Njujorško pismo

Stid, vera i nada

Katarzični elementi američkih predsedničkih izbora

Prva asocijacija na Ameriku je »američki san« koji ima svaki pridošlica i sa kojim žive (mada sve teže) njeni starosedeoci. Amerikanci se, potpuno nezapadnjački, ne stide svojih snova, naročito tog »američkog«. Šta bi ostalo od Amerike ako bi joj se oduzeo taj mit? Ipak, 4. novembra, kada je američki san o jednakosti postao java, većina Amerikanaca, onih koji su glasali za Obamu svakako, odjednom je posumnjala da li se to zaista desilo. Kako je napisao Tomas Fridmanu Njujork tajmsu, toga dana se, posle 147 godina, »završio Građanski rat«. U »novom danu« neki su tražili potvrdu da ne sanjaju da je Barak Husein Obama zaista postao prvi američki predsednik afričkog porekla. Da je, kao prvo, bilo dovoljno belih glasača koji su izglasali predsednika koji nije bele rase. Da je, konačno, ispunjen san Martina Lutera Kinga koji je njega, u onoj Americi, koštao života. Da je Amerika 4. novembra postala Druga Amerika, tj. ona Prva, osnovana na jednakim mogućnostima za sve. Da su u toj novoj Americi toga dana Amerikanci tražili reči da svojoj deci objasne zašto plaču, dok je ceo svet gledao suze Džesija Džeksona i članova porodice Martina Lutera Kinga.
U toj Americi, 5. novembra u novinama, na izlozima i bilbordima nižu se natpisi: »Spremni smo da ponovo verujemo«, »Pobedili smo«, »Da, učinili smo to« (kao odgovor na Obamin predizborni slogan »Da, mi to možemo«. Neznanci (prvi put posle 11. septembra, ovoga puta srećnim povodom) jedni drugima prilaze i govore kako su »jutros« morali da se uštinu i provere da li su sve samo sanjali.

Ako je optimizam masa zalutao u mesijanizam, to se nije desilo Obaminom krivicom. Nada sadrži psihološki, emotivno i socijalno koristan materijal, ali s njom treba biti i oprezan (zbog opasnosti da realne planove dovede do razočaranja). Ovih dana ju je najsažetije izrazio jedan osmogodišnji latino-Amerikanac, rekavši da će biti »prvi američki latino-predsednik«. Ali Obama nije američki ni svetski Mesija, niti ekonomski šaman, a ovo je kriza koja je, kako je sam toliko puta ponovio tokom kampanje, najveća posle tridesetih prošloga veka.
Tokom kampanje, Obama nijednog trenutka nije nastupao kao Afro-Amerikanac, već neko ko ima dobar državni program. (Ukoliko vas neko napadne kao Jevreja, ili Afro-

Amerikanca, pisala je Hana Arent, morate se i braniti kao Jevrej/Afro-Amerikanac, a ne Amerikanac, građanin sveta ili zagovornik ljudskih prava. I suprotno, Obama je ovu pobedu zaslužio svojim očiglednim kvalitetima, nikakvom pozitivnom istorijskom diskriminacijom, a ima i takvih komentara.) Kako je neko primetio, američki izbori su pobeda zaslužnijeg kandidata (meritocracy) koji se pokazao: kao inteligentniji (ne samo politički), sa više ideja, bliži političkim idealima američkih građana, uverljiviji, bržih političkih refleksa, staloženiji (bez niskih udaraca i negativne kampanje). Obamina pobeda bila je elegantna, sigurna, gotovo ležerna: drugi je demokrata (posle Frenklina Ruzvelta) koji je osvojio više od 51% glasova biračkog tela; ušao je u Belu kuću sa podrškom koju je do sada još jedino imao Ronald Regan; dobio je većinu u svakoj starosnoj dobi, izuzev onoj preko 65 godina (ali pridobio 66% mladih

glasača), a ovako velika izlaznost nije zabeležena od 1908. godine.
Da bi u tim trenucima sve bilo »istorijsko« čak je i sadašnji predsednik Džordž V. Buš dao »istorijsku izjavu«: »Cela Amerika treba da bude ponosna zbog istorijskog značaja ovog događaja«. Neki drugi Amerikanci kažu: upravo i uprkos Bušovom nasleđu, »Istorija je ponovo s nama« i »Amerika ponovo pripada Amerikancima«. Drugi koji danas žive ili putuju po belom svetu kažu kako ih više nije stid da kažu da su Amerikanci. Povraćeno je samopoštovanje izgubljeno kada se Amerika, mnoštvom nepopularnih postupaka, stavila u samoizolaciju: njeni »saveznici« pratili su je nevoljno, po istorijskoj inerciji, pragmatički nužno i – sve suzdržanije.

