Republika - Glasilo gradjanskog samooslobadjanja

Činjenica što se Jugoslavija dva puta u mukama rađala i dva puta u krvi raspadala – od svoga osnivanja 1918, u toku efektivnih sedamdeset godina svoga postojanja – podjednako može da posluži kao argument kako onima koji su je zastupali, tako i onima koji su je osporavali.
Treba se setiti da se 1918. u Jugoslaviji (Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) nisu okupile prethodno formirane slobodne države nego narodi koji su prethodno vekove proveli u okvirima tuđih država, na ovom trusnom tursko-austro-ugarskom geografskom prostoru. Samo su Srbija, najveća, najbrojnija i teritorijalno najprostranjenija, i Crna Gora, najmanja, bile samostalne države pre nastanka Jugoslavije. Ulogu zemlje ujedinitelja mogla je odigrati samo Srbija, zbog svog zasluženo visokog ugleda među državama pobednicama u Prvom svetskom ratu – iako je po privrednoj i kulturnoj razvijenosti stajala osetno ispod Slovenije i Hrvatske.
Ubrzo se pokazalo da očekivanja tri ujedinjena naroda nisu bila ista. Srpsko državno vođstvo i pretežan deo srpske javnosti zamišljali su ujedinjenje kao proširenje srpske države (maltene kao ratnu dobit) kao konačno ostvarenje velikog sna – da svi Srbi žive u jednoj državi. Ostali su se, međutim, nadali da im ujedinjenje sa pobedničkom Srbijom, uz sve poštovanje njene ujediniteljske uloge, otvara prostore za sopstvenu nacionalnu emancipaciju i da će, ovog puta sa svojima,moći da ostvare sve ono što nisu mogli pod tuđima. Razočaranja su čekala i jedne i druge.
Dramatičan raspad Jugoslavije pred navalom nemačkog i italijanskog fašizma 1941. godine – 23 godine posle ujedinjenja – izgledao je tako ubedljiv i konačan da je malo ko u zemlji i svetu verovao da se od njenih pokidanih komada ikada može sastaviti neka nova državna zajednica. Ali »čudo« se ipak dogodilo. Sve i da je tačno da posle sedmodecenijskog trajanja Jugoslavija nije više imala uslova da opstane, ne bi bila istina da nije trebalo ni da nastane. Ako bi raspad 1941. bio dokaz da je bila iluzorna, vaskrs 1945. je dokaz da je bila realna, da nije bila veštačka tvorevina, da čak ni ona prva nije fatalno morala na nestane.
Najbitnija konstanta postanka i trajanja obe Jugoslavije je činjenica da je zaista bila stvarna potreba njenih naroda. Dokaz je i to što nikada nije bilo narodne pobune protiv njenog postojanja, ako izuzmemo predokupacijske spoljne podsticaje početkom

četrdesetih, i domaće, nacionalističke, devedesetih godina. Nezadovoljstva, socijalnih i antirežimskih, uvek je bilo, ali nije bilo antijugoslovenskih. Ni Hrvatska sedamdesetih (maspok), ni Slovenija devedesetih, nisu zahtevale rasturanje, nego radikalno preuređenje zajedničke države. Zahtevi za razdvajanje maksimalno su narasli kada je osiljeni Milošević

		Najbitnija konstanta postanka i trajanja obe Jugoslavije je činjenica da je zaista bila stvarna potreba njenih naroda

ultimativno zahtevao »čvrstu federaciju«, osuđivao zahteve za demokratizaciju federacije kao antisrpsku akciju, a svaki zahtev za većom samostalnošćurepublika proglašavao za separatizam i secesiju. Zbor na Gazimestanu je bio kraj nadanja da se Jugoslavija može održati, pa čak i mirnim putem razići.
Zbog svega toga vredno je da se više zabavimo karakteristikama te druge Jugoslavije, ne samo zato što je duplo duže trajala, nego što je deli kvalitativni diskontinuitet, kako sa prvom, tako i s onom poslednjom, Miloševićevom, lažnom.

