Čitam već decenijama prva,
večernja izdanja beogradskih dnevnih listova.
Tako je bilo i sinoć.
Zbog »presude« koju su izrekli pojedini listovi
Draganu Džajiću nisam mogao od nemira u duši oka
sklopiti.
Proteklo je više od 20 godina od objavljivanja
»Vojka i Savla« u listu
Politika. Toga
dana, 18. decembra 1987. godine, bio sam dežurni
urednik u Desku
Politike. Aleksandar
Saša Nenadović, koji je bio te nedelje dežurni
urednik spoljnopolitičke rubrike, rekao mi je
tada, vidno uznemiren, sledeće: »Posle ovog avetinjskog
teksta počeće da se kotrljaju glave i po Jugoslaviji
i po Srbiji. Ovo je početak istorije propasti
i Jugoslavije i Srbije!«
Nenadovićeve reči su se u velikoj meri obistinile.
Dva »stuba« Srbije, SANU i
Politika,
bili su tada istovremeno potkopana. Neodgovorna
reč, reč avet, pokazala je tada i svoju razornu
snagu i svoju paklenu moć.
Na jednom beogradskom skupu novinara i urednika
bivše Jugoslavije maja 1991. godine replicirao
sam kolegi iz Zagreba Danku Plevniku, koji je
ushićeno rekao da je »na pomolu svetlost nove
slobode«. Ne bez ironije, rekao sam tada da ćemo
ubrzo postati toliko »slobodni« da ćemo imati
i koncentracione logore na prostorima Jugoslavije.
Mojim kolegama iz
Politike ekspres, »nevernim
Tomama«, rekao sam na tom skupu da su oni već
počeli da umaču novinarsko pero u krv, pa je samo
pitanje dana kada će taj list, koji se pretvorio
u hroniku najavljivanja smrti i istrebljivanja
semena ljudi, završiti na smetlištu istorije.
I to se obistinilo.
Beograd sam morao da napustim posle moga razgovora
sa Jugoslavom Ćosićem na Omladinskom TV kanalu
11. oktobra 1991. Tekst koji je objavila
Borba
pod naslovom »Profesore, nosim slike iz Beograda«,
napisao sam u Berlinu. Tim tekstom obratio sam
se mome profesoru Mihailu Markoviću, koga sam
kao student najviše poštovao i divio mu se, i
koji je bio moj uzor.
Poštovani Vojo,
obojica smo danas bliži času odlaska s ovog sveta
nego času koji je, pre više od šest decenija,
oglasio naš plač u ovom svetu. Mnogi naši poznanici,
saputnici i prijatelji završili su na crnom logu
i iz večnog boravišta ne mogu videti »skakavce«
koji su nastavili da »jedu godine«. Godine našeg
života, godine miliona građana Srbije, godine
tek rođenih i još nerođenih. Mnogo je još onih
u Srbiji koji su uvereni, čak ubeđeni, da mogu
svoju bogaljastu filozofiju pretvarati u »istoriju«.
Njihov najveći oslonac su tipovi čiji je prototip
Smrdić iz Sterijinih
Rodoljubaca ili
Huso kokošar iz Andrićeve
Svadbe i romana
Na Drini ćuprija. I posle »političkog
groblja«, koje upravo studiozno opisuje Slavoljub
Đukić, vidi se i čuje na svakom koraku da je politika
i dalje tlo na kojem raste i buja korov otrovne
mržnje, opake sumnje, bestidnih laži i kleveta,
satiranje zakonitosti i pravde, ljudsko ponižavanje.
S druge strane, časni ljudi govore jedni drugima
na rastanku: »Čuvaj se!«
(Ja sam se, počev od kom. diktature pa do danas,
»čuvao« jedino tako što sam brinuo pre svega o
istini i pravdi. To mi je pomoglo da shvatim da
je »molitva« od laži i obmana bogohulna i ništavna
i da neistina ne može nikada boga imati.)
Obilazeći Srbiju video sam mnoge napaćene i izmučene
ljude. Čuo sam kako se mnogi ljudi bude s psovkom
na usnama i odlaze u postelju sa kletvom! Stanje
autoritarne anarhije obezvredilo je takoreći
sve. Dok pišem ovaj tekst, čini mi se da čujem
glas Meše Selimovića kako govori: »Obezvrijedili
su nam i riječi kojima su se ljudi zaklanjali
kao štitom i koje su nas hranile nadom. Ubili
su nam riječi koje smo smatrali svetima, prostituirali
ih, učiniše ih zastavama pod kojima marširaju
gazeći čovjeka. Zar možemo više upotrebljavati
riječi bratstvo, mir, solidarnost, sreća, jednakost,
ljubav, sloboda! Otete su nam, prešle su u drugi
tabor, postale su znamenje nasilja u ovome jedinom
svijetu koji se nas tiče, jer drugoga nemamo«.