Ovo su bili istorijski izbori i po tome što je izgledalo kao da nisu samo američki već i globalni. Ceo svet (a naročito Evropa i Japan) kao da su želeli da učestvuju u američkim izborima i tokom američke predsedničke kampanje sprovodili su svoje ankete u kojima je Obama postao njihov izbor i pre nego u samoj Americi. Posle izbora: ceo afrički kontinent je slavio Obaminu pobedu kao svoju (naročito u Keniji, postojbini Obaminog oca), kao i učenici škole u Džakarti, koju je Obama nekada pohađao; kašmirski studenti su apelovali da novi američki predsednik reši nesuglasice između Indije i Pakistana, i u celom regionu Himalaja; avganistanski predsednik Hamid Karzai izrazio je nadu da će se sada mir brže uspostaviti u, od rata, već umornom Avganistanu. Sada i ostatak sveta ima obavezu da raskine sa svojim predrasudama (Evropa, npr., sa svojim nacionalizmima). Naveliko se komentariše kako je Francuskoj, Italiji i Nemačkoj potreban njihov Obama i da su rezultati izbora provokacija za evropsko društvo i politiku (reči jedinog Afro-Italijana u Italijanskom parlamentu), da i sama Evropa, konačno, treba da se pogleda u ogledalo.
Trenutak nije samo američki već ulazi u red istorijskih događaja: uz govor Martina Lutera Kinga, oslobađanje Nelsona Mendele, rušenje Berlinskog zida ili odlazak na Mesec – ono što čovek treba da pređe u sebi da bi postao humanije biće bez predrasuda ponekad izgleda nedostižnije od kosmičkog prostranstva. Zato su ovi izbori bili veliki korak za Ameriku ali i za svet. To što Amerika svoju radost često iskazuje patetično i sa viškom sentimenta nije toliko važno (odrasla je na Holivudu) ako je to oblik nade koji je njoj potreban. Jer nada je u Americi avans za sve buduće, a čak i prošle teškoće.
Naravno, nisu svi entuzijasti. Neki Afro-Amerikanci misle kako izbor Obame neće puno pomoći, da će ih njihova boja kože u američkom društvu i dalje definisati. Noć između 4. i 5. novembra ne može izbrisati vekovno nasleđe ropstva. Jedna Afro-Amerikanka iz Džordžije (u kojoj je tek 23% glasalo za Obamu) kaže kako nije važno ko je pobedio, ona će i dalje biti »crna žena u Americi«.

Obama nije ekonomski šaman niti u ekonomiji ima iscelitelja. Ipak, neki od najvećih američkih predsednika (Linkoln, Ruzvelt, Truman) imali su mandat tokom najvećih kriza. Ono što ih je u startu usporilo u istoriji im je donelo priznanje.
Jedna američka psihoterapeutkinja konstatuje da su danas Amerikanci u žalosti (ne »depresiji«): »Desila se smrt. Njihov novac je umro«. Kako Amerikanci nisu navikli da dugo budu utučeni Obami ostaje da što pre, u granicama (ne)mogućeg: uspostavi vladu kao instrument opšteg dobra (»common good«), reguliše tržišnu politiku (uprkos zastrašujućem porastu broja nezaposlenih i neregulisanim socijalnom i zdravstvenom osiguranju), investira u energetsku nezavisnost i, ponovo, reinvestira u nadu jer je Amerika bez nade kao »obećano ostrvo« (obećani kontinent) bez blaga. Bušova osmogodišnja vladavina može dovesti do socijalnih protesta za vreme Obaminog mandata (Obama, iako jedan od najpopularnijih izabranih predsednika, nasleđuje za to sve uslove od svog nepopularnog prethodnika) – u kom slučaju će novi predsednik morati ostati pribran pred tim »pravednim gnevom« kao što je bio i pred onim nepravednim, koji je protiv njega radio tokom kampanje. On mora poštovati nadu kao preduslov Amerike, koja je za Bušovog mandata dobila lice (i naličje) straha – ne samo od svakoga i svega u svetu, već i od sopstvenih ideala. Ko potroši građanske ideale učinio je lošije nego da je građanima povisio poreske stope. Strah ne može biti motivacija za američki san. Dobrostojeća srednja klasa mora se vratiti na političku scenu jer, inače, nema Amerike.
Ali Obama nije pobedio samo zbog loše ekonomske situacije (rušenja gotovo celokupne američke ekonomske mašinerije, tržišta nekretnina, dva, tri rata i sve većeg animoziteta prema Americi u svetu). Pobedio je i da bi se 4. novembra završilo jedno poglavlje američke istorije.
Pobedio je novi patriotizam u zemlji kojoj je potrebna nova politička ekologija sa predsednikom New Age generacije (izrazi koji se koriste ovih dana). Pobedila je ideologija nade koja treba da se suprotstavi (još se ne zna kako, a svi se nadaju da Obama i njegov tim znaju) ideologiji velike ekonomske krize. Koja nikada nije samo finansijska već je uvek sveopšta. Novi američki patriotizam, osim moralnog preporoda, podrazumevaće i povlačenje trupa iz Iraka.
Nije se 4. novembar dogodio Amerikancima, svako ga je u sebi individualno izborio. Da bi Obama pobedio prvo je svako u sebi, naročito beli glasač, morao da pobedi vekovnu predrasudu, istoriju rasne diskriminacije, a onda i 11. septembar (o tome dalje). Ovaj trenutak kolektivne terapije i katarze je istorijski.

