Jubileji

Osamdeset pet godina Turske Republike

Osmansko carstvo nije moglo da preživi poraze zadobijene u Prvom svetskom ratu. Mirom u Sevru (1920) izgubilo je sve svoje evropske i azijske provincije, a ostaci Anadolije razdeljeni su među silama pobednicama. Poslednji sultan Mehmed VI Vahidedin (1918–1922) bio je, kako je to zgodno primećeno, »vatikaniziran« – njegovo »područje vlasti« jedva da se protezalo izvan Istanbula. A on sam nije bio mnogo više od prenosioca naredbi sila pobednica. Ipak, raspustio je parlament i pokušao prevladati svoju ulogu marionete diktatorskim merama u stilu sultana Abdulhamida II (1876–1909).
Zaposedanje Anadolije od strane Grka, Francuza, Engleza i Italijana mobilisalo je nacionalne snage otpora. Pod vođstvom Mustafe Kemala (1881–1938), koji će kasnije biti nazvan Ataturk (otac Turaka) bilo je odlučeno da se povede oslobodilačka borba.
Tako je pod Kemalovim rukovodstvom Turska stupila u novu eru svoje istorije. U čuvenoj bici na reci Sakarji (1921) turska vojska je, pod njegovom vrhovnom komandom, porazila Grke – koji su nastupali prema Ankari – i očuvala Anadoliju. Za to ga je Skupština odlikovala titulom Gazi (heroj-pobednik) i činom maršala.
Pod kraj 1922. ukinut je sultanat i poslednji sultan Mehmed VI pobegao je – na palubi engleskog ratnog broda – iz Istanbula, zauvek. Naredne, 1923. godine, 29. oktobra, proglašena je Turska Republika – čiji je glavni grad postala Ankara – a Mustafa Kemal izabran za njenog prvog predsednika. Halifat, u liku sultanovog rođaka Abdulmedžida II, ukinut je naredne godine. Time je prvi put u istoriji islama religija odvojena od države. Tako je rođena Turska, poslednja država koja je nasledila Carstvo (posle osnivanja balkanskih zemalja u 19. i arapskih u 20. veku).
Društveno-ekonomska snaga turske revolucije (»odozgo«) nalazila se u krugu jedne malobrojne vojno-birokratske elite pod vođstvom Ataturka. Ova elita koncipirala je i ostvarila osnivanje republike, stvaranje modernih državnih struktura i sprovođenje radikalne reforme vrednosti po zapadnom uzoru. A ta elita bila je organizovana u 1923. godini osnovanoj državnoj stranci – Republikanskoj narodnoj partiji. Njen idejni vođa i večiti predsedavajući bio je Mustafa Kemal, pa je kemalizam postao službeni pojam za sadržaj i osnovnu karakteristiku njenog programa.
U zemlji se preduzimao niz mera u cilju stvaranja političke, privredne, socijalne, a naročito

kulturne osnove za jednu modernu državu koja je, pre svega, trebalo da se temelji na principu sekularizma i turskog nacionalizma. Otuda se najpre ukidaju ministarstvo za šerijat (koje je proveravalo kompatibilnost svih državnih institucija sa islamom) i ministarstvo za zadužbine (vakufe). Obrazovanje se pojednostavljuje i stavlja pod državnu kontrolu; ukidaju se derviški redovi i zatvaraju njihove tekije (ili zavije). Istovremeno se zabranjuje nošenje svih verskih oznaka. Uvodi se novo građansko i krivično zakonodavstvo po uzoru na evropsko, pa pravo glasa za žene (mnogo ranije nego u Švajcarskoj, na primer), monogamija, preuzima se latinički alfabet, zabranjuje nošenje fesa, zara, uvodi se metrički sistem, prezimena, nedelja, a ne petak kao dan odmora, uz reformu odevanja, opet po uzoru na Zapad. Ukratko, ideologija Turske Republike, naročito u njenoj ranoj fazi, može se reći da predstavlja radikalni prekid sa osmanskom prošlošću. Prenošenje prestonice u mali provincijski
		Leon Bakst, Le Roi, -

