Dopis iz Londona
Crni (finansijski)
oktobar u Velikoj Britaniji
Nekontrolisano
tržište neminovno vodi ka cikličnoj ekonomiji,
ekonomiji koja proizvodi krizu za krizom i u
procesu ostavlja katastrofalne posledice za
većinu građana, dok istovremeno proizvodi manjinu
ekstremno bogatih
Mediji u Britaniji su odavno potrošili hiperbole
u opisivanju katastrofalnih posledica finansijske
krize, koje očekuju Britaniju, a od kojih neće
biti imune ni tzv. zemlje u tranziciji, kao što
je Srbija. Britanski političari pozdravljaju program
»nacionalizacije« banaka koju država sprovodi
kroz kupovinu manjinskih akcija, ali to rade navodno
nevoljno jer se državna intervencija ne uklapa
u kanone tržišne ideologije. Komentatori upozoravaju
da ovakav potez mora biti »isključivo privremena
mera« (
Daily Telegraph, 12. oktobar 2008).
Uprkos veri u svemogućnost tržišta, o kojoj godinama
govori elita anglo-američkog društva, državna
intervencija i spasavanje velikih korporacijskih
kompleksa je česta pojava državnog kapitalizma.
Rezultat istraživanja s početka 1990-ih je pokazao
da čak 20 od 100 najvećih kompanija registrovanih
u magazinu
Fortune 100 ne bi opstalo
bez direktne državne pomoći (»Logic of International
Restructuring«, 1995, Winfried Ruigrok i Rob van
Tulder). Autori istraživanja zaključuju da je
»takva državna intervencija bila pravilo a ne
izuzetak u protekla dva veka«.
Svetska finansijska kriza, čiji smo svedoci, bila
je neminovna. Njeni neposredni uzroci su u kolapsu
stambenog tržišta u specifičnom anglo-američkom
modelu kapitalizma. Zahvaljujući niskim kamatnim
stopama na obe strane Atlantika i pre svega zahvaljujući
|
nekontrolisanom davanju
kredita onima za koje je bilo očigledno
da neće moći da ih otplate, tzv. mehur
stambenog tržišta je rastao a s njim i
cene nekretnina. U očekivanju da će cene
nekretnina nastaviti da rastu, banke su
pozajmljivale novac građanima čak i bez
obaveze depozita. Zahvaljujući liberalizovanom
finansijskom sistemu u Britaniji i Americi,
rizik zajmova je »prepakovan« u finansijske
derivate (Mortgage Backed Securities)
i prodat drugim bankama šireći tako »zarazu«
rizičnih zajmova. Kada socijalno najugroženiji
nisu mogli više da otplaćuju zajmove došlo
je do pucanja mehura. Pretovarene rizikom
»zatrovanih« kredita, banke su prestale
da pozajmljuju novac, što je dovelo do
pada likvidnosti u međunarodnom finansijskom
sistemu.
Koreni trenutne krize su, međutim, sistemskog
karaktera i leže u liberalizaciji finansijskog
sistema započetog 1970-ih godina. Nestabilnost
tržišta bila je jedan od razloga zbog
kojeg su Sjedinjene Američke Države i
Velika Britanija na kraju Drugog svetskog
rata uspostavile prvi sistem monetarnog
menadžmenta. Sistem je definisao pravila
ekonomskih i finansijskih odnosa među
glavnim industrijalizovanim državama (Bretton
|
|
|
|
Leon Bakst, Vaclav
Fomich Nijinsky (1890-1950) in the ballet
»Afternoon of the Faun«, 1912.
|
 |
Woods sistem). Poučeni iskustvom ekonomske depresije
1930-ih i pod pritiskom organizovanog radničkog
pokreta, ekonomski planeri su kroz Bretton Woods
sistem omogućili vladama da intervenišu na tržištu
radi sprečavanja budućih ekonomskih kolapsa. Teoretsku
podlogu sistemu dao je britanski ekonomista John
Maynard Keynes po kome je nekontrolisan protok
kapitala »glavni uzrok nestabilnosti« ekonomija
i zbog toga protok kapitala »mora biti regulisan«
od strane države.
Period od Drugog svetskog rata do raspada Bretton
Woods sistema početkom 1970-ih je period kontinuiranog
rasta ekonomskog prosperiteta bez presedana u
istoriji. To je period u kojem vlade industrijalizovanih
država započinju programe socijalne zaštite građana.
U Britaniji, laburistički premijer Clement Attlee
osniva Nacionalni zdravstveni sistem (besplatan
za sve građane), nacionalizuje infrastrukturnu
industriju (železnicu, elektro-sistem itd.) i
stavlja pod državnu kontrolu Centralnu banku po
prvi put od njenog osnivanja 1694. godine. Bretton
Woods sistem je omogućio britanskoj vladi da obavi
program društvenih reformi usmerenih prema rastu
životnog standarda i smanjenju procepa između
bogatih i siromašnih. Attlee je do danas ostao
najpopularniji premijer XX veka u Britaniji (BBC
anketa, 16. septembar 2008).