Neosporna je istina da komunistički orijentisani Titovi partizani – za razliku od četnika Draže Mihajlovića – nisu glumili rat protiv okupatora nego su ga stvarno vodili, nastojali i uspeli da povedu u masovnu oružanu borbu pripadnike bukvalno svih jugoslovenskih naroda i svih etničkih grupa, a ravnogorci Draže Mihajlovića okupljali su skoro isključivo Srbe i Crnogorce u svoje, u brdima pasivno stacionirane odrede. General Mihajlović je nudio obnovu kraljevske Jugoslavije pod srpskom dominacijom (videti odluke ravnogorskog Kongresa u selu Ba, januara 1944), a Tito federativno uređenu republiku nacionalne ravnopravnosti, ali i revolucionarnu promenu društvenog poretka koji, inače, nije uživao prevelike simpatije ni u samoj Srbiji. Rat je počeo propagandnim veličanjem herojske borbe Jugoslovenske vojske u otadžbini, a završio se sveopštom podrškom saveznika Titovim partizanima u borbi protiv okupatora i kvislinga, najzad i savezničkom odlukom da kraljevska vlada četničku vojsku u otadžbini podredi partizanskoj vrhovnoj komandi, iako im nisu bili nepoznati (jer nisu ni skrivani) i njihovi revolucionarni ciljevi. Tito nije otvoreno insistirao na komunizmu u toku borbe protiv okupatora, a Mihajlović je do kraja insistirao na borbi protiv »komunista«. Tako je uskogrudi antikomunizam kraljevske vlade i vojske faktički omogućio, ili bar olakšao, pobedu Titovog »komunizma«.

Jugoslovenski partizanski pokret, iako najjači i najefikasniji u okupiranoj Evropi, nije dabome presudno doprineo pobedi saveznika nad silama Osovine, ali je nesumnjivo bio presudan faktor obnavljanja jugoslovenske države. Bez njega se Jugoslavija ne bi podigla iz mrtvih, ma koliko neko mislio da nije trebalo ni da nastane. Svi su sa Jugoslavijom više postigli nego što bi mogli bez nje. Da nije bilo partizanske pobede u antifašističkom savezništvu, Hrvatska ne bi dobila Istru i dalmatinska ostrva, Slovenija jadransku obalu u Tršćanskom zalivu, Makedonija nacionalnu državu, BH samostalnu republiku, a Srbija ne bi bila dominantna nacija velike države koja se prostirala od Maribora do Đevđelije, ni Vojvodina ne bi možda bila, kao što do tada nikada nije bila, sastavni deo države Srbije, jer i 1918. nije ušla u sastav same Srbije, nego Kraljevine SHS. Teritorija Jugoslavije bila bi podeljena na sfere uticaja velikih sila, a posle hladnoratovske konfrontacije podeljena i gvozdenom zavesom. Posle dramatičnog ratnog iskušenja narodi i građani ubedljivo su potvrdili svoju rešenost da ostanu u zajedničkoj državi, s nadom da će ona moći da ponudi više nego prethodna.