Kampanja Obaminih protivnika, najpre Hilari Klinton u »primarnim partijskim izborima«, a zatim MekKejna i Pejlinove u predsedničkim, bila je puna niskih udaraca i »tumačenja« glasačima šta Obama, u stvari, misli, na šta je on, jednostavno, ostajao miran (što je jedan od kvaliteta koji mu svi priznaju). Proglašavali su ga »novajlijom« i političkim naivcem upravo oni koji se od vlastitog licemerja nisu mogli »setiti« da on, za razliku od njih, »čiste biografije« ulazi u vode koje su oni zamutili: kako MekKejn sa višedecenijskim senatorskim stažom i osmogodišnjim aminovanjem predsedniku Bušu.
Na kraju je još ostao – terorizam. Zbog navodne veze sa Vilijamom Ejersom, liderom antiratne grupe iz šezdesetih, koja je bila sklona nasilju, čovekom koji je, inače, danas profesor u Čikagu, Obama, u to vreme osmogodišnjak, proglašen je teroristom. (Pre više godina, kada je Obama bio u kampanji za ulazak u Senat, Ejers je priredio prijem u njegovu čast.) Standard dodeljivanja krivice po sistemu »slobodnih asocijacija« otišao je toliko daleko da je novinarka Njujork tajmsa na sve to napisala kako je (osmogodišnji) Obama odgovoran za Ejersov terorizam iz šezdesetih koliko je žena-pešak u šorcu kriva za sudar koji napravi vozač koji se u nju zagledao. Primetna je i rasistička ironija kako će, eto, sa Obamom, Bela kuća postati Crna kuća. (Ali srpskoj javnosti je dobro poznata takva taktika: devedesetih, i nešto duže, opoziciji je pripisivan dijapazon izdaje od petokolonaškog do terorističkog. Svaka mržnja, naročito ona zasnovana na nečijim nevoljnim svojstvima ili vlastitom političkom strahu od gubitka vlasti, do dosade je ista.)

U istom smislu, Hilari Klinton je tokom partijskih izbora napravila spot pod nazivom »U 3.00 ujutru« kojim je trebalo da uveri birače kako je upravo ona osoba kojoj treba poveriti

korišćenje »crvenog telefona« u Beloj kući: u 3 ujutro, kada njihova dečica mirno spavaju, a telefon zazvoni, najbolje je da je ona Vrhovni Sveta. Međutim, birači su shvatili da je Americi i svetu danas potreban američki predsednik koji će imati »beli telefon«, onaj koji neće ceo svet držati u konstantnoj napetosti. I to u 3 izjutra. Američki građani su imali loše iskustvo sa »velikim i značajnim« iskustvom mnogih američkih političara. Ovih dana, kada su izbori završeni, jedno pismo u Njujork tajmsu zvuči kao odgovor na Hilarino dušebrižništvo iz njenog predizbornog spota. Jedna Amerikanka piše kako se u noći, posle rezultata izbora i pre odlaska na spavanje, oko 2, 3 sata izjutra, ušunjala u dečju sobu i prošaptala svojoj deci da mogu mirno da spavaju u »novom svetu«. Obama je predsednik. Koji će, doduše, po sili političkog pragmatizma, Hilari izabrati za državnog sekretara. Ali većina i dalje deli veru kako će on,
		Leon Bakst, - , -

