Obamina pobeda – strah i nada

Svi u SAD i, doista ceo svet je pratio šta se zbiva, gotovo svi su pozdravili izbor Baraka Obame za sledećeg predsednika SAD. Iako su za vreme kampanje pokušavali da nekako zature centralni problem rasnog pitanja, 4. novembra je izgledalo da niko ne može da priča ni o čemu drugom. Postoje tri centralna pitanja zbog kojih većina komentatora ovaj izbor naziva »istorijskim«. Koliko je to značajno? Šta ova pobeda objašnjava? Šta će sada biti ?
Uveče 4. novembra okupio se ogroman broj ljudi u Grand parku u Čikagu da bi slušao Obamin pristupni govor. Svako ko je gledao televiziju video je da kamera zumira Džesija Džeksona svog u suzama. Te suze pokazuju zapravo sveopšti stav svih Afro-Amerikanaca koji Obamin izbor vide kao momenat svoje definitivne integracije u izborni proces SAD. Oni ne veruju da je rasizam nestao. Ali je simbolička barijera pređena, najpre za sve njih, a zatim za sve nas ostale.
Ovo osećanje potpuno je slično osećanjima Afrikanaca u Južnoj Africi 27. aprila 1994, kada su glasali za Nelsona Mendelu za predsednika svoje zemlje. Nije bilo važno što Mendela, kao predsednik, nije ispunio sva obećanja svoje partije. Neće biti važno ni ako Obama ne ispuni sva obećanja iz svoje kampanje. U SAD, kao i u Južnoj Africi, svanuo je novi dan. Čak i ako je to jedan nesavršen dan, bolji je nego dan pre njega. Afro-Amerikanci, ali takođe i Hispanosi i mladi uopšte, glasali su za Obamu zbog nade – preopširne, ali realne nade.
Kako je Obama pobedio? Pobedio je na način na koji bi pobedio svako u toliko neobičnoj i vrlo složenoj političkoj situaciji. Udružio je široku koaliciju mnogih različitih političkih snaga. U ovom slučaju skala se kretala od prilično daleke levice do desnice centra. On ne bi pobedio bez tog ogromnog polja podrške. I, naravno, sada kada je pobedio, sve različite grupe žele da on upravlja njihovim željama što, naravno, nije moguće.
Ko su ovi različiti elementi, i zašto su ga podržali? Na levici, čak i dalekoj levici, glasali su za Obamu iz duboke ljutnje zbog štete koju je Bušov režim naneo SAD i svetu, i iz istinskog straha da MekKejn neće biti bolji već, možda, gori.
Na mestu desno od centra, nezavisni i mnogi republikanci glasali su za njega najviše zato što su zaplašeni neprekidno rastućom dominacijom hrišćanske desnice u politici republikanske partije, što je pojačano izborom Sare Palin kao potpredsedničkog kandidata. Ovi ljudi su glasali za Obamu jer su se plašili dvojca MekKejn/Palin i zato što ih je Obama uverio da je solidan i senzibilan pragmatist.
A između ove dve grupe našle su se tzv. Reganove demokrate, uglavnom industrijski radnici, često katolici, često rasisti, koji su inače napuštali korene demokratske partije, jer su smatrali da se partija pomerila suviše levo, i zamerali su joj na stavu o socijalnim pitanjima. Ovi glasači su se vratili demokratskoj partiji, ne zbog toga što se takav njihov stav promenio, već zbog straha. Duboko ih je uplašila nadiruća ekonomska depresija u SAD i misle da je njihova jedina nada u novom Nju dilu. Oni su glasali za demokrate uprkos činjenici da je Obama Afro-Amerikanac. Strah je pobedio rasizam.
A šta će Obama sada? Šta Obama može sada? Još je rano da se bude siguran. Izgleda jasno da će brzo raditi da predupredi kriznu situaciju. Pretpostavljam da ćemo videti dramatičan set inicijativa u tradicionalno prvih sto dana. A neke od njih mogu biti i iznenađenja.
Ipak postoje dve situacije, dve najveće, koje su daleko izvan njegove kontrole – transformisana geopolitika svetskog sistema, i katastrofalna svetska ekonomska situacija. Da, svet je dočekao Obaminu pobedu sa radošću ali, takođe, i s oprezom. Značajno je da su dva važna centra moći na geopolitičkoj sceni dala sasvim otvorene izjave. Oba, i Evropska unija, jednoglasno, i predsednik Brazila Lula, rekli su da se nadaju obnavljanju saradnje sa SAD ali sada kao jednaki, a ne kao mlađi partneri.
Obama će se izvući iz Iraka manje ili više, kako je obećao, ako ne zbog nečeg drugog ono zbog činjenice da će iračka vlada na tome insistirati. On će probati da nađe i pristojan izlaz iz Avganistana, što neće biti tako lako. Ali, da li će učiniti nešto značajno u vezi sa Izrael/Palestina zastojem i da li će moći da očekuje stabilniji Pakistan, vrlo je neizvesno. I imaće da kaže nešto o tome manje nego što možda misli. Može li Obama da prihvati činjenicu da SAD više nisu svetski lider, već jedino partner drugim moćnim centrima? I, čak i da može, može li nekako da ubedi američki narod da prihvati novu realnost?
A što se tiče depresije, ona će, nema sumnje, raditi svoje. Obama, kao i svi drugi veliki lideri u svetu, kapetan je na veoma uzburkanom moru, i može da učini malo više nego da samo pokušava da sačuva brod od potapanja.
U unutrašnjoj situaciji SAD on će morati da se pozabavi nečim što je zanemareno. Postoje tri pravca u kojima se očekuje da će delovati i gde će moći da deluje, ako je odvažan. Jedna je stvaranje poslova. Ovo se može učiniti efikasno samo u kratkom roku, kroz vladinu akciju. I biće najbolje učinjeno investiranjem u rekonstrukciju degradirane infrastrukture SAD, i u zaustavljanje ekološkog propadanja.
Drugi je izgrađivanje, barem pristojne, zdravstvene zaštite u SAD, da bi svako, bez izuzetka, bio zaštićen, i da bi se značajno unapređivala preventivna medicina.
Treće područje je uklanjanje svih šteta koju su Bušova i prethodne administracije nanele osnovnim građanskim slobodama u SAD. Ovo zahteva temeljno preispitivanje i pravosuđa i legalnih i paralegalnih aparata, koji su nastali u poslednjih osam, ali, takođe, i u poslednjih trideset godina.
Ako Obama odlučno dela u ovim arenama tada ćemo, možda, moći reći da su ovo bili doista istorijski izbori i da promena nije samo simbolična. Ali ako ovde ne uspe, razočaranje će biti ogromno.
Mnogi pokušavaju da skrenu njegovu pažnju na polja u kojima on ne može mnogo da uradi i u kojima bi mu najbolji položaj bio vrlo skroman. To je, pre svega, prihvatanje nove svetske realnosti. Ima mnogo razloga za strah od Obaminih budućih akcija. A šta je sa nadom?

Komentar broj 245, 15. novembar 2008. Prevela Borka Đurić