Da li je postojao jasan koncept društvenog i državnog uređenja Jugoslavije u toku rata i neposredno posle njegovog pobedonosnog završetka?
Jasan odgovor dat je u toku rata samo na pitanje nacionalnih odnosa i državnog ustrojstva. Još 29. novembra 1943. godine, koji se inače uzima kao datum zasnivanja druge Jugoslavije, na sastanku privremenog parlamenta (AVNOJ-a) odlučeno je da Jugoslavija treba da bude jedinstvena federativna republika, sa šest ravnopravnih republičkih jedinica, uz najšira prava nacionalnih manjina.
Jaka partizanska vlast, nakon trijumfalno okončanog rata, za kratko vreme je pogušila nacionalistička uporišta, radikalno pokažnjavala ratne zločince i kolaboracioniste, pridodajući im i veći deo svojih političkih protivnika. Svaki nacionalistički delikt je bio surovo kažnjavan. »Bratstvo i jedinstvo«, danas neki kažu silom nametnuto, postalo je većini stanovnišva široko prihvaćeno i poštovano. Tako je već godinu-dve dana posle rata svako mogao slobodno i bezbedno da se kreće s kraja na kraj Jugoslavije, bez obzira na svoju nacionalnu pripadnost, veru i govor. Bilo je to pravo čudo za zemlju u kojoj je jedna desetina stanovništva stradala tokom borbe protiv okupatora, u međusobnom obračunavanju, nacionalnom, klasnom i verskom istrebljivanju.
Za razliku od jasnog koncepta federativnog ustrojstva nove Jugoslavije, koncept društvenog i privrednog razvoja bio je maglovit i ideološki opterećen. Nije dopirao mnogo dalje od idealizovanog sovjetskog uzora, čiju pravu prirodu je ovde malo ko dobro poznavao. Čuveno Staljinovo pismo Titu, 1948. godine, impresivan je dokument hegemonističke nadmenosti i velikodržavne arogancije, ne samo prema jednom zaslužnom savezničkom vođstvu, nego i prema čitavom narodu koji je inače srazmerno, skoro isto toliko doprineo i postradao koliko i veliki Sovjetski Savez.
Treba imati mašte da se zamisli kako su se tada morali osećati fanatični komunisti koji su se po ideologiji, vaspitanju i zajedničkoj borbi poistovetili sa Sovjetskim Savezom. Jedan, ne baš mali deo indoktriniranih komunista, nije uopšte to mogao da podnese. Doživeli su ubrzo sudbinu izdajnika zemlje i Partije koja ih je surovo, preko noći, odbacila i kaznila potpunom izolacijom, robijom i surovostima koncentracionog logora, na Golom otoku, koje su ponekad nadmašivale čak i okupatorske.
To su apsurdne istorijske okolnosti, u kojima je hrabro i kategorično, uz ubedljivu podršku čitavog naroda, izgovoreno ono veliko, istorijsko Titovo NE Staljinu. Tito, slavni komandant partizanske vojske i neprikosnoveni vođa komunističke partije, inače pravi čovek za velike trenutke, izrastao je tada i u neprikosnovenog vođu jugoslovenskih naroda, svakako najpopularnijeg u kratkoj istoriji Jugoslavije, svih njenih naroda, pa i same Srbije.
Pobednička Jugoslavija počela je svoj posleratni život kao monolitna, strogo centralizovana država, što je u prvo vreme moglo da se opravdava enormnom ratnom destrukcijom i neočekivanom spoljnom opasnošću, ma koliko da je bilo inkompatibilno s obećanom »novom« demokratijom i višenacionalnom federativnom strukturom države. Krajnje je reducirana privatna inicijativa i imovina. Zaveden je strogi monopol jednopartijske vladavine. Ograničene su političke i građanske slobode (Nema demokratije za neprijatelje socijalizma!)i uvedena totalna kontrola štampe, političkog udruživanja i javnog mnenja. Uz to se natproporcionalno, i uz obilnu pomoć Zapada – zbog ruskih pretnji – naoružavala armija, množio i usavršavao javni i tajni represivni aparat. Ono što bi inače činio kao ortodoksni komunist – a za šta ne bi lako stekao opštu podršku stanovništva i sveta – sada je činio kao hrabri patriot, po nuždi odbrane nezavisnosti zemlje.
U otporu Staljinovoj pretnji, Tito u stvari i nije imao drugog izbora sem tog, najboljeg! Sovjetski model razvoja bio je neprikladan, Zapadni – ideološki neprihvatljiv, a sopstveni – materijalno krajnje ograničen i još nedefinisan! Sovjetske pretnje nisu mogle Tita naterati da se potpuno prikloni Zapadu, ali ni oslonac na Zapad da se odrekne sopstvenog shvatanja socijalizma i državne nezavisnosti.
Koliko god da je 1948. Tito umeo da kaže veliko NE Staljinu, nije sedam godina kasnije, 1955, umeo da ne kaže DA Hruščovu. Tim pre što je tada već bilo realno da Rusi, sem uzdržane normalizacije odnosa između dve, sada već potpuno ravnopravne države, ništa više ne mogu očekivati. Beogradska deklaracija, koju su mudro formulisale najbolje

glave Titovog rukovodstva, a Rusi nevoljno i teška srca ipak na kraju prihvatili, ostavljala je utisak da jugoslovensko unutrašnje uređenje i njen socijalizam nikada više ne može biti briga vodeće zemlje socijalizma i međunarodnog komunističkog pokreta. Nažalost, nije bilo tako. Moskovska deklaracija 1956, dakle samo godinu dana posle Beogradske, označila je već i uspostavu bliske saradnje između dve

