Prvi put u poslednjih sedamnaest godina idem na zimovanje. Stižu mi unučad izdaleka. Izabrao sam Taru. Naravno da sin sve plaća, ali i ja sam imao uslov: ne u hotel, već u privatnu kuću u kojoj ima kaljeva peć. Ja ću ložiti, drvima. Jedva čekam da prvi panj izgori, uveče, da pogasim elektriku, otvorim vratanca na peći i zurim u žar. Ceo svet će tada biti moj. A ti se, dragi Nenade, snađi sam, pričaj sam sa sobom, neće ti to biti najgore društvo...
To mi je izgovorio u telefon prijatelj Predrag. Srećan sam što će Predrag biti sa dečicom, i što će mu svetlost žara obasjavati lice. A hvala mu i što se mene tiče. Pomogao mi je izgovorivši reči »prvi put«.
Prvi put! Kave mile reči, kao Madlenini kolačići...
»Prvi put s ocem na jutrenje«, prvi polukućni pas (Cule), prvi dan u školi, prvi put na biciklu, prva pomorandža (tri dana sam je čuvao, mirisao), prva devojka, prvi put u Beogradu...
Naravno, čašu meda još... itd. Za mesto u razmišljanju ubrzo se nametljivo pojavljuju prvi pendrek po leđima, prvi (ukradeni) milion, prva pretnja oči u oči (matori, će paseš travu), prva (lažna) dojava o podmetnutoj bombi, prvi put direktor Parka rendžerskih priroda...
Koji je »prvi put« najstrašniji? O tome je, na svoj način, svedočio Dostojevski sećajući se stajanja pred streljačkim vodom. Moj prijatelj Predrag kao da mi sa Tare dobacuje, sedeći pored zagrejane peći: nađi ti, Nenade, nešto manje poznato – o Dostojevskom, kao, svi znaju sve...

Možda zapis kneza Volkonskog? Ko to beše, pitaće me Predrag...
Knez Sergej Mihajlovič Volkonski (1860–1937) bio je teoretičar glumačke tehnike i ritmičke gimnastike, pozorišni kritičar, pisac. Dugačka je plemićka loza s ovim prezimenom... Sergej je rođen u Estoniji, deda mu je bio knez Sergej Grigorijevič, jedan od heroja Otadžbinskog rata i – dekabrista (proveo je više godina na robiji).
S. M. Volkonski završio je istorijsko-filološki fakultet u Peterburgu. S velikim uspehom

balerini i baletologu, koja je memoare Volkonskog donela iz Moskve i pre šest–sedam godina ponudila: čitajte ovo (sa samo te dve reči).
Da nije na Tari Predrag bi me prekinuo: šta si odužio, kad će »ono glavno«. Možda bi bio u pravu, ali kako ne posvetiti još samo nekoliko redova tom čoveku, svedoku i učesniku jedne velike epohe.

Još u Moskvi, pred emigriranje, Marina Cvetajeva je prepisivala rukopis njegovih uspomena. U Berlinu je za Moje uspomene Volkonskog napisala predgovor. Cvetajeva je knezu posvetila i ciklus od sedam pesama...
Ovi obimni memoari obuhvataju više od šest decenija, a prostorno Rusiju, Evropu i SAD. Njegovo poreklo, obrazovanje, rad i talenat omogućili su mu da upozna Dostojevskog, Stanislavskog, Djagiljeva, Gordona Krega, Nikolaja II, Rajnharta, Eleonoru Duze, Saru Bernar, Antona Rubinštajna, Turgenjeva, Apolona Majkova, Alekseja Tolstoja, V. Solovjova... Inače, ubrzo po dolasku u Pariz (1921) objavio je knjigu O dekabristima prema porodičnim sećanjima (njegov Muzej dekabrista u Pavlovsku bio je srušen tokom revolucije, ali deo stvari uspeo je da spase). Takođe je napisao i istorijski roman Poslednji dan.
U Mojim uspomenama je zapisao:
Streljanje u Moskvi, 1919, Petrovski park. Komandir boljševičkog streljačkog voda prepoznaje u osuđeniku školskog druga. Kaže mu: izvini ako te otprve ne ubiju, oni danas PRVI PUT streljaju. Osuđenik Saša Vilenkin odgovara školskom drugu: oprosti i ti meni ako odmah ne padnem, i mene danas PRVI PUT streljaju.

Da li će Predrag biti zadovoljan? Ruski zna, ali ne verujem da je čitao uspomene Volkonskog.
Ili će mi ponuditi neki domaći, tekući PRVI PUT, kad sam već krenuo u susret jezi...
Recimo, izjavu našeg političara da je prvi put dobio pretnju smrću u »elektronskom vidu«.
Gde su pošiljaoci »elektronskog vida« to izučili? Sami ili im je neko pomagao? Šta su radili njihovi roditelji? Jesu li decu slali u obične škole, ili privatne, sa »visokom tehnologijom«?
Ili možda postoje specijalna odeljenja, pogoni, bože me oprosti, sa posebnim dobro plaćenim instruktorima. Hajde, boga ti, vidi tamo, primi dete, odlično je bilo sa video-igricama, a i ja sam bio dobar svojevremeno sa tetrisom-za-poneti...
To Predragu ja prišivam ove zločestoće na račun elektronike i ostalih montaža i atrakcija. On i piše neku knjigu o »Prazniku magaraca«, zatrebaće mu. A neka naročita tehnika nije ni potrebna, kad PRVI PUT vidiš kako, na stadionu, »navijač« gura čoveku upaljenu baklju u lice.
Prvi put je najteže, posle ide lakše?