banke generatori opšte propasti. Našu zavisnost od briselskih fondova Štiglic je video kao deo zajedničke evropske sudbine. Nije preporučio uvođenje evra dok ne uđemo u EU, kritikovao je politiku MMF i odbijajući sve vreme da bude prorok neizvesne budućnosti napomenuo da se koncept svetskog ekonomskog razvoja mora menjati, okrenuti ka drugim velikim problemima u njihovoj međuzavisnosti – globalnom zagrevanju, reformi svetskog finansijskog sistema, pomoći zemljama u razvoju, pomoći malim privredama. »Biće i dalje trgovine i kapitala, a male zemlje bi mogle da imaju prednost u novoj svetskoj konstelaciji. Biće novih ideja kako upravljati kompleksnom ekonomijom u 21. veku.« Od neskrivene skepse i filozofski izraženog Štiglicovog izlaganja kod nas se zapatila ideja kako »male zemlje imaju šansu«. Nije, međutim, rečeno kakve male zemlje. Tranzicione, siromašne, u pravnom haosu, sa pauperizovanim građanima i bogatom političkom klasom, stalno pomaganom od jednih te istih ratnih profitera, tzv. tajkuna, sada monopolista usred mučne tranzicije?
I dok su se i velike i male zemlje bacile na posao zapušavanja rupa nastalih poremećajem na svetskom finansijskom tržištu, srpski su lideri zapevali – »ovo je šansa za nas«. Pomislili smo da oni misle baš na nas – građane, da odnekud, iako nije sasvim jasno odakle i kako, dolazimo baš sada na zelenu granu. Dalji razvoj događaja nije bio baš tako milosrdan. Nakon entuzijazma Borisa Tadića i Božidara Đelića, neupadljivo se javio premijer Cvetković sa informacijom da ćemo i mi uskoro ući u blagu recesiju i pad BDP sa 7,3% na oko 4%. A onda je precizni i neumoljivi MMF postavio stvari na mesto i saopštio malim balkanskim tranzicionim zemljama da je njihov maksimum rast BDP od 2% u kriznoj 2009.
Srbija je tako, nakon dve godine pauziranja i vraćenih kredita MMF, opet pozvala u pomoć ovu instituciju. Treba nam novi aranžman sa MMF, smatra guverner NBS Radovan Jelašić, jer ne priznajemo neke dokazane »nužnosti« uspostavljanja finansijske stabilnosti i održivog ekonomskog razvoja... Ukratko, kaže guverner, ne samo građani već i politička elita, pa i ona koja je na vlasti, ne priznaje ili zatvara oči pred nužnim i neizbežnim. Dobar deo naših ministara, tvrdi on, upućen je koliko i MMF, ali političke ambicije i obaveze u drugi plan stavljaju njihovu stručnost. »Očito, mi još nismo stigli do tog stadija da možemo sami da to odlučimo, nego bukvalno potvrđujemo da treba neko sa strane da nas podstakne i obaveže«, rekao je guverner u razgovoru za novo izdanje Evropskih sveski.

NBS je u saradnji sa vladom i parlamentom predložila niz mera za ublažavanje posledica ove »loše« globalizacije, objašnjavajući to potrebom da Srbija obezbedi kako likvidnost banaka, tako i bankarske uloge građana, a istovremeno ograniči javnu potrošnju i zauzda rasipnu državu, što se do sada pokazalo kao velika prepreka stabilnosti. Sa svežim

sećanjima na vreme hiperinflacije građani su počeli da povlače svoje depozite iz banaka, ugrožavajući tako njihovo poslovanje. Ne zna se tačno koliko je novca povučeno, ali je jedan bankar javno rekao, početkom novembra, da je, do tada, građanima vraćeno od 500-600 miliona evra njihovih depozita. Kontra mere – povećanje garancija države sa 3.000 na 50.000 evra depozita kaskalo je za sličnim merama u zemljama EU i suseda. Zatim je došlo i oslobađanje deponenata od plaćanja poreza na devizne kamate, ali javnosti nije dovoljno poznato koliko je to usporilo efekat panike i povlačenja depozita. Sve vreme NBS prodajom dela deviznih rezervi na međubankarskom tržištu pokušava da održi na »psihološko« podnošljivom nivou plivajući kurs domaće valute.
		Ćuška Kada načelnik Generalštaba javno napadne, preko lista Politika (24. decembra), ministra odbrane, nekako spontano slutimo državni udar. Tako nešto, međutim, nije puki verbalni čin niti se on obično dešava javno. Pomenuti napad pre spada u kolotečinu razmeni ćuški javnih funkcionera, koja već godinama dominira našom javnom scenom, naročito u raznim aferama i skandalima. U pomenutoj ćuški primetno je, pak, i nešto veoma ozbiljno. General, naime, tvrdi da u Srbiji ne postoji jasna politika odbrane zemlje. Tako nešto ne bi se moglo svesti na verbalni skandal. Verovatno i neće, jer je najavljeno da će sukob između generala i ministra biti rešen u institucijama sistema. Kako? Videćemo. Dušan Mojsin