		Koliko god da je 1948. Tito umeo da kaže veliko NE Staljinu, nije sedam godina kasnije, 1955, umeo da ne kaže DA Hruščovu

komunističke partije u zajedničkom interesu borbe za socijalizam. Tokom nekoliko narednih godina Jugoslaviji je, sa promenljivom srećom, ali nepromenjenim intenzitetom, nuđeno da sada kao nagradu primi ono što je 1948. odbila da primi kao kaznu.
Promenjeni odnosi sa Sovjetskim Savezom imali su, kao i uvek, jak uticaj na unutrašnje pravce razvoja. I inače nesklon liberalnim reformama, a opterećen shvatanjima socijalizma na prosovjetski način, Tito je sprečavao napuštanje čvrsto uspostavljenog jednopartijskog monopola i oslobađanje privrede od državnog dirigovanja. I dalje nije bilo nikakve spremnosti da se liberalizuje rigidan sistem upravljanja. Milovan Đilas – iako jedan od četvorice najbližih Titovih ratnih i posleratnih saradnika, i najkreativniji formulator otpora staljinizmu, i prvi mentor demokratizacije jugoslovenske komunističke partije i države, grubo je odbačen 1954. godine, nemilosrdno napadan, zatim hapšen i osuđivan na duge robije.

Dokaz nezavisnosti bio je i veliki jugoslovenski angažman, u nastajanju i dugom trajanju, Pokreta nesvrstanih zemalja, u kojem je ona, na opštu, a pre svega sopstvenu korist, igrala ne samo vidnu nego, u velikom delu dvodecenijskog trajanja, zbilja i vodeću ulogu. Ma koliko da se danas i ta Titova zasluga osporava pa čak i osuđuje u ovom posttitovskom periodu, činjenica je da je nesvrstanost vredela Jugoslaviji bar koliko i Jugoslavija njoj. Nesvrstanost nije bila puka neutralnost, ekvidistanca prema konfrontiranim supersilama, a pogotovu nije, kako se danas neodgovorno tvrdi, izgovor za udaljavanje od evropskog Zapada. Nije bila jeftino diplomatsko taktiziranje nego dobro smišljena politika. Na stranu neka tadašnja domaća preuveličavanja važnosti toga pokreta i Titova ambicija da, iako šef male države, igra veliku ulogu u svetskim poslovima.
Nesvrstanost je, pre svega, bila važno uporište jugoslovenske nezavisnosti. Obavezujući se na aktivnu ulogu u tom pokretu, Tito se, i da nije hteo, morao obavezivati i na strogu doslednost u jačanju državne nezavisnosti zemlje, upravo radi te uloge. A Jugoslavija ne bi dostigla ni tadašnji stepen unutrašnje demokratizacije da nije bila tako otvorena prema celom svetu, što je takođe zahtevala njena uloga u pokretu nesvrstanosti, do koje je Tito toliko držao. Bez Jugoslavije se, o njoj, a pogotovu protiv nje, ništa nije moglo rešavati ni u Rusiji, ni u Americi, ni u susedstvu, ni u Evropi.

U unutrašnjoj politici Jugoslavija je pokušala da dokaže mogućnost uspostave demokratskog socijalizma, socijalizma sa ljudskim likom. Posleratni impresivni entuzijazam u obnovi zemlje, radne akcije stotine hiljada mladih ljudi, modernizacijski

pothvati u industriji i poljoprivredi, besplatno školovanje i lečenje, puna zaposlenost, sloboda kretanja...Ti uspesi se danas olako osporavaju. Jugoslavija je bila jedina istočnoevropska zemlja u kojoj je, za vreme komunizma, većina stanovnika ipak živela bolje – ne samo materijalno – nego pre njega. Pokazalo se, međutim, da bi se linijom uspona moglo nastaviti samo dubljom demokratizacijom celokupnog političkog i upravnog sistema. Ali upravo to više nije bilo moguće! Tito – nevoljni reformator – postao je sve odlučniji kočničar promena, koji više drži do svoje formule jednopartijskog socijalizma nego do prosperiteta zemlje, kad god se to dvoje nađe u koliziji. Pobunjenim studentima Beogradskog univerziteta 1968. dao je za pravo, a iskoristio i to – da ništa bitno ne promeni. Ipak je izgledalo da Jugoslavija uspeva da nađe uspešan i originalan put u socijalizam sa ljudskim likom. Sve je bilo podređeno potrebi da liči na veliki uspeh originalnog titovskog, samoupravnog socijalizma i kada je Jugoslavija već nemilice trošila budućnost. Sistem je uveliko postajao
		Leon Bakst, La danseuse Ida Rubinstein (1885-1960) en Helene de Sparte, 1912.

