Dešavanja na srpskoj desnici

Podeli, pa umnoži

Ako bismo bili jasniji i dosledniji složili bismo se da u Srbiji nema savremene levice, oličene u vidljivoj koheziji program-stranka-podrška birača, a da je desnica uglavnom »tematski« zaostala i/ili jeste recidiv sramne prošlosti

Najnovija istraživanja javnog mnenja pokazuju da se na političkoj sceni Srbije malo šta promenilo u odnosu na izborne rezultate iz maja, sem izvesne preraspodele glasova u okviru desnice. Novoformirana Srpska napredna stranka preuzela je oko 70% biračkog tela radikalima Vojislava Šešelja, a računa se da je i jedan deo glasova narodnjačke koalicije otišao Tomislavu Nikoliću. Opet bi oko formiranja vlade sa jasnijim programom bilo povuci-potegni. Ono što se sada postavlja kao interesantno pitanje jeste mogućnost daljeg rasta naprednjaka koji su u blic-krig akciji, pod prilično nepovoljnim okolnostima, došli na poziciju broj dva po podršci u biračkom telu. Iako se pretpostavljalo da će deo SRS otići za Nikolićem, a nešto kasnije i Vučićem, visoki rezultat koji je vidljiv i na nekoliko opštinskih ponovljenih izbora, daće ovoj novo-staroj partiji zanimljivu perspektivu.

U vezi s tim važna su dva pitanja: da li se promenilo nešto u sposobnosti biračkog tela za prepoznavanje »narcizma malih razlika« među strankama i političarima i šta je to što bi bitno odvojilo SNS od ostatka desnice, a naročito ultradesnice? Dugogodišnji doprinos Nikolića i Vučića brutalizovanoj politici Vojislava Šešelja ušao je u neslavnu partijsku i uopšte političku istoriju Srbije i regiona novijeg vremena. Nikolić, međutim, za ovaj svoj više nego uspešan fizički beg od Šešelja može da zahvali pre svega poziciji Šešeljevog čoveka iz senke. Nekog čija je uloga uglavnom bila da kontroliše štetu. Sličnost u razlikama i razlika u sličnosti sa radikalskim predsednikom delovala je na mnoge koji su se nakon odlaska Šešelja u Hag masovno učlanjivali u SRS, a još češće glasali za »Tominu stranku«. Upravo je taj »kapital« Tomislav Nikolić poneo sa sobom. Da ga je svestan i da ga se ne odriče pokazao je i na osnivačkoj skupštini SNS, kada se još jednom »obećao« Šešelju, zalažući se i u novoj stranci za njihov stari, zajednički program...
Ono što je makar deklarativno novo jeste zalaganje za pristupanje Srbije EU. Iako je izgledalo da će »verni Toma« to zauvek i ostati, SRS se raspala povodom ratifikacije SSP, kada je Šešelj bestidno izigrao Nikolića. To je najverovatnije bio povod ali ne i uzrok za pobunu. Uzrok je, kao što biva, dugo tinjao u vrhu stranke: pobednik bez pobede na parlamentarnim, a pobednik za dlaku na predsedničkim izborima, Nikolić je konačno shvatio da može lako ostati tek večiti gubitnik. Odlazeći često u Strazbur na zasedanja Parlamentarne skupštine SE mora da mu se (zapadno)evropski život prikazivao drugačjim nego dok ga je Šešelj podučavao. Stranka-monolit, patrijarhalno-autarkično uređena, jednostavno je »pukla«. Nagoveštena neslaganja o kojima se više šuškalo nego znalo postala su nesnošljiva ne samo za lidere već i za članstvo. Važna tema – evropski standard i perspektiva Srbije, animirala je baš onaj, ispostavlja se veći deo pristalica SRS, koji je u stranku došao nezadovoljan ekonomskom cenom tranzicije i privučen Nikolićevim obećanjima. Takvo stanje stvari podiže politički kapacitet tzv. naprednjaka na visok a, još uvek, nepoznat nivo. Nikolić je, retorički, preuzeo od Borisa Tadića parolu »I Evropa i Kosovo«, pa bi znatiželju trebalo da usmerimo ka posmatranju ko će, u budućnosti, biti u tome ubedljiviji. I da li će političke biografije, odnos prema Miloševiću (i prema Šešelju), ispunjena i neispunjena obećanja (naročito ona o standardu građana i njihovim socijalnim pravima), igrati ulogu u eventualnim gibanjima birača između koalicije ZES i naprednjaka. Tadićeva koalicija je uglavnom na pozicijama u kojima je bila u maju, iako je zbog raspada SRS sada DS najjača partija.

Na političkoj sceni ideološke pozicije gotovo da ne postoje, sem možda na desnici gde bi naprednjaci očigledno hteli da sada sem nacionalnog uzmu i »građanski« predznak, ako je to uopšte moguće. Naravno, ne onaj »salonski« koji ostaje DSS, onom prvobitnom. Jer, Vojislav Koštunica je nakon udruživanja sa Velimirom Ilićem pokazao svoje prave adute i atribute, a DHSS Vladana Batića ulazi u koalicije koje joj više obezbeđuju opstanak na političkoj sceni nego što potvrđuju njen »kvalitet«. Populizam DSS se povremeno pomerao preterano desno, a nereagovanja na skandale lidera NS nagoveštavala su da Vojislavu Koštunici ambicije rastu i da je definitivno izašao iz »salona«. Ali, kao što znamo, ambicije su jedno a drugo su mogućnosti i tzv. odnos snaga. Tako da sada narodnjačku koaliciju napuštaju, po svemu sudeći, i oni koji su hteli u Evropu i oni koji su se slagali sa politikom narodnjaka: nema EU bez srpskog Kosova. Može li tu i kako može pomoći stvaranje trojnog saveza sa Šešeljevom disidentkinjom Majom Gojković? Rano je za prognoze jer još uvek javnosti nije jasno šta je to Narodna partija iako se Gojkovićeva predstavlja kao njena predsednica. Ipak, teško da će ona u dogledno vreme zabeležiti značajniji uspeh sem u Novom Sadu.