Nakon toga uzeo sam u ruke knjigu u kojoj su tekstovi
Milana Grola, »San«, koji je objavljen 1902. u
Dnevnom listu, i »Demokratija, moral
i patriotizam jedno je« iz 1935. godine. Mnogi
mladeži i crne pege, mnoge rane i ožiljci na licu
današnje Srbije vide se u svetlosti tih tekstova
kao u ogledalu!
Dragi Vojo,
znam, pouzdano znam da si i Ti čitao te tekstove.
Verujem da si se i Ti, kao i ja, divio tim zgusnutim,
gotovo proročanskim rečima Milana Grola.
Tvoj govor od 20. maja 2000. godine čitao sam
mnogo puta. Reklo bi se, ništa jednostavnije,
ništa bolje i Srbiji potrebnije nisam od tada
do danas pročitao.
Ti si tada poručio prijateljima, Beogradu i Srbiji:
Velika je prilika i velika nada da posle 24.
septembra započnemo drugačiji život u drugačijoj
državi.
Ali, da vidimo prvo kako izgleda država u
kojoj danas živimo. Jadna je to država i čemeran
je naš život u njoj. Jadna je država čija sloboda
zavisi od jednog jedinog čoveka. Jadna je država
čije blagostanje zavisi od jednog jedinog čoveka.
Jadna je država čija odbrana zavisi od jednog
jedinog čoveka. Jadna je država koja je talac
jednog jedinog čoveka. I mora da je zastrašujuće,
i preteško biti taj čovek. Ja to, priznajem, nikad
ne bih umeo ni mogao. Uplašio bih se tolike odgovornosti.
Morao bih da se povučem.
Slobodan Milošević ne želi da se povuče. On
sebe doživljava kao kralja koji je Sunce. Onoga
kralja koji je govorio: posle mene potop. I skoro
da je potopio državu.
Ja sam običan, prosečan čovek. Ne pada mi
na pamet da sebe doživljavam kao istorijsku veličinu.
Ne sanjam ni o kakvoj globalnoj istorijskoj misiji.
Znam samo da želite da živite i ja želim da
živim, naravno, u sasvim običnoj, prosečnoj evropskoj
zemlji. Državi slobodnoj iznutra, dakle, demokratskoj.
Državi slobodnoj prema spolja, dakle nezavisnoj.
Državi prosečnog standarda. Prosečnih odnosa sa
drugim državama. Prosečnog članstva u međunarodnim
organizacijama. Prosečne ekonomije. Prosečnog
industrijskog rasta. Prosečne stabilne nacionalne
valute. Prosečnih banaka. Prosečno snabdevenih
prodavnica. Prosečnih plata i penzija i njihovih
prosečno redovnih isplata. Prosečnog sistema socijalne
zaštite. Prosečnog zdravstva. Prosečnih medija,
u kojima će se na udarnom mestu naći događaji
iz sporta ili kulture. Svega, dakle, evropski
prosečnog.
Neko će reći: prosek je dosadan, tu nema uzbuđenja,
živosti nema. Kod nas se stalno nešto dešava.
Dešava se, zaista, već više od pola veka,
poslednju deceniju naročito zgusnuto. Zbivanja
su toliko burna da smo po njima gotovo jedinstveni
u svetu. Šta sve već nismo preko
glave preturili? Ratove
u kojima nismo učestvovali, i iz kojih su
nam mrtvački sanduci stizali. Reke izbeglica,
sabraću prekodrinskih s ognjišta proteranih.
Srpsku granicu na Drini. Inflaciju od koje
je zastajao dah. Redove za sve i svašta.
Sankcije. Izolaciju. Medijsku satanizaciju
naše zemlje. Natovsko zločinačko i besomučno
bombardovanje naše zemlje. Proglašenje ratne
pobede posle kumanovske kapitulacije. Stranu
vojsku i stranu upravu na Kosovu, i to onu
vojsku i onu upravu koju će, veli SPS, najbrže
oterati Slobodan Milošević, baš onaj koji
ju je tu doveo.