anahron, pokušavajući da ulepšavanjem neuspelog očuva privid »savršenog«.
Samoupravljanje, ta nesumnjivo vredna ideja, koja inače ima korena u srpskoj socijalnoj tradiciji, nije mogla otići dalje i dublje od već na Zapadu prihvaćene ideje »participacije«. Postojala je čak iluzija da samoupravljanje može da zameni, ili makar umanji, naraslu potrebu priklanjanja pluralizmu i višepartijskom sistemu. Ali, razume se, nije mogla – kao što se proklamovalo – da postane osnova društvenog i državnog poretka, jer nije podrazumevala opštu demokratizaciju i odricanje od jednopartijskog dirigovanja.
Ali pravde radi treba priznati da je jugoslovenski socijalizam, iako nije unapredio demokratske i građanske slobode, ipak, posle pedesetogodišnjeg trajanja, iza sebe ostavio društvo i državu u boljem stanju nego što je zatekao. Nije valjda suvišno primetiti da uz svu ideološku sličnost i organsku srodnost, nikad nije bio rigidan i neslobodan kao sovjetski. Ni sama oznaka »komunizam« ne pripada mu podjednako kao svim drugim zemljama socijalističkog lagera.

Kašnjenje demokratskih, društvenih i ekonomskih reformi otežavalo je i reformu nacionalnih odnosa. Federalni etatizam postepeno se preseljavao na republički nivo, gde su ga ulepšavale jarke nacionalne boje. Nije državnoj celini Jugoslavije naštetilo

što su se republike osamostaljivale nego što je priroda vladavine u njima ostala ista kakvu su njeni nacionalni predvodnici u federalnoj državi oštro osuđivali. Sve je ostalo čvrsto podređeno jednopartijskom monopolu, prvo federalnom, zatim, još i striktnijem, nacionalno-republičkom. Zato je i bilo moguće da istinska demokratizacija nacionalnih odnosa ostane bez značajnijih pozitivnih uticaja na demokratizaciju društvenih odnosa. U periodu 1971–1972. Tito se temeljito, uz pomoć konzervativnog dela partije, obračunao sa hrvatskim zahtevom za

		Ali pravde radi treba priznati da je jugoslovenski socijalizam, iako nije unapredio demokratske i građanske slobode, ipak, posle pedesetogodišnjeg trajanja, iza sebe ostavio društvo i državu u boljem stanju nego što je zatekao

reformu federacije (maspokom) koji – iako opterećen nacionalističkom podrškom, nije bio i bez opravdanih demokratskih zahteva, i nije u suštini bio antijugoslovenski. Skoro godinu dana, zatim, sledio je obračun i sa demokratskom reformističkim inicijativama u Srbiji, koju su predstavljali liberali Marka Nikezića, čija su nastojanja uključivala i potrebu da se demokratizacija društva osloni na demokratizaciju odnosa u federaciji. Prigovarano im je što se kao odlučni protivnici nacionalizma nisu vatreno pridružili horskoj osudi onog hrvatskog. Obračun nije usledio zbog vlastodržačke »simetrije« nego zato što je dogmatizmom opterećeno Titovo rukovodstvo više zaziralo od demokratije nego od narastajućih nacionalizama.

