Bre!
Svakodnevni govor na ovim prostorima teško da
bi bio zamisliv bez ove tuđice. U zavisnosti od
intonacije i mesta u rečenici uzvik
bre
može da ima više značenja. Najpre, služi
za isticanje, naglašavanje iskaza: ama, more,
ta (»Bre svi bi nam narodi zavidjeli«)
.
Dalje značenje bi bilo
za pojačavanje pri
obraćanju, s neodobravanjem, ljutinom, izbrecavanjem
(»Bre ne laži, crni Arapine!«, »A tebe sam
i tražio... Kamo harač, bre!«). Ili,
s čuđenjem
(»Bre, živećeš sto godina«). A može biti
i
za poziv, zapovest: more, hej, ded, hajde
(»Čiji si, bre, govori«). Zatim
za opomenu,
pretnju (»Bre, ako te okupim, presešće ti
bal«),
za podsticanje, hrabrenje, sokoljenje
(»Muško bre budi«),
za preklinjanje (»A
bre medet na kulašu Tale«), pa i
za izražavanje
žalosti, prezira, prkosa (»Bre, bre! A ja
nju toliko voleo?!«).
Ovaj uzvik koristi se, takođe,
za odobravanje,
divljenje (često pojačano sa aferim), čuđenje,
iznenađenje (»Bre aferim, pile sokolovo!«;
»Bre kakva je cura pristanula!«).
Tuđica
bre susreće se i
u
službi svezice:
i,
pa,
te,odnosno služi
za isticanje,
pojačavanje (»Brećutaosam
, brevikaosam
,
brepretio
– badava, sve zlo, te
zlo«).
Najzad,
katkad se koristi
i pleonastično, radi popunjavanja broja slogova
u stihovima (»Ona mu je ufatila, bre, junaku
konja dobra«).
Za Đorđa Popovića Daničara
bre je
turska interjekcija, koja se upotrebljava
u gnjevu ili zovući nižega od sebe, znači: hej,
ej! Navodi i glagole izvedene od ovog uzvika:
brekati se i
brecati
se (od kojih je samo ovaj drugi i danas
u upotrebi). Kaže se još i
breckati,
brecnuti (
breknuti):
viknuti nabusito, oseći se, i
brečati
se (»
Što se breči bez potrebe?«).
Ima i dosta drugih izvedenica:
brecav,
brecasto (
nabusito, osorno);
breckalo je
onaj koji se
često breca;
breculja je,
opet, naziv za muvu, a tako se zove i
ženska
osoba koja se često breca;dok je
brecaj
–
udar (zvona).
Postoji, najzad, i prezime
Brecić.
U Turskoj, Bugarskoj i Makedoniji u upotrebi je
oblik
be,
dok
je kod ostalih balkanskih naroda
bre.
Zanimljivo je da se ova tuđica – smatra se i turcizmom
– obično objašnjava drugim tuđicama kao što su
hajde,
de,
more (vokativ
od
moros – luda).Pomišljenjunekihlingvista,upravo
od ove poslednje grčke reči treba da je i izvedena.
Međutim, najnoviji
Turski istorijski
i etimološki rečnik
(
Andreas Tietze,
Istanbul-Wien,
2002, 299–230) ostavlja pitanje porekla uzvika
be otvorenim.
|
|
Olga
Zirojević |