Regionalni susret o povratku prognanika iz Evropske unije; Sarajevo 20–22. oktobar

Države – tvrđave protiv nevidljivih ljudi

Savet Evrope procenjuje da bi na osnovu sporazuma o readmisiji u Srbiju i Crnu Goru trebalo da se vrati između 50.000 i 100.000 prognanika, a neke procene premašuju brojku od 150 hiljada prognanih, rečeno je na prvom regionalnom susretu 30 NVO iz Srbije, BiH, Rumunije, sa Kosova i iz Francuske. Skup je organizovala francuska nevladina organizacija Katolički komitet protiv gladi i za razvoj (CCFD), koja već deset godina pomaže ugroženima na prostorima bivše Jugoslavije

Pre godinu dana EU je potpisala sporazume o readmisiji sa Bosnom i Hercegovinom, Srbijom, Makedonijom i Crnom Gorom, dok je na Kosovu UNMIK sa više zemalja EU zaključio Memorandum o razumevanju o populacijama koje mogu ili ne mogu biti prognane. Sporazumi o readmisiji vezani su za proces pridruživanja EU i države koje žele u Uniju znaju da oni funkcionišu po principu »štapa i šargarepe«, s tim što je šargarepa namenjena državi, dok štap završava po leđima prognanih. Među prognanicima najviše je Roma, ali ima i porodica koje su u inostranstvu radile i školovale decu. Naročito ona su novu domovinu smatrala svojom, ali su doživela surovi povratak u staru sredinu

(ekspresno pakovanje cele porodice u prisustvu policije, ukrcavanje u avion) koja ništa nije imala da im ponudi. Civilni sektor i NVO uglavnom su nemoćni. Pomažu prognanicima onoliko koliko uspevaju da pridobiju donatora. Tokom dvodnevnog razgovora susreli smo se sa dirljivim i zadivljujućim slučajevima želje za opstankom i polaganog, ali upornog rekonstruisanja života uništenih tokom ratova u nekadašnjoj Jugoslaviji. To je ona lepa i optimistična strana napora i uspeha NVO na terenu, ali je tamna strana na kojoj su očaj, beda i nemoć izbeglica i prognanih preovlađujuća. Oni nisu ničiji, nemaju adresu, posao, pravo na besplatno lečenje i školovanje dece.
		I upravo stanje prognanika, onih koje su država i političari zaboravili, interesuje CCFD i druge francuske nevladine organizacije koje žele da im olakšaju život nakon progona iz zapadnih zemalja, rekla je Žili Biro, funkcionerka CCFD-a zadužena za Balkan, primećujući da na Balkanu nije jednostavno razgovarati na regionalnom nivou i da je za tu organizaciju izazov da ostvari prekograničnu saradnju između BiH, Hrvatske, Srbije i Kosova. Direktor CCFD-a Ksavije Rikar rekao je da, u vreme kada se granice država zatvaraju za neke ljude, sastanak u Sarajevu deluje utopijski. Međutim, reč je o pokretu ljudi koji veruju u solidarnost, a u Francuskoj deset hiljada aktivista CCFD-a inspirisano je verom u mogućnost bratstva i solidarnosti, naglasio je Rikar.

Sledili su zatim podaci o raseljenima, izbeglima i povratnicima. Srđan Dizdarević (Helsinški komitet za ljudska prava) rekao je da je u BiH u periodu 1992–1996. sa svojih adresa pomereno 2.250 hiljada stanovnika, odnosno 53 odsto Bosanaca. Mnogi su utočište potražili ili u drugim zemljama ili u drugim delovima BiH, a procenjuje se da se nije vratilo 650 hiljada ljudi. Samo 0,8 odsto povratnika koji ne pripadaju većini na određenoj teritoriji našlo je posao, mnogi žive bez vode i struje, a međunarodna zajednica nije imala sistematičan pristup povratku izbeglih, ocenio je Dizdarević. Demografski se ta republika takođe potpuno izmenila, rekao je Dizdarević ističući da je nekada 80 odsto opština bilo multietničko, dok je danas 90 odsto opština etnički homogenizovano.