Ubeđen sam da smo se od svih tih burnih
i preteških zbivanja umorili. Treba nam
da u novozavetnom smislu »imamo mir |
|
|
među sobom«. Spokoj nam treba. Treba nam
život u kome će se sva uzbuđenja odvijati pre
svega na ličnom planu, javni, politički život
neka nam bude monoton, pa ako hoćete i dosadan.
Treba nam, dakle, normalna i uljuđena država.
Ovozemaljska i smenjiva vlast, oročenog mandata.
Obična demokratska država, u kojoj vlada pravo.
I red. Država u kojoj vlast strahuje od naroda,
a ne narod od vlasti. Država čiji građani neće
svakodnevno živeti u strahu od bede i nemaštine.
Samo takvu državu DOS i ja možemo da vam ponudimo.
Zemlju čije međe neće biti krvave reke, u kojoj
nikome nećemo biti ni sužnji ni sluge, ni stranim
ni domaćim zavojevačima. Zemlju koju ćemo takvu,
običnu, u miru svi voleti i graditi.
Ponudu ste čuli. Vaše je da je overite 24.
septembra.
Neka nam svima Bog podari mudrosti i hrabrosti
za osvajanje slobode. Za Srbiju, naravno.
Dragi Vojo,
obradovan Tvojim govorom i ispunjen novom nadom
poslao sam Ti srdačne čestitke iz Berlina. Nakon
moga pisma i razgovora s Ljiljanom Nedeljković
pozvao me je telefonom moj davnašnji poznanik
Pavle Jevremović. Pitao me je šta može učiniti
za mene. Bio je naročito dirnut time što sam bio
onemogućen da odam poslednju poštu mojim preminulim
roditeljima i posetim njihov grob. Tada sam i
u stvarnosti, a ne samo kao pesnik, osetio šta
znači biti bez doma i bez groba, kako inače glasi
naslov jedne moje zbirke pesama.
Vratio sam se u naš Beograd maja 2004. godine.
Dobio sam mesto u Tanjugu. Najdublje poniženje
priređeno mi je kada je zbog anonimne prijave
direktor Luka Mičeta pozvan na »razgovor« što
je mene »‘Ciganina’ primio na mesto pomoćnika
glavnog urednika« te agencije! Tako nešto nisam
nikada dotle doživeo. Istorijski gledano, nešto
poput toga doživljavali su Jevreji u Hitlerovoj
Nemačkoj. Berufsverbot!
Od 2004. do danas doživeo sam i radosne i tužne
i užasne trenutke. Još u detinjstvu i mladosti
doživeo sam glad. Sa praznim želucem mogu izdržati,
ali s prazninom u srcu i duši nikako! Život u
siromaštvu, čak i bedi, spreman sam da podnesem.
Međutim, život bez smisla – nikada i nipošto!
Tvoj govor me je podstakao da dignem svoj glas
i prigrlim Srbina Dragana Džajića, koji je dao
ogroman doprinos ugledu i slavi i bivše Jugoslavije
i Srbije. Jer, zahvaljujući časnom Srbinu Obradu
Petroviću spašen je moj otac od nemačkih nacista.
Zahvaljujući lekaru dr Savi Stanojeviću, koji
je završio medicinu u Parizu, spašeni su od nacista
Romi u Trsteniku.
Tome je doprinelo uverenje i ubeđenje da je čovek
stariji od naroda, a država mlađa od naroda. Država,
za razliku od čoveka, nema savesti. Ali, nipošto
ne mogu biti bez savesti ljudi koji su na najodgovornijim
državnim i političkim položajima i funkcijama,
tužioci, sudije itd. Osnova i zakona i pravde
je um i njemu inherentna načela i principi – dostojanstvo
i sloboda. Na vlastitoj koži osetili smo to i
Ti i ja u doba komunizma. Kao i mnogi naši poznanici
i prijatelji. Još pamtim: Tebi je priredila
Politika
veliko poniženje.
Saopštavam Ti: meni je priredio
Glas javnosti
ogromno poniženje.
Dragi Vojo,
mnogi ostaci iz starih, opakih vremena nisu još
uklonjeni. Neki od tih ostataka dobili su nove
forme i sadržine, pa su bolniji i mučniji od onih
iz pređašnjeg vremena. U tome prednjače naročito
tužilaštva, sudovi, policija i mediji. Oni su
se uzdigli i postali sila iznad čoveka i društva.