I dok radikali nakon odlaska Nikolića i Vučića, a još više posle pokazatelja da ih je to koštalo velikih gubitaka u biračkom telu, još ne uviđaju da u novembru nisu više ono što su bili u avgustu, SPS Ivice Dačića, a posebno on sam, shvata da im Tadićeva podrška ne bi pomogla kada bi sada izašli na demokratski megdan. Procena je da prvim srpskim nacional-socijalistima i prvima među svim našim lažnim levičarima, veštačko disanje u biračkom telu daje prononsirani nacionalista, Arkanov tigar, Dragan Marković Palma. Ovaj »Evropejac« zbog navodne pasije ka tigrovima i žirafama u zoo-vrtovima i diznilendima

Jagodine, uputio se prečicom u EU, ka njenim strogim zakonima, standardima i limitima, jer izgleda da ništa nije neprijatnije od duge neizvesnosti. I tako, ako prvorangirani Tadić, koji se nedavno narodu poverio kako ga »ubi kancelarija«, zapostavi nešto od svojih predizbornih aduta, a Nikolić brzo stane u njihovu odbranu, ovaj meteorski uspeh naprednjaka mogao bi da ih još pogura napred, pravo do one pobede za koju smo dugo verovali da je ne žele... Sve ono što je nazadno-konzervativno i nacionalističko u Srbiji, sa sve SPS i SRS, lako će se udružiti nadomak dugo priželjkivanog cilja. Da se cilj postigne pomoći će i pominjanje EU kao budućnosti Srbije (sa Kosovom), kao neophodan ukus prilagođavanja realnosti. Jer, to što ih zbližava mnogo je dugotrajnije, snažnije i brojnije nego ovo malo što ih deli. Po onome što ih razdvaja, srpska desnica se formalno deli a u stvari se konsoliduje i

priprema za trku na više deonica. Tako će sebe učiniti atraktivnijom, a raznovrsna ponuda – između EU, Miloševićevog nasleđa i Šešeljevog testamenta, pružiće joj šansu kako za uzimanje glasova na više strana, »širenje baze«, tako i za narastanje postizbornog koalicionog kapaciteta, uz Tomislava Nikolića kao svog ledolomca.
Samoironično i za izmorenog srpskog birača neuverljivo deluje kada danas Aleksandar Vučić kaže da je radikalsko zaricanje da će se njihova parola »Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica« ostvariti »nerealno i neozbiljno«. Jer, njegova politička karijera je već krunisana: nedavno, paralelno s ovim posipanjem pepelom, navršilo se deset godina od kada je stupio na snagu »Vučićev zakon«, Zakon o informisanju iz 1998. Naprednjaci su, naravno, veterani političkih akrobacija. Sada igraju »tvrdo«, ali na sve strane. U Prijepolju će vlast formirati sa SDP Rasima Ljajića i demokratama, a hinjenu političku nevinost čuvaju odbijanjem svake pomisli na sličnu saradnju na ostalim nivoima vlasti. »Ne daj bože! Nikada!«, kaže Nikolić. Jer, oni u isto vreme, 28. novembra, nameravaju da narodnjacima i radikalima pruže podršku za rušenje republičke, proevropske, vlade. Imaju mnogo grehova – tvrde, a najveći je taj što se, po njima, lažno predstavljaju javnosti. »Spojili su babe i žabe«, aludira sve u metaforama Nikolić.

Deo navodnih analitičara političke zbilje u Srbiji manje predviđa a više priželjkuje tešnju saradnju Tadića i Nikolića sve do najvišeg nivoa izvršne vlasti. Neku vrstu totalnog pomirenja kojem je Tadić naročito sklon. Pomirenju, kad se mora – možda, a da li i stapanju sa narodnjacima? Jer, tesna saradnja Tadića i Nikolića u izvršnoj vlasti jednog ili drugog lidera bi poslala sa liderskog mesta u političku penziju. Ne zato što bi zbližavanje bilo baš toliko neprihvatljivo njihovim pristalicama, već što bi ono, sem u slučaju saglasnosti o stvaranju nekakve mega partije (»za Kosovo u Evropi ali preko Srbije«), bilo preveliki izazov ambicijama ove dve sada najveće srpske stranke. I nastala bi borba sve ili ništa. Problem je što je DS stranka vrednosno i ideološki neizdiferencirana, koja se najviše rukovodila tzv. pragmatizmom, ali povremeno nedosledna i u tome. I danas je njeno svrstavanje u levi centar više za neke želja a za druge konjunktura, a najmanje ideja koja stvara program i određuje pravce političkog delovanja. Po njihovom političkom marketingu, to kao da bolje razumeju Nikolićevi naprednjaci, tek pobegli ispod vojvodinog šinjela, nego oni koji su doskora imali toliko toga da im zamere.

	Nastasja Radović