Nije danas moguće dokazati, ali je još teže osporiti, da bi jugoslovenska ideja – tačnije ideja jugoslovenskog zajedništva – čak i nekoliko godina pre miloševićevskih ratova, mogla da dobije ubedljivu većinu na svakom poštenom referendumu, manje-više u svim jugoslovenskim republikama.
Pa zašto se onda, nakon pedeset godina svoga postojanja, posle monarhističke, i titovska Jugoslavija konačno raspala, opet u ruševinama i krvi?
Za sedamdeset godina svog postojanja (1918–1941. i 1945–1991) Jugoslavija je bila i kraljevska i socijalistička, i unitarna i decentralizovana, i samoupravljačka i titovska – jedino nikada nije bila istinski demokratska! Nije to bio ni buržoaski monarhizam, ni Titov revolucionarni, jednopartijski socijalizam. A samo kao istinski demokratska mogla je da se ili održi, ili makar mirno i uljudno raziđe. Nisu Jugoslaviju rušili zbog »komunizma« – koji se kod nas još i mogao transformirati, kao na primer kineski – nego zbog njenog multietničkog kosmopolitizma, sa kojim se probuđeni etnonacionalizam nije mogao pomiriti. Oni koji tvrde da je komunizam ukinuo srpsku državnost zaboravljaju da je nju ukinula srpska monarhija, kada je nacionalne entitete utopila u administrativne banovine. U »komunističkoj« federaciji Srbija je bila dominantna republika, sa svoje dve autonomne pokrajine, sa kojima je imala tri glasa u šestočlanoj federaciji, kada je sa njima umela da uspostavi saradničke odnose.

Osuđujući zla jednopartijskog »komunizma« ne treba izvinjavati ni oskudnu buržoasku demokratiju kraljevine Jugoslavije, države siromašnog naroda i bogate monarhije. Počela je unitarističkim centralizmom nadnacionalne države »troimenog naroda«, a samo nekoliko godina kasnije slede zloglasni »zakon o zaštiti države«, zabrana sve uticajnije komunističke partije, atentat u parlamentu, suspenzija legalnog i nametanje oktroisanog ustava, šestojanuarska diktatura, osnivanje kaznenih logora i dugogodišnje robije za političke protivnike. Kompromitovala se ratnoprofiterskim bogatstvima, korupcionaškim aferama, bedom velikog dela radničkog i seljačkog stanovništva, žandarmerijskim batinaškim intervencijama protiv zabranjenih štrajkova, i najzad oficirskim pučem 27. marta, uoči fašističke okupacije. Nije bila najgora država u Evropi, ali nije bila ni prosperitetna ni uzorno demokratska. Sporazum Cvetković–Maček bio je prvi, pa i taj je bio zakasneli korak ka federalizaciji unitarističkog državnog uređenja, koju je prekinuo rat. Razlozi za propast prve Jugoslavije ne iscrpljuju se njenim priklanjanjem Trojnom paktu, oficirskim pučem marta 1941. i fašističkom okupacijom.

Naša zla imaju dublju i dužu istoriju nego naš komunizam. Nijedno multietničko društvo – ako nije demokratsko – ne može trajnije da izbegne pokore nacionalizma, baš kao što nijedan nacionalizam ne može a da ne završi u autokratiji, bilo da je ona monarhistička, komunistička ili, kao posle pada komunizma, nacionalistička. Nije pravo pitanje da li je komunizam kriv za raspad Jugoslavije kao zajedničke države, nego koliko je kriv za pomamu nacionalizama posle čega više nije imala nikakvog izgleda. Komunizam na umoru – nacional-radikalizam na pomolu! Ekstremni nacionalizam kao i ideološka, rasna i verska zatucanost, doveli su toliko puta do kolektivnog gubljenja razuma, krvavih progona, lova na veštice, sveopšteg moralnog posrnuća, neočekivano velike mase do tada mirnih i razumnih ljudi.
Da je komunizam bio sposoban da se demokratizuje, morao je biti spreman ne samo da deli vlast, nego i da je napusti na slobodnim izborima. Tome ni demokrati nisu radi, a autoritarci to ne mogu ni da zamisle. »Komunizam nije gubio istorijske bitke, nego bitku sa istorijom« (Đilas, Nesavršeno društvo).
Ostavimo komunizmu njegove grehe, nisu ni malobrojni, ni oprostivi. Ali nemojmo sve krivice pripisivati komunizmu. Time samo opravdavamo Miloševićev militantni nacionalizam koji se javio kao najpouzdaniji znak napuštanja komunističkog ideološkog internacionalizma. Ni komunizam, kao ni režimi pre njega, pa ni petooktobarski demokratizam, nisu mogli da slede lekciju prave civilizacije – da od svakog prethodnog perioda treba preuzeti nesumnjiva dostignuća i samo po tom kriterijumu odbaciti ono što zaslužuje osudu.
Vreme »komunizma« i Tita čeka pravednu istorijsku ocenu. Ne može mu se osporiti da je bio hrabar ratnik i državnik, iskreni privrženik jugoslovenskog zajedništva i njene nezavisnosti. I makar toliko ga priznati i poštovati koliko ga još i danas poštuje civilizovani svet. Naći meru između satanizacije i nostalgije.