Posle raspada Bretton Woods sistema dolazi period
postepene liberalizacije finansijskog sektora
u Britaniji, proces koji je ubrzan dolaskom Margaret
Thatcher na poziciju premijera 1979. godine. Margaret
Thatcher je ubrzo poručila Britancima da »nema
alternative« privatizaciji državnog sektora i
deregulaciji finansijskog sistema. Takozvano slobodno
tržište postalo je predmet idolopoklonstva među
društvenom elitom, a »nevidljiva ruka« Adama Smitha
postala je svemoćni regulator tržišta. U
Bogatstvu
nacija (1776) Adam Smith pominje »nevidljivu
ruku« samo jednom, i to upravo u kontekstu protoka
kapitala. Smith zaključuje da će se svaki trgovac
(Engleske u XVII veku) koji je u dilemi da li
da investira na domaćem ili na stranom tržištu,
»rukovođen nevidljivom rukom« odlučiti za domaće
tržište. Adam Smith je 1980-ih postao heroj anglo-američke
političke desnice uprkos činjenici da Smith nije
imao iluzija u pogledu stanovitih posledica nekontrolisanog
tržišta »ukoliko država ne uloži napor da to spreči«
što treba da očekuje svako »napredno i civilizovano
društvo«.
Tony Blair je dolaskom na mesto premijera 1997.
godine nastavio program privatizacije i dalje
liberalizacije tržišta koji su započeli Margaret
Thatcher i njena Konzervativna stranka. Centralna
banka je dobila nezavisnost posle više od 50 godina
državne kontrole. Laburistička vlada je takođe
osnovala nevladinu organizaciju (Financial Services
Authority – FSA) sa zadatkom da reguliše finansijski
sektor u Britaniji. Po uzoru na slične
credit
rating agencije u Americi, FSA je finansiran
od strane banaka koje je regulator, navodno, zadužen
da kontroliše.
Period intenzivne liberalizacije tržišta od 1979.
godine u Britaniji poklapa se sa rastom bruto
nacionalnog proizvoda koji je, po stanovniku,
danas viši od istog u Nemačkoj i Francuskoj. Međutim,
to je i period kada ekonomske razlike između bogatih
i siromašnih postaju veće nego ikada u poslednjih
40 godina (Joseph Rowntree Foundation, 2007).
Istraživanje iste fondacije je pokazalo da 73%
Britanaca smatra da su razlike u primanjima u
Britaniji prevelike (2004). Nivo ekonomske mobilnosti
u Velikoj Britaniji, tj. mogućnosti ekonomskog
prosperiteta nezavisno od porodičnog i društvenog
porekla niži je nego u svim većim razvijenijim
državama (»Recent Changes in Intergenerational
Mobility in Britain«, Centre for Economic Performance
– LSE, 2007). Odmah iza Britanije na ovoj neslavnoj
rang listi su Sjedinjene Američke Države (»Brooking
Institution, Pew Charitable Trusts«, 2007), uprkos
imidžu »zemlje slobode i mogućnosti« koji mediji
propagiraju.
Kada multinacionalne korporacije i međunarodne
banke investiraju one imaju samo jedan cilj, pored
zarade profita – da pokriju sopstveni rizik. Spoljašnji
rizici njihovih transakcija su problem drugih,
obično poreznika kroz državne subvencije korporacija
i banaka. Rast koncentracije kapitala, koji su
britanske vlade dozvolile u poslednjih 30 godina,
stvorio je situaciju da bi bankrotiranje velikih
banaka i korporacija dovelo do domino efekta sa
nezamislivim posledicama po celu ekonomiju. U
takvoj situaciji država ne može da dozvoli da
velika banka propadne, tako da interveniše velikim
subvencijama, što ekonomista James Grant ironično
i precizno naziva »socijalizmom za bogate« (
New
York Times, 26. avgust 2007). Komponenta
liberalizacije tržišta ili neoliberalizma je privatizacija
javnih servisa koje zbog prirode funkcionisanja
nije moguće podvrgnuti tržišnoj utakmici, što
dovodi do tržišnog monopola privatnih korporacija.
Ovaj aspekt neoliberalizma je već imao štetne
efekte na zdravstvo, obrazovanje i javni saobraćaj
u Velikoj Britaniji. Po modelu »socijalizacije
rizika« i »privatizacije profita« britanska vlada
je u februaru ove godine uložila tri milijarde
dolara kako bi od bankrotstva spasla Metronet,
korporaciju odgovornu za održavanje više od polovine
londonskog metroa.
Dok mediji hvale Gordona Browna za »liderstvo«
u suočavanju sa globalnom finansijskom krizom
(
New York Times, 12. oktobar 2008), kao
u nekom paralelnom svetu 81% Britanaca vidi upravo
u bankarskom kompleksu, državi i finansijskim
spekulantima krivce za ekonomsku krizu (BBC anketa,
13. oktobar 2008). Britanskim medijima će biti
sve teže da ubede građane u vrline privatizacije
javnih servisa i deregulacije finansijskog sistema.
Nekontrolisano tržište neminovno vodi ka cikličnoj
ekonomiji, ekonomiji koja proizvodi krizu za krizom
i u procesu ostavlja katastrofalne posledice za
većinu građana, dok istovremeno proizvodi manjinu
ekstremno bogatih. Iskustvo Britanije je primenljivo
i na ostale razvijene države, a pogotovo na zemlje
u tzv. tranziciji, kao što je Srbija, koje su
ranjive na pritiske međunarodnih finansijskih
institucija.