Suočen s tim, primoran sam da se iznova vraćam
na Kafkina dela, na Andrićevu
Prokletu avliju,
Priznanje Artura Londona, na knjige i
studije o Višinskom i drugim »specijalistima«
koji su ispekli zanat za izazivanje krivice. Milovan
Đilas nije, izgleda, pogrešio kada mi je maja
1991. rekao: »Ne zaboravi, Rajko, mi smo bili
najbolji đaci u Staljinovoj školi!«
Slučaj Dragana Džajića to sasvim jasno pokazuje
i potvrđuje. Čak i romski mediji, radio-stanica
u Pirotu, na primer, započeli su zbog Džajića
hajku protiv mene. Repriza »Odjeka i reagovanja«,
novi prilozi za istoriju beščašća u 2008. I potvrda
stare istine da se svi ljudi uistinu dele samo
na sledbenike Sokrata i svinje, na sledbenike
Isusa Hrista i barabe! (Neka je večna slava i
hvala Milošu Đuriću i Milošu Erdeljanu!)
»Zgusnuta dešavanja« su, dakle, i dalje redovna
pojava. Novom »izmu« u Evropi, koji je Jirgen
Habermas označio kao »alarmizam«, Srbija pruža
obilje materijala i dokaza.
S obzirom na naše dugogodišnje poznanstvo i moja
iskrena prijateljska osećanja prema Tebi, molim
Te, da u okviru Tvojih ovlašćenja i mogućnosti,
onemogućiš i sprečiš pojavu novog bezumlja, zla
i varvarstva u našoj Srbiji.
Složićemo se, Srbija je majka svih nas. I Tvoja
i moja i Dragana Džajića, kao i svih njenih građana.
Njeno materinsko osećanje nameće nam iste obaveze
i dužnosti. Među njima je i naša dužnost da onemogućimo
svaku samovolju. Jer, kako je upozorio slavni
Dekart, kad
|
|
|
(samo) volja pređe granice
razuma, posledice mogu postati nesagledive!
U svakom slučaju, u svakoj prilici, pa,
razume se, i u slučaju Dragana Džajića,
kome se mora omogućiti da se brani sa
slobode. Osim toga, njemu se zbog teškog
zdravstvenog stanja mora omogućiti da
se leči u odgovarajućoj bolnici.
Srbiji treba da budu primer i uzor druge
evropske države.
Nemačka država, na primer, nije se usudila
da uhapsi tenisera Borisa Bekera zbog
utaje poreza. Pojedine druge države takođe
se nisu odnosile prema svojim slavnim
fudbalerima i sportistima kao što se sudska
vlast Srbije ponela i odnosi prema Džajiću. |
Bio bih i kao čovek i kao narodni poslanik naivan
ako bih poverovao da naši tužioci i sudije uvek
nose »crni povez preko očiju«.
S obzirom na to da doživljavam samog sebe kao
običnog, prosečnog čoveka, u smislu i duhu kao
što si Ti rekao u svome govoru, molim da se nikome
ne da mogućnost da bude jak da bi naneo drugome
jad, kako je inače slavni Solon formulisao princip
zakonitosti i pravednosti. U iskrenoj nadi da
ćeš sasvim dobronamerno razumeti ovo moje pismo,
njegovu sadržinu i intenciju, prijateljski Te
pozdravljam i želim da najzad svi imamo mir i
spokoj među sobom.
Neka nam svima bog podari mudrosti i hrabrosti
za nova osvajanja slobode. Za čoveka i za Srbiju,
naravno!
 |
| |
Predsednik
URS i narodni poslanik
Dr Rajko Đurić
|
P.S. Branislav Petronijević, dika i ponos Srbije,
doživeo je da bude proteran sa BU. Na to je
podsetio ovih dana akademik Mihailo Marković.
Taj Džajićev zemljak imao je smeštaj u zgradi
gde je danas »Ruski car«, na početku Knez-Mihailove.
Svedoci, njegovi savremenici, pričali su mi
da je 50-ih godina išao svakog jutra u obližnju
pekaru, tražeći da kupi hleb nasušni. Često
je od prodavaca dobijao odgovor: »Profesore,
nema hleba!« Petronijević, veliki filozof Srbije,
neprestano im je govorio: »Molim vas, dajte
mi razlog!«
Poučen tim primerom i iskustvom, molim i Tebe,
dragi Vojo, i sve nadležne, da se javno saopšti
razlog zašto se tako postupa s Džajićem, koji
je bolestan, i zašto se njegova porodica već
mesecima drži na užarenoj vatri?