Ardita Metaj (Centar za humanitarno pravo – Kosovo) iznela je procenu da oko 600 hiljada stanovnika Kosova živi u inostranstvu, od čega su 500 hiljada Albanci. Posle NATO bombardovanja Srbi se povlače sa vojskom, a mnogi preostali žrtve su albanske odmazde. U Srbiju je pobeglo 250 hiljada Srba, a 1.300 Roma i Albanaca koji su smatrani srpskim saradnicima je ubijeno. Vratilo se samo nešto više od 18 hiljada ljudi – Romi, Aškalije, Egipćani, Goranci, Bošnjaci. Kosovska vlada ništa nije učinila za povratak ljudi iz drugih zemalja, već je fokusirana na strategiju za interno raseljena lica. Obećanja da će izbegli dobiti kuću i posao se ne ostvaruju, rekla je Ardita Metaj. Nema sumnje da je Romima u izbeglištvu najteže. Njih ne žele za susede (82 odsto Srba protive se
		Kada su 1996. godine svi Helsinški komiteti regiona na sastanku u Beogradu predložili da se održi međunarodna konferencija o povratku, na kojoj bi učestvovale zemlje prijema, donatori i regionalne organizacije radi usklađivanja prakse i zakonodavstva, to nikome nije odgovaralo, osim nevladinim organizacijama. Nemačkoj je to lakše da rešava sa korumpiranim vladama, da zadrži sposobne, a drugih se reši. Ali tu ima i kolonijalne politike – podeli da se više ne bi sukobljavali, a to je ubijanje duše i budućnosti Bosne i Hercegovine. Zato ne treba dozvoliti da se nagradi nasilno sprovedeno etničko čišćenje rekao je Dizdarević. Jovan Divjak (OGBH) istakao je da BiH već trinaest godina ne usvaja evropsku Deklaraciju o ljudskim pravima i da segregacija, asimilacija i nemogućnost da se služe svojim pismom, sprečavaju ljude da se vrate.

ideji da im Romi budu komšije, rekao je Živojin Mitrović iz NVO Romsko srce); a na Kosovu su prošli najgore. Pošto su pod pritiskom Albanaca morali da napuste južnu Mitrovicu, jer su navodno naklonjeni Srbima, preselili su se u severni deo grada. Tamo su smeštaj dobili na deponiji olova, pa su se mnogi porazboljevali i pomrli, ispričao je ovu stravičnu sudbinu Avdulah Mustafa (RAD Centar).

Niko ne zna koliko je iz Srbije ljudi otišlo na zapad za ovih osamnaest godina, rekao je Miodrag Šresta (Grupa 484), a prema podacima MUP-a, prisilnih ili dobrovoljnih povratnika je oko 28 hiljada. U 2008. godini MUP je iz zapadnih zemalja dobio hiljadu molbi za deporataciju građana Srbije u matičnu zemlju. Šresta je dodao da Srbija ima najviše izbeglica u Evropi (100 hiljada), zbog čega je UNHCR ovu izbegličku krizu proglasio jednom od pet najvažnijih kriza u svetu. Kako to izgleda u Kraljevu opisao je Radovan Milićević (Forum NVO): Kraljevo ima 120 hiljada stanovnika, a 22 hiljade su izbeglice. Uprkos pomoći Foruma i drugih u vidu škole računara za decu, radu psihologa na terenu i pravnoj pomoći, mnogo je slučajeva alkoholizma i mentalnih bolesti. Opština Kraljevo je prva po stopi smrtnosti, rekao je Milićević. Kadrija Mehmedović (Reintegracija – Novi Pazar) je rekao da se u Sandžak vratilo 50 hiljada izbeglica, ali da polovina nije mogla da se vrati u mesta u kojima su nekada živeli. Mnogi više ne mogu da dobiju dokumenta, što se neki put završava tragedijom. Tako se jedna mlada žena, majka dvoje dece, vratila iz izbeglištva u Nemačkoj u kuću svog rođaka, ali ovaj nije hteo s njom da zaključi ugovor o stanovanju, čime ju je lišio mogućnosti da dobije dokumenta i status iz kojeg proističu prava na zdravstvenu zaštitu, školovanje dece i ostala građanska prava, i žena se obesila. Koštuničina vlada je odbijala da otvori kancelariju za readmisiju (»Zar da država daje status onima koji šetaju od Londona do Kana«, rečeno je Mehmedoviću u Komesarijatu za izbegla i raseljena lica). Ministar Rasim Ljajić bio je voljan da otvori pri Ministarstvu za rad takvu kancelariju, ali kada je sa ministrima u vladi trebalo da se o tome dogovori niko sem njega na sastanak nije došao, ispričao je Kadrija Mehmedović.
Skup je završen zaključkom da zainteresovane organizacije treba da zahtevaju od država da se humano i sistematski rešava izbegličko pitanje, ali da se ono ne može posmatrati izolovano od izgradnje građanskog društva. Organizacije mogu da računaju na pomoć CCFD-a ne samo u tome nego i u pronalaženju načina za uspostavljanje regionalne saradnje, kao i saradnje između organizacija na Balkanu i u Evropskoj uniji.
Skup u Sarajevu pomogao je i Kulturni centar »Andre Malro« u Sarajevu čiji je direktor primio učesnike u prostorijama Centra.

	Olivija Rusovac