Poraz sabornosti na Arhijerejskom saboru

Uoči ovogodišnjeg jesenjeg Arhijerejskog sabora SPC prvi čovek Sinoda koji zamenjuje bolesnog patrijarha Pavla u jednoj izjavi agenciji Rojters, koju u solidnom obratnom prevodu donosi i Monitor (24. 10. 2008), izrekao je znakovite reči koje o njemu i o onom što će se dogoditi govore dosta – »Na Balkanu su neizbježni novi ratovi jer je Srbija ponižena i nezadovoljna. Neko vrijeme vladaće mir ali taj mir će biti samo priprema za rat«. Za onog ko je proučavao mitropolitovu »filosofiju rata« u nekakvom »naučnom« zborniku Jagnje božije (Cetinje 1996), o kojem je upravo Republika ponudila analizu, u ovim rečima nema ničeg novog. Ali mitropolita je zaista čekalo nešto slično ratu. Sve se zavrtelo oko bolničkog odra patrijarha Pavla i nikako da stane – i još stalo nije. Navodno je početkom oktobra meseca patrijarh ophrvan starošću i bolešću uputio molbu Sinodu kojom traži penziju, ali se ubrzo pokazalo da patrijarh ni ovoga puta nije dobre sreće, ne sa molitvama nego sa molbama – nigde nema molbe, niko da je pokaže sa potpisom

zelenim vizantijskim mastilom, i otpočela su sumnjičenja i u javnosti i u episkopatu. Iako ta molba nije – i ne može biti – sinodalni akt posebnog značaja niti saborska konstitucija dogmatskog tipa, niko neće da je pokaže a najmanje crnogorski mitropolit. A počeo je sabor na kojem molba treba da se razmatra, ali molbe nema pa nema. Ne samo da se podigla bura već je došlo do podela u episkopatu, i to dubokih, i počele su da padaju teške reči među sabraćom arhijerejima. Upućenijima je bilo jasno sve od početka – već mesec i po dana je patrijarh Pavle izbačen iz jektenije u liturgiji gde se dok je u životu mora pominjati po svom imenu jer u protivnom liturgija nije valjana. Bilo je odavno jasno da i s liturgijskim obrascem može da se čini kako se kome hoće – godine 2000. mitropolit Amfilohije je uneo u liturgiju onovremenog predsednika SRJ V. Koštunicu i kao da je miropomazani
		Leon Bakst, Portrait of Zinaida Gippius, 1906.

vladar imenovao ga je kao »hristoljubivog predsednika našago Vojislava«, o čemu je pisala beogradska Republika.
Obrazovanom čoveku mitropolitu Amfilohiju ne može se prigovoriti da nije čitao glasovito delo K. Malapartea o »tehnici« državnog ili dvorskog udara, ali je jasno da je neka poglavlja pomešao ili su ga događaji pretekli. Biće da je tačno ovo drugo a sve u vezi s famoznom molbom koje nema pa nema. Da li je puča bilo ili nije to se zna – puča nije bilo iz prostog razloga jer nije uspeo. Jer svi se pučevi izvode samo u ime kralja. Kada se stvar zaplela pribeglo se drugom nužnom sredstvu – sinodalni oci su predvođeni mitropolitom Amfilohijem odneli molbu patrijarhu Pavlu na VMA da ga »umole« da ostane dok je živ na čelu SPC – tu je on i bio dok nisu počeli da mu podnose ostavku. I tu smo gde smo i to u ovoj zbunjenoj Srbiji u kojoj ni pučisti nisu ono što su nekada bili.
Ostao je patrijarh Pavle gde je i bio po Ustavu SPC a sabor se pretvorio u arenu surove borbe za vlast.
U sličnim prilikama ima obrta koji iznenade i najveće majstore mešetare: godinama se

javnosti događao mitropolit Amfilohije a sada se i njemu dogodio narod – »ziloti« su opseli Patrijaršiju i, koliko se moglo videti, dobro su se pripremili. Na transparentima je pisalo: »Ne prevodite nas u rimokatolike, mi nismo papini Srbi«. To je nekada mitropolit voleo da čuje ali je sada Nečastivi lično došao po svoje. Istina, odavno se mitropolit Amfilohije racionalno postavio u vezi s Kosovom jer zaista crkva mora da sarađuje sa »postojećim vlastima«. Sada kao »novotarac«, odnosno zagovornik reformatorske struje i liberal on zbunjuje mnoge: kakvi su tek, pitaju se ljudi, ti konzervativci kada je Amfilohije reformator. Da nije umeo da pročita ozbiljne znake videlo se rano ujutro na liturgiji u beogradskoj Sabornoj crkvi – to je bilo 11. 11. 2008. Bilo je prisutno samo 18 episkopa a ostali su čekali preko puta u kapeli početak čina epikleze kojim sabor mora da počne. Jasno je bilo makar jedno a to je da u tom trenutku Duh sveti nije sišao na crnogorskog mitropolita i bilo je
		Još jedna nagrada Mirku Đorđeviću Na Vukovom tragu Dodeljene nagrade za pregalački rad u obrazovanju i kulturi Pedagoški pokret Srbije organizovao je, ove godine, Šesti Vukov pedagoški sabor u Loznici sa temom »Univerzitet danas na raskršću« povodom dvesta godina Velike škole (1808–2008). U okviru bogatog programa žiri u sastavu profesor dr Slobodan Ž. Marković, predsednik, profesor dr Miodrag Stojanović, profesor dr Milivoje Pavlović, Ljubomir Ćorilić i Vera Cvetanović dodelio je »Vukove povelje« i povelje »Filip Višnjić« institucijama i stručnjacima za njihov veliki doprinos razvoju obrazovanja, nauke i kulture. Pored ostalih pregalaca, nagradu »Vukova povelja« dobio je i naš verni saradnik, magistar Mirko Đorđević za svoj dugogodišnji rad, kako autorski tako i prevodilački (ruski i francuski jezik), publicistički, pedagoški. T. B. L.

jasno da većine oko famozne »molbe« neće biti, kao i u vezi s drugim tačkama dnevnog reda koji je čuvan u strogoj tajnosti – do danas nije objavljen. Znalo se odmah da stvari po nekog ne idu dobro i duh sabornosti sigurno nije osenio saborske oce u plenumu. Zdanje saborsko čuvale su jake policijske snage. Podele su nekako »po nivoima«: neki se slažu oko jednog problema ali se kavže oko drugog. Bilo je kako je bilo i SPC je blamirana, da ne kažemo reč koju koriste mnogi u svetu – SPC je u kaljuzi borbe za vlast. Da je i sama Crkva kriva za svoju zlehudu sudbinu, o tome će se tek govoriti – i neka govore oni kojima je ono što smo odavno govorili delovalo kao skandal. Crkva bere gorke plodove forsirane klerikalizacije. Doktor V. Koštunica je sve bio doveo do groteske. Politika nije sudbina Crkve ali je ispalo upravo tako. Oni koji se nadaju da će državne vlasti nešto pomoći prevideli su nemoć struktura oko Tadića koje nemaju iskustva za neki savremeniji iskorak u politici na relaciji država–crkva.

	Mirko Đorđević