Čiji je rep najduži

Kada se u jednoj zemlji stalno gomilaju nerešena pitanja, a mi se prepoznajemo baš po tome, onda je to siguran znak da je institucionalno, odnosno državno odlučivanje u dubokoj krizi. U toku poslednjeg meseca u Srbiji se skoro svakog dana otvarala ili obnavljala po jedna državna afera: ranije potpisani energetski sporazum sa Rusijom ponovo je na preispitivanju, slično se događa i sa godinu dana starim ugovorom o putu Horgoš–Požega; u odnosima naše zemlje s međunarodnom zajednicom i susednim državama opet izbijaju stare napetosti. Pošto je ovih dana stigla ekspertiza iz SAD ponovo je otvoreno staro pitanje: ko su ubice gardista u Topčiderskoj kasarni od pre četiri godine i koja je to tajna sila koja toliko dugo ne dozvoljava da se sazna prava istina. Bilo je i drugih državnih prljavština bez odgovora – ko je spaljivao arhive tajnih službi 6. oktobra 2000, ali i ovakvih – zašto smo došli dotle da nam zbog aljkavosti Univerzijada umalo ne ode u Atinu.
Uz ovaj nezavršeni spisak državnih aktuelnih afera dolaze i ona takozvana otvorena pitanja koja vlast stalno proizvodi, a nije u stanju da ih reši ili to radi polovično. Posle posete MMF tek će da se vidi da li će penzioneri dostići 70 odsto plate ili će to samo ostati farsa isposlovana na mišiće u predizbornoj kampanji. Kako će Vlada da vaspostavi red i zakonitost u ovom talasu otpuštanja s posla koji će, kažu, do kraja iduće godine pogoditi 120.000 radnika. Toliko nas je vlast već godinama, ako ne i decenijama, zamajavala uzvišenim patriotskim ambicijama za Kosovo, da je tek ovih dana izbilo u javnost da neki od tamošnjih dežurnih patriota imaju i po šest plata (razume se, na račun budžeta Srbije), a da drugi Srbi ne mogu doći ni do zaposlenja. Mogu se, zatim, ređati i druga otvorena pitanja: zašto budžet Srbije kasni ove godine ili zašto 50 odsto poslodavaca ne plaća doprinose za svoje radnike.
Ako nekom ovaj crni spisak izgleda neverovatan neka se samo seti kako je pre dve godine u Skupštini Srbije jednoglasno usvojen Ustav, a da poslanici nisu imali pojma šta u njemu piše. Ponekad, dakle, ono što treba da bude država liči na tragičnu nemoć, drugi put se sve svodi na farsični cinizam. Kod nas se ovih dana naveliko govori o smanjenju (na pola) činovničkog aparata u Srbiji, koji broji, kažu, 28.000 ljudi. Naravno, slava smanjenja birokratije pripala bi strankama koje su do juče, i u tome je taj cinizam, povećavale činovničku vojsku zapošljavanjem svojih rođaka, kumova, prijatelja i koga sve ne.
Sav naš problem je upravo u tome što mi gotovo nikada nismo imali odgovornu i stručnu administraciju, niti poštene političare s državničkim vizijama. Zato nam, evo, već dva veka stalno izmiče iz ruku država kao činilac pravnog uređivanja odnosa u društvu, a pravne garancije i za građane i za organizacije su neprekidno na najnižoj grani. U atmosferi stihijne samovolje, partijskog jednoumlja, monarhističke autoritarnosti ili anahronog patrijarhalnog ekskluziviteta, kod nas su se stalno rađale generacije takozvanih predvodnika kojima je više stalo da igraju ulogu nacionalnih političkih heroja nego da budu prave društvene radiše. Setimo se samo koliko je gotovo na svim izborima za predsednika Republike bilo opskurnih ličnosti i probisveta umesto pravih vizionara. Oni koji su pretendovali da predstavljaju državu bili su u stvari negacija same ideje države.
Formirani u tako špekulantskom i avanturističkom duhu uvek su bili spremni na raznorazne i neočekivane političke vratolomije. Za Krkobabića takoreći do juče niko nije čuo, a već danas preti da će, ako mu ne udovolji, da obori Vladu koja ima relativno široku podršku među biračima. Velja Ilić, Raka, Bidža, Palma, Gordana Pop-Lazić, Aleksandar Vučić, drmali su i drmaju našom političkom scenom tokom celog ovog tranzicionog perioda. Još se ne zna kakvi će tek da se izlegu iz ove poznate nacionalne matrice neuljuđenosti. Naši su političari, i iz vlasti i iz opozicije, najbestidniji u predizbornoj kampanji kada svako svakome otkriva koliko duge repove imaju u raznim javnim nepodopštinama. Čiji je rep najduži ni do danas nije utvrđeno. Tako je bilo i ovih dana kada je opozicija (DSS, NS i SRS) pokušala da zbog Euleksa u Skupštini sruši Vladu.
Jedna od bitnih ilustracija naše krize odlučivanja i upravljanja jesu i mere koje, zbog svoje neozbiljnosti i neutemeljenosti, prosto izazivaju javnu sablazan. Dve naše koalicione