Srbija je najviše doprinela stvaranju i prve Jugoslavije ali je baš ona najviše doprinela propasti druge. Hrvatski »doprinos« jedva da je nešto manji. U obe su ekstremisti nacionalno pitanje postavili kao teritorijalno, obema je državna celina Jugoslavije smetala da se teritorijalno prošire. Svaka je pretendovala na deo teritorije neke druge, a obe na čitavu teritoriju nacionalno izmešane Bosne i Hercegovine. Svetska zajednica ličila je ponekad na samouverenu lekarsku ekipu u kojoj svako predlaže poneku amputaciju, a da prethodno konzilijum nije utvrdio od čega pacijent zapravo boluje i mora li se nešto seći pre nego što se svi drugi lekovi pokažu neefikasnim. Kada je pacijent izdahnuo lekari peru ruke i pravdaju se tvrdnjom da nije ni imao uslova da ostane u životu. Jugoslavija je bolovala od sasvim druge bolesti nego što je ona od koje je lečena. Još dugo nakon početka jugoslovenske krize niko nije ohrabrivao raspad Jugoslavije, svesni tragičnih posledica koje ona može izazvati, ni evropske sile, ni susedi, a poslednja Amerika. O tome dokumentovano govori nedavno objavljena knjiga Živorada Kovačevića Amerika i raspad Jugoslavije. Rešenja su mogla uspeti samo kao naša, a pomoć bilo čija, ako je dobronamerna i blagovremena.

Jugoslavija možda i nije bila najbolje, ali je svakako bila najmanje rđavo rešenje. Bar to je, ako ništa drugo, dokazao i ovaj besmisleni rat u kojem su skoro svi prošli gore zbog toga što su je rušili umesto da su je civilizovano preuredili. Nije svaka Jugoslavija bolja od nikakve, ali nema valjanih dokaza da bi bilo bolje da nije bilo nikakve. Jugoslavija ni za Srbiju nije bila jedno »izgubljeno istorijsko vreme« (V. Koštunica i ne samo on: »Svaku Jugoslaviju u mutnu Maricu!«). Naprotiv, baš je Srbija izgubila jedno istorijsko vreme,

pokušavajući da federaciju podredi svojoj dominaciji (»Čvrsta federacija«, »Jedan čovek jedan glas«, »Gde god žive Srbi to je Srbija«...). Po planovima takvog preuređenja, nekoliko miliona ljudi moralo je da napusti svoje domove, da promeni zavičaje i susede, radna mesta, poznanike i prijatelje, pa čak i svoje bračne drugove! Malo šta je nehumanije od humanog preseljenja koje su maloumno dogovarali, branili pa i organizovali istaknuti predstavnici srpsko-hrvatske intelektualne elite. Bilo je jasno da humano preseljenje ima za cilj baš etničko čišćenje, a da se takav cilj nije mogao postizati bez rata. Garancija prosperiteta na multietničkom Balkanu nisu ekskluzivno nacionalne države nego otvorena multietnička društva. Pošto u Srbiji nije bilo spremnosti za sporazumna, demokratska rešenja, ovladali su oni koji su nametali nacionalna. Srpski velikodržavni
		Leon Bakst, Narcisse, -

hegemonizam razbio je Jugoslaviju, udaljio jednu za drugom sve njene sastavne delove jugoslovenske federacije, pa čak i Crnu Goru. I, ako ne malaksa, imaće još šta da poruši.
Dotrajalost Velike Jugoslavije je bila samo dotrajalost dotadašnjih oblika njenog postojanja. Poslednja realna šansa za opstanak Jugoslavije bila je reforma Ante Markovića 1990. Evropa i Amerika su reformu doduše toplo pozdravile, ali se nisu postarale da je materijalno podupru, sumnjajući da ona ne bi bila dovoljna garancija za pad komunizma, ako opstane jugoslovenska celina. Važnije im je bilo da padne komunizam nego da opstane jugoslovenska država.