tokom svog predsedničkog mandata, u predsedničkoj kući uvesti »beli« umesto »crvenog telefona«.
Pre toga je još i Mišel Obama proglašena »nedovoljno patriotom« kada je izjavila kako je kao nikada ranije u životu zaista ponosna na svoju državu. Upravo ti koji su na nju »(od)uvek bili ponosni« uveliko su zaslužni za današnju nepopularnost Amerike u svetu. Najveći patriotizam sadrži nepristrasnost i (samo)kritičnost prema vlastitoj naciji: »Samo tamo gde postoji velika ljubav postoji i veliko razočaranje«, odgovorio je Martin Luter King na prigovore povodom njegovih kritika Amerike. Takođe, razumljivo je zašto jedan citat Roberta F. Kenedija, koji se ovih dana može videti na plakatima u Njujorku: »Najoštrije kritike često idu zajedno sa najdubljim idealizmom i ljubavlju za domovinu«. Tako nešto nije se moglo naći na repertoaru srpskih populista kada su proletos »kosovsku kampanju« ukrašavali citatima značajnih Amerikanaca.
Oni koji veruju da su se 5. novembra probudili u novoj državi, u kojoj sada, na prelasku dva mandata, najviše vlada ekonomska kriza, ne mogu pevati: »Don’t worry, be happy!«, ali mogu nešto suzdržanije: »Worry and be happy!« Sivilo ekonomske realnosti optočeno je autentičnim optimizmom njihovog sopstvenog izbora.

Izgleda da je 4. novembra pobedio 12. septembar. Američki birači su na ovim izborima prihvatili prošlogodišnji apel Tomasa Fridmana da ne glasaju za kandidata »11. septembra«, već onoga čiji se program zasniva na 12. septembru. »9/11 Ameriku je sveo na njene neprijatelje«: »ko su oni« dovelo je do zaborava »ko smo mi«, Ameriku napravio glupom pred svetom i uveo najgoru (samo)cenzuru sloboda. »Pre ‘9/11’ svet je mislio da je američki slogan: ‘U Americi je za svakoga sve moguće’. To više nije naš globalni brend. Naša vlada izvozi strah, ne nadu: ‘Daj mi svoj umor, svoje siromaštvo i – svoj otisak prsta’ (ironična parafraza stihova sa Kipa slobode, p. a.). Više ne možemo sebi dozvoliti luksuz tolike gluposti!« Prošlog septembra Fridman je predvideo kako sve Sare Pejlin više ne mogu nagovoriti Ameriku da se ujedinjuje oko zajedničkog neprijatelja umesto zajedničkog cilja. Koji je sada, pre svega, izlazak iz velike ekonomske krize. Prethodno je, ovim izborima, Amerika izašla iz krize identiteta. Ili, kako piše jedan francuski politički analitičar, Amerika nije samo izabrala novog predsednika već i novi identitet.
Ekonomska kriza je skorašnjeg datuma, ona druga je dugotrajnija (i takođe poznata i srpskoj javnosti iz njenog vlastitog iskustva). Niko ne može tačno reći koliko je druga pogodovala onoj prvoj, ali izlazak iz nje može samo pomoći i izlasku iz ove ekonomske.
Obamu su izglasali ideali, američka srednja klasa i njegova biografija. I licemerje onih koji se udvaraju upravo toj »srednjoj klasi« koju su, u ekonomskom smislu, gotovo istrebili jer se njeno bogatstvo približilo siromaštvu najnižih slojeva. Upravo ona, koja je oduvek bila pasionirani korisnik priručnika »uradi sam«, ovoga puta to je shvatila kao vlastiti politički »dajdžest«.

Ako je, kako Fridman piše, Amerika čekala 147 godina da »postane Amerika«, da ispuni jedan od (pred)uslova demokratije, En Nikson Kuper je tek nešto kraće, svojih 106 godina, čekala 4. novembar 2008. Zakoračivši u drugi vek postala je internacionalna »zvezda« posle Obaminog pobedničkog govora u kojem ju je naveo kao primer jednog američkog životnog veka. Američki političari često daju primere »običnih malih ljudi« što, za svrhe svoje kampanje, uglavnom čine patetično. Bilo je mučno slušati desetine puta izrečen primer »Džoa vodoinstalatera« kojim se MekKejn udvarao onoj klasi koje više nema – srednjem staležu koji »zarađuje preko $250.000 godišnje«. Primerom En Nikson niko se ne može udvarati. Hronologija tog života ne govori o poreskim stopama koje je ona tokom života morala plaćati već o Atlanti (Džordžija) u kojoj je američki san o jednakosti zamrznut. U svojoj američkoj sagi ona je platila najveći porez – danak vekovnoj diskriminaciji. Kao žena u Americi, pravo glasa je mogla dobiti u svojoj osamnaestoj godini (1920), kao Amerikanka afričkog porekla čekala je do svoje 63. Da može glasati za predsedničkog kandidata koji nije bele rase čekala je do svoje 106. Posle Obaminog govora postala je simbol istorijskog preokreta za koji su bili potrebni duboka starost i – »vedar duh«.

	Tatjana Jovanović