vlade, i ona prethodna Koštuničina i ova sadašnja, konstituisane su na bazi takozvanih pet principa (prilaženje Evropi, odbrana Kosova, obnova privrede, borba protiv korupcije i zapošljavanje, odnosno standard). Partneri se brzo i lako dogovore o ovom spisku lepih želja, pa pošto ih svako razume na svoj način sve se to odmah pretvori u novih pet jabuka razdora. Nema tu ni strateške vizije, ni programa, niti odgovornosti prema biračima i budućnosti zemlje. Ali, vlast se, kako izgleda, udobno smešta u ovu obmanjivačku formulu vladanja i nema nameru da iz nje izađe. Po ćudljivosti i nestalnosti spoljne politike već smo postali poznati u svetu. Na jednoj strani slavimo uspehe u Generalnoj skupštini kada smo dobili većinu da se zatraži mišljenje Međunarodnog suda pravde o statusu Kosova i kada smo se sa UN dogovorili o šest tačaka za Euleks; na

drugoj, naš goropadni ministar inostranih poslova politiku Crne Gore i Makedonije kvalifikuje kao nož u leđa Srbiji, a međunarodnu zajednicu grubo upozorava da »što je dosta, dosta je«. To sa Crnom Gorom i Makedonijom završiće se slanjem novih ambasadora u Beograd, mada niko ne vidi u čemu je bila odgovornost onih prethodnih. Posle hrvatske optužbe protiv Srbije za genocid u ovom ratu i naše protivtužbe za genocid u »Oluji«, naše su dve zemlje, nemoćne da nađu uljudnije i bolje rešenje, ponovo ušle u onaj pakleni krug nemoći i zagrižljivog parničenja. Jedina svetla tačka u svemu tome bili su Milorad Pupovac i Srbi u Hrvatskoj koji jasno odbijaju da ponovo budu taoci kao u nekadašnjoj politici manipulisanja. To neće da preokrene naše prilike, ali može da bude zarazan presedan za mnoge druge.
Mi se, međutim, sporo menjamo, pa nam se zato stalno i vraćaju aveti prošlosti. Nedavni predsednički izbori u Americi i odgovor država na svetsku finansijsku krizu pokazuju da su drugi spremniji da odgovore na nove izazove i da odlučnije razmiču granice ideoloških i rasnih predrasuda. Nažalost, mi nismo od svetskog formata i ambicije naših stranaka najčešće se svode na prizemnu i pakosnu politiku međusobnog podsecanja repova. Kriza državnog odlučivanja kod nas ima svoj koren u političkom sistemu, ali i u našim običajima.