gradić Ankaru, prelazak na latinički alfabet čine ovaj prekid očiglednim. Stremilo se i jednoj povećanoj nezavisnosti unutar kapitalističkog sveta. Zemlja uspeva da relativno brzo vrati i dugove koje je morala da preuzme kao »ostavštinu« Osmanske imperije. Od tridesetih godina u toku je industrijalizacija u znaku državnog kapitalizma. A mlada republika se rado predstavljala kao suprotnost sultanskoj vladavini.
U spoljnoj politici Ataturk je bio pristalica balkanske saradnje; sam je mnogo doprineo sklapanju Balkanskog pakta (1934) između Jugoslavije, Rumunije, Grčke u Turske. A Montreskom konvencijom (1936) ponovo je utvrđen režim prolaza stranih brodova kroz Bosfor i Dardanele, odnosno Turska je ponovo dobila kontrolu nad ovim moreuzima.
Do prelaska na višepartijski sistem došlo je 1946. godine zajedno sa privrednom i političkom liberalizacijom, što je bila protivusluga za obećanu američku finansijsku i vojnu pomoć u okviru Maršalovog plana. Nešto kasnije pristupanje NATO-u posledica je Ataturkove spoljne politike, ali istovremeno i potvrda temeljnog prekida s osmanskim vremenom.
Besprimerna revolucija »odozgo« Mustafe Kemala i njegovih pristalica dalekosežno je uklonila orijentalan izgled zemlje, a da, pri tom, većini Turaka nije otuđila islam. Istina, u islamskom svetu Turci, posebno mlađe generacije, ne smatraju se baš strogim muslimanima. Ipak, u islamu se vera i svakodnevica ne mogu razdvajati, pa, otuda, ni u Turskoj, uprkos Ataturkovim strogim laicističkim reformama. Štaviše, od osamdesetih godina minulog veka zapaža se upadljivo oživljavanje islama. Mladi Turci i Turkinje tajno učestvuju u obredima derviša (mevlevije). Povećava se broj učenika škola Kur’ana i

drugih verskih škola, tu su i kasete, knjige i časopisi islamske sadržine, vraća se zabrađivanje žena (pa i na Univerzitetu). Neki kritički glasovi vide elementarni propust osnivača turske države – Ataturka – u tome što je, u svojoj viziji nove turske nacije, više uzimao u obzir realizaciju jednog programa nego što je poklanjao pažnju potrebama građana svoje države. Ataturk je, naime, ključ budućnosti video u stvaranju jedne nove, savremene civilizacije, a ne u potrazi za jednim novim identitetom turske nacije. Njegova izreka »Blago onom ko za sebe može reći da je Turčin« (Ne mutlu Türküm diyene) iz njegovog čuvenog govora (1927) u
		Mustafa Kemal je, bez sumnje, jedan od najvećih državnika 20. veka. Spasao je Tursku od komadanja i tvorac je jednog sveobuhvatnog radikalnog, ali, istovremeno, i skladnog reformskog dela. Ataturkom, ocem Turaka, naziva se ovaj čovek čiji se politički učinak može izdaleka porediti s onim vojskovođe i reformatora-diktatora Julija Cezara, donekle sa Robespjerom, zbog njegove privrženosti narodnom suverenitetu, ali sa temperamentom jednog Dantona i, najzad, porede ga, pomalo, i sa Napoleonom Bonapartom. Sam Ataturk, ili gazi-paša, kako su ga još zvali, pored Napoleona, najviše je poštovao Petra Velikog budući da je i sam bio u sličnom položaju kao i veliki ruski reformator.

kojem je izložio svoj program za novu Tursku Republiku pokazuje, istovremeno, ciljeve i probleme ove vizije. Bez obzira na religiju ili etniju svi stanovnici nove države treba da budu Turci. Konflikti koji su iz toga proistekli traju do danas; kurdski problem i rastuća reislamizacija.
Poslednje dve decenije donele su znatno poboljšanje na području pravnog poretka (ukinuta je, pored ostalog, smrtna kazna, zabranjena tortura). A ima izvesnih pomaka i u odnosu prema manjinama, kao i u kiparskom problemu.
Danas je zemlja u stanju da prehrani svojih sedamdesetak miliona stanovnika. I dok je 1927. godine samo 17% muškaraca i oko 5% žena bilo pismeno, u 1991. broj nepismenih iznosio je 22% zahvaljujući tzv. narodnim školama. Za vreme dve ili tri generacije koje su, nakon Ataturkove smrti, nastavile sa programom modernizacije i sekularizacije Turske u zemlji je dolazilo do mnogih kriza od kojih su neke bile uslovljene geopolitičkim, odnosno ekonomskim razlozima, a mnoge su, opet, bile domaćeg porekla. Uprkos tome, nijedna od pedesetak demokratski izabranih vlada nije dozvolila da je skrenu u panislamske ili panturanske avanture. U tri maha je armija bila ta koja je vraćala zemlju na put demokratije.
Konstante spoljne politike Turske ostaju: pristupanje Evropskoj uniji i sprečavanje stvaranja jedne kurdske države. Treba pomenuti i njenu želju za vodećom ulogom među turskofonskim državama, kao i dobre odnose sa Izraelom (sa kojim se održavaju čak i zajednički vojni manevri).
Zaista, jedan redak i pomena vredan jubilej u islamskom svetu!

	Olga Zirojević