Guverner Jelašić koji, stiče se utisak, nije baš popularan na vladinim kolegijima, smatra da razmere krize i lekove za nju vlast ne sme da skriva od građana. Srbija, kaže, ne može više da izađe na finansijsko tržište, novac je sve skuplji, prihvatljivih kredita za Srbiju je sve manje, a dosadašnji oslonci u prilivu sredstava, pored inostranih kredita – privatizacija, doznake iz inostranstva i investicije, značajno će se smanjiti jer su u direktnoj vezi s efektima krize u drugim delovima sveta. Nemamo kome da se obratimo, kaže guverner, ni Istoku ni Zapadu, već »u se i u svoje kljuse«.

To se ipak odnosi i na ono što on zove »pečat« od MMF koji bi međunarodnim finansijskim institucijama dao opravdanje da nam ponude nove kredite. Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj i Evropska investiciona banka glavne su naše uzdanice. One su već odobrile kredite za izgradnju Koridora 10, kojem je i vlada u predlogu budžeta za 2009. namenila sredstva. Ugovor sa MMF, međutim, nije više tako dobar znak kao što bi bio pre pola godine jer se sada na tu stvar ne gleda na isti način – za pomoć MMF u kreiranju budžetske politike i makroekonomske stabilnosti upravo pre nas zavapili su veliki gubitnici krize – Island, Mađarska, Ukrajina. Tako i mi, sa distance, ulazimo u taj voz. Ali ni ovaj »gubitnički« MMF voz nije za Srbiju gotova stvar: bord MMF odložio je razmatranje predloženog ugovora sa Srbijom sa sredine decembra na sredinu januara. Srpska vlada je na jedvite jade sastavila nekakav program za pomoć privredi u krizi, koji će se sprovoditi preko poslovnih banaka. U nadi da će se tako zaposlenost održati a pojačati privredne aktivnosti. Ono što je doprinosilo kakvom-takvom izvozu, kao poljoprivreda, dobiće manje subvencije iako su i ove dosadašnje bile preniske i uvek u zakašnjenju. Neki ekonomisti kritikuju strogu politiku NBS, njeno podizanje bazne kamate (17,75%) koju velike svetske privrede u krizi teže da smanje, a Japan ju je čak spustio na 0,1%. Pronalaženje ravnoteže između finansijske stabilnosti i ekonomske aktivnosti biće zadatak ne samo za NBS već i za vladu, i obavezale su se na bolju saradnju.
EU je napravila vlastiti program, a briselski komesar za proširenje Oli Ren uputio je isto pismo podrške svim balkanskim zemljama koje se nadaju ulasku u Uniju. U tekstu »Evropska solidarnost«, koji je objavila i beogradska Politika, Ren tvrdi da će, po kriznom paketu Brisela, i balkanske tranzicione zemlje moći da računaju na najmanje 500 miliona evra pomoći u vidu zajma od finansijskih institucija. Osnovni principi kriznog programa EU su solidarnost i socijalna pravda. »Naši potezi moraju biti usmereni na pomoć onima kojima je najpotrebnija«, piše nam Ren i upozorava da iako je ovde početak krize »donekle odložen«, pažnja se mora usmeriti na veliku neravnotežu u spoljnotrgovinskim odnosima zemalja našeg regiona.
Finansijsko-ekonomska kriza zahteva svakodnevne promišljene a brze odgovore. »Trebaće nam brzi vozovi i efikasnije elektrane«, kaže Štiglic, jer samo održivi razvoj može spasti svet od samouništenja. Zakoni ekonomije i prirode su neumoljivi i nemilosrdni, tvrdi izaslanik UN. Ovo će biti kriza drugačija od one iz 1929. jer već pokazuje da će budućnost savremene civilizacije mnogo zavisiti ne samo od samokontrole u ekonomiji, novih globalnih političkih odnosa i reforme međunarodnih institucija već i od svesti o izdrživosti naše planete.