Pismo iz SAD

Od čika Tome do Obame

Četiri vinjete

Vinjeta 1: Prvi put smo bili u Americi 1950. godine na dvomesečnom kursu za mlade diplomate, pri Sekretarijatu Ujedinjenih nacija, u prvom svetskom »staklenom« oblakoderu, na Ist riveru, u srcu Njujorka. Sve je po kancelarijama i hodnicima bilo preplavljeno nama, belcima. Jedini nama vidljivi američki crnac bio je Hari, raznosač dokumenata. Visok, mršav, ćutljiv, krajnje povučen, s ulepljenom kosom čije je prirodne afrikanske kovrdže nemilice pokušavao da »ispegla«. (Mnogo kasnije iz potresne autobiografije Malkolma X saznali smo koliko su se crnci u Harlemu i svuda mučili i patili da raznim žestokim kiselinama popale tu nemirnu Afriku sa svojih glava.)
Poneseni našim tadašnjim nadobudnim jugoslovenskim avangardizmom, pokušavali smo da sa Harijem povedemo »oslobodilački« razgovor o crncima u SAD. Ni da čuje! Bežao je uplašeno od svakog, pogotovo takvog razgovora. Opet su nam tek kasnije stvari postajale jasnije. Pa 1950. su bile godine kada su crnci širom SAD bili još uvek nemilice linčovani, bez obzira na to što je istovremeno Eleonora Ruzvelt podnosila »Deklaraciju o ljudskim pravima«, u ime viših vrednosti SAD i Zapada.

Vinjeta 2: Nisu prošle ni dve decenije posle našeg Harija kad se Amerikom rasplamteo moćni pokret crnih i progresivnih belih za ukidanje terora i sramotne diskriminacije, za definitivno oslobađanje robovskih potomaka. Pokret koji je svoje sunarodnike, ako su ostali zaplašeni, podrugljivo nazivao »čika Tomama«, po mekoj i snishodljivoj ličnosti iz slavnog romana Čika Tomina koliba Harijet Bičer Stou. A koji je pisca ovih redova, tada već srednje-mladog diplomatskog posmatrača doveo na manje od deset metara od Martina Lutera Kinga, koji je 18. avgusta 1963, sa stepenica veličanstvenog spomenika »velikom emancipatoru« Abrahamu Linkolnu, pred 300 hiljada crnih i belih učesnika »Marša na Vašington«, u svom besmrtnom govoru »I have a dream today« dao svoju krilatu viziju Amerike u kojoj crna i bela deca neće biti cenjena po boji kože nego po sadržaju i snazi svog bogomdanog karaktera. Slušao sam, sav uzbuđen, iz takve blizine, kako King svojim sonornim glasom gradi katedralu pravde, bratstva i humanosti, i razmišljao: ovo se ne može zaustaviti, ovo će cela Linkolnova Amerika prigrliti.

Vinjeta 3: A onda je samo tri meseca kasnije, 22. novembra 1963. ubijen predsednik Kenedi koji se priklanjao Kingu da bi – pošto su pod Džonsonom usvojeni temeljni zakoni o jednakim građanskim i političkim pravima crnih i belih – 4. aprila i 5. juna 1968. bili poubijani King, a zatim senator Robert Kenedi, brat pokojnog predsednika i veliki pobornik crnačkih prava.
Desilo se da smo u noći ubistva Kinga bili na večeri kod naših liberalnih prijatelja Miltona i Džudi Vjorst. Atmosfera je teška, puna strahovanja, jer smo bili samo par blokova od beskrajnog i violentnog crnačkog geta. Kako se spustio mrak eksplodirao je inferno usijanog crnačkog gneva. Odlučili smo da odemo na lice mesta da bismo stekli autentičan utisak i radi izveštaja ambasadoru Veljku Mićunoviću. Pucnjevi, eksplozije, prasak razbijenih izloga i srušenih zidova. Grimizni plamen i crni dim kuljaju i osvajaju zgrade i blokove, furiozno zavijanje policijskih i ambulatnih sirena. Ulice premrežene vatrogasnim crevima, preplavljene vodom i zasute krhotinama destrukcije, pljačke i đubreta. Vojska u ratnoj opremi, borna kola, policija, vatrogasci – instrumenti »vlasti, reda, mira i bezbednosti«. Pucaju u vazduh, ne u tela, dok »odredi« crnačke sirotinje grabe i iznose iz samoposluga i radnji belu tehniku, posteljinu, konzerve i nameštaj, TV i radio-aparate, brašno, viski, vino, pivo – sve, dok odjekuje jarosni poklič »burn, baby, burn«. Priznajem da smo i u tim momentima, usred rušilačkog paroksizma, bili na strani crnačke sirotinje, ali rezignirani što crni pale svoje domove, dok dobro zaštićeni, nalickani beli kvartovi, kao i uvek, ostaju pošteđeni.
Ipak, »burn, baby, burn« poruka iz Vašingtona, Njujorka, Detroita, Čikaga, Los Anđelesa, Atlante, nije ostala bez efekta. Kada smo ponovo bili ovde na dužnosti, 1970-ih, počeli su da biraju crnce za gradonačelnike niza najvećih američkih gradova, crnačke srednje, biznis i menadžerske klase krenule su vidljivo da rastu i pored toga što je istovremeno bila vidna stagnacija mnogih getoiziranih gradskih jezgara. Žuti školski autobusi razvozili su učenike osnovnih i srednjih škola kako bi se obezbedila rasna mešovitost po razredima, kad već nije po kvartovima i naseljima.

Vinjeta 4: Četvrti put došli smo u SAD 1991. Ovog puta privatno, u Aleksandriju, preko puta Vašingtona. U proleće, na Dan svetog Patrika, gledali smo gradsku paradu i zapanjili se kada su ispred nas marširali potpuno segregirani muzički ansambli – crnački, bez ijednog belca i belački, bez ijednog crnca. Šta se desilo? Američka bela većina se već bila umorila, a imućniji crnci su se, kao i imućniji belci, ogradili u luksuznim getima. Pokušaji tadašnjih crnačkih lidera da se kandiduju za predsednika SAD nisu uspevali jer su suviše insistirali na moralnim i materijalnim kompenzacijama za sve monstruozne zločine počinjene nad njihovim narodom tokom više od četiri veka. No, jednom uzburkano američko društveno, političko i demografsko biće nije se moglo umrtviti. Crnci su sve više osvajali vrhove pojedinih vodećih korporacija, advokatskih firmi, kao i visoke položaje u vladi (Kolin Pauel, Kondoliza Rajs itd.).
A onda je nezaustavljivo prodro Obama zapalivši mladu crnačku, hispansku, žensku, obrazovaniju i progresivnu Ameriku – jednu pošteniju, više fer, normalniju Ameriku. Kako je to mogao došavši »niotkuda«, »nenajavljen«, »nespreman«, »nepozvan«. Neverovatan fenomen Obame potvrđuje da je Amerika ipak očuvala svoj nepresušni i nepredvidivi potencijal. Ovoga puta za dobro.

	Cvijeto Job