Jugoslavije kakva je bila do 1941. godine – pa ni one kakva je bila do početka oružanog sukobljavanja – nikada više, razume se, niti može niti treba da bude. Bila bi korak nazad, posle svega što se s njom i oko nje i posle nje dogodilo. Međutim, sedam decenija njenog postojanja ne može ostati bez ikakvog traga. Jugoslavija nije bila samo geografski pojam, niti veštačka multinacionalna državna konstrukcija, nego civilizacijska i kulturna činjenica, stvarana, obnavljana i razvijana zahvaljujući integrativnom duhovnom nastrojenju najvećeg dela njenog stanovništva. Već to je dovoljno da dokaže nehumani i antikulturni karakter teze, istaknute u nacionalističkom ludilu, da isti narodi, koji su vekovima živeli pomešano,sada ne mogu više da žive zajedno,pa čak ni mirno jedni pored drugih! Prema bolesnom rezonu koji su prouzrokovali mržnja i rat, ispada da se može sa svojim nasilnicima i ratnim profiterima, a ne može sa čestitim ljudima tuđe krvi i vere. Znatan deo intelektualaca, najviše srpskih i hrvatskih, dali su žalostan doprinos toj ksenofobičnoj isključivosti. Iza bezumnog rušenja Jugoslavije ostaje samo more grobova, porušeni gradovi i stid preživelih.

Ako je stvaranje Evropske unije najbolja vest u Evropi posle Drugog svetskog rata, krvavi raspad Jugoslavije svakako je – najgora.
Jugoslavija nije morala da propadne zbog svoje multietnije, multikonfesije i multikulture, ali je morala zbog hegemonizma, apsolutizma i nedemokratije. Kad bi podlegla nacionalističkoj infekciji ni uspešna EU ne bi mogla da opstane (ne bi uostalom mogla ni da nastane). Reformisana i demokratski preuređena Jugoslavija, i Srbija s njom, mogla je uspešnije da se približi Evropskoj uniji nego njeni osamostaljeni delovi.
Svi delove bivše Jugoslavije danas žele da se pridruže prosperitetnoj evropskoj zajednici, a ona u stvari počiva na istim integrativnim načelima na kojima je počivala danas bivša jugoslovenska zajednica, sa svim republikama bivše Jugoslavije, uključujući, razume se, i autonomno Kosovo. Samo sa tog stanovišta je umesno osporavati i rešenost Kosova da se proglasi državom, jer će i njen smisao postepeno da se gubi u kolektivu EU, kao uostalom i svih balkanskih država, uključujući i samu Srbiju. Jer, iako EU nije negacija bilo čije državne samosvojnosti, nespojiva je s anahronom ambicijom apsolutizovanog državnog suvereniteta.
Onog momenta kada je Milošević počeo da rastura Jugoslaviju Srbija je počela da gubi Kosovo. Prosperitetna Srbija može ponovo steći veliki uticaj na Kosovo, ali nikada više državni i teritorijalni suverenitet nad njim. Lakše će se Srbiji nametnuti nezavisnost Kosova nego Kosovu povratak pod srpski suverenitet.

Ideologija, čak i totalitarna, homogenizuje relativno. Samo nacionalizam – pogotovo uz pomoć religije – homogenizuje apsolutno. Za društveni oblik ljudi se opredeljuju, a naciji

automatski pripadaju. Šovinizam neprirodno poravnava i ujedinjuje ljude po nacionalnim, da se oni ne bi prirodno ujedinjavali po građanskim uverenjima. Suviše dugo su obe Jugoslavije stajale na raskrsnici između evropske civilizacije, kojoj su pripadale, i patrijarhalnog narodnjaštva – sklonog nasilju i despotiji – od kojih nisu uspevale da se otrgnu. Balkanski i srpski

		Ideologija, čak i totalitarna, homogenizuje relativno. Samo nacionalizam – pogotovo uz pomoć religije – homogenizuje apsolutno

multietnički, geopolitički i strateški prostor (i visok stepen zainteresovanosti Evrope i velikih sila za njega) nalažu da se ovde ne sme voditi uska, provincijalna, nacionalistička politika, bez štete po region i svaku zemlju u njemu. I lokalna politika zato ovde uvek mora biti moderna, dobrosusedska, evropejska i svetska.