Ovan nespomen*

Domaća ovca živi od nezapamćenih vremena u čovekovom ropstvu; njeni prvobitni rodonačelnici nisu poznati. Brem

Jesu li ikada domaće ovce bile »slobodne« – o tome istorija ćuti. U najdubljoj drevnosti patrijarsi su već posedovali čitava stada pripitomljenih ovaca, a docnije, kroz sve vekove, ovca se rasprostranila po čitavoj zemlji kao živinče za koje bi se moglo reći da je kao stvoreno za čovekovu potrebu. Jedni se bravi gaje radi mesa, drugi radi loja, treći radi toplih kožuha, a četvrti – radi obilne i meke vune.
Domaći bravi, naravno, ni najmanje ne pominju svoga slobodnoga praroditelja, nego znaju, prosto-naprosto, da pripadaju onom soju u kome su se zatekli kad su se rodili. I taj momenat označava ishodnu tačku lične ovčije istorije, ali i on polako gasne, kako ovca stupa u zreli uzrast. Te se tako istinski mudrim može nazvati samo onaj brav koji se ničega ne seća i ničega nije svestan osim trave, sena ili mekinja koje mu se polože.
Samo ide kolo naokolo, te svakoga može zadesiti beda i nevolja. Spavao jednom nekakav ovan i video san. Valjda je video u snu ne samo mekinje nego i nešto drugo, jer se prenuo iz sna sav preplašen i dugo je očima tražio nešto.
Stao da se priseća šta mu se to desilo, ali da ga ubiješ ničega da se opomene. Kao neka daljina srebrnom svetlošću prevučena, i više ništa. Ostade mu samo neko mutno osećanje te bezoblične srebrne daljine, ali nikakva određena obrisa i nijednog živog lika...
– Ovco! Ej ovco! Šta sam to ja video u snu? – upita on ovcu koja je ležala kraj njega i kao zbiljska ovca nije videla snova otkako se rodila.
– Spavaj, izmišljanko – srdito mu odgovori ovca – nisu te toga radi ispreko mora nabavili da snove snivaš i nove mode uvodiš.
Ovaj je bio čistokrvan engleski merinos. Spahija Ivan Sozontič Baštakav lude je pare za njega dao i u njega je polagao velike nade. Ali, naravno, nije ga dobavio čak ispreko mora da bi se od njega stvorila pokolenja mudrih brava, nego da bi on sazdao svome gazdi stado svilorunih ovaca.
I u prvo vreme po dolasku ovan se zbilja umeo preporučiti sa najbolje strane. Ni o čemu nije rasuđivao, ni za šta se nije interesovao, čak nije ni pojmio gde su ga doveli i čega radi su ga dobavili, nego je prosto-naprosto živeo sve u šesnaest.
Što se pak tiče pitanja šta je to ovan i kakva su njegova prava i obaveze – on o tome ne samo što nije rasprostranjivao nikakvu propagandu nego mu nije čak ni na um padalo da su slična pitanja kadra da uzbuđuju glave ovnujske. Ali to mu je baš i pomagalo da vrši svoj ovnujski posao tako savesno i ispravno da mu se Ivan Sozontič prosto nije mogao sit naradovati, pa je dovodio čak i komšije da uživaju u njemu: gledajte samo!
I odjednom taj san... Da je to bio samo san, to ovan nije bio nikako u stanju da uvidi. On je prosto osetio da se u čitavo njegovo biće unelo nešto neobično, neka zebnja i neka tuga. Eto, i tor mu je isti, svakako, i hrana ista, pa isto je i stado ovčje, koje mu je prepušteno da ga on usavrši – a njemu baš ni do čega nije. Ustumarao se po toru kao da je izgubljen i svaki čas, ni pet ni šest, a on tek zableji:
– Šta li sam to video u snu? Rastumačite mi šta sam video?
Ali ovce ne pokazivahu ni najmanje saučešća u njegovim zebnjama i čak su ga, sa nešto otrovne jetkosti, zvale pametnjakovićem i filozofom, a na ovčijem jeziku to mu znači nešto mnogo gore nego kod nas: gejak!
Otada, otkako je počeo da viđa snove, ovce su se sa nekom gorčinom prisećale onoga

more, da još ne ispadnemo, nekako, zbog tog bilmeza mi krive u očima Ivana Sozontiča?
– Umirite se, blago meni! – uli im ovčar Nikita novu nadu – sutra ćemo ga ostrići, pa ćemo ga išibati koprivom – biće mek kao svila! – Ali Nikitina se očekivanja ne ispuniše. Ovna ostrigoše, išibaše, a on iste noći opet vide san.
I od toga doba snovi ga nisu napuštali. Jedva što je noge uvukao poda se, a već ga vreba dremež, ne razbirajući šta je u avliji: dan ili noć. I čim oči sklopi, sav se čisto preobrazi i lice mu dođe nekako kao da nije ovnujsko, nego ozbiljno, strogo, kao kod kakvog starog blagomislenog selje, što su ih u starinsko vreme zvali »ministrima«. Te tako, ko god samo prođe, taj će im reći: »Nije tome ovnu mesto u marvenom dvorištu, njemu priliči da bude seoski kmet.«
Pa ipak, koliko je god zapinjao da iole osveži u pameti san koji tek što je i video, svi bi mu napori njegovi kao i ranije ostali uzalud.
Prisećao se on da su mu u snu izlazile na oči žive prilike nekakve, pa čak i čitave slike, i da mu je dolazilo neiskazano milo kad bi ih tako posmatrao, ali čim bi mu se budnoća vratila, iščezle bi i prilike i slike u nevidelicu. I on bi se opet obreo svagdanjim ovnom. A sva se razlika sastojala u tome što je nekada on rado i veselo išao u susret svom ovnujskom poslovanju, a sad je tumarao sav obeznanjen i nešto je tražio u svom beutu, ali šta je tražio, e, to nije mogao objasniti ni sam sebi. Ovan, pa još setan – šta njega takvoga osim noža može očekivati u budućnosti?
Ali i osim te perspektive sa nožem, položaj je ovnu bio i inače mučan. Nema goreg jada nego što je jad koji dolazi kada se zaplašena naša podsvest otima od tame ka svetlosti. Kukavno, bedno i potišteno biće, skoljeno iznenadnom žeđu bezobličnih nada, propinje se i malaksava, a nije kadro ni da nazre kakvo je obeležje tih nada, niti gde im je izvor. Oseća ono da mu je srce obuzeto plamenom, a ne zna čega se radi taj plamen užidio; sluti ono, ali mutno, da se svet ne završava oborskim zidovima, nego da se iza tih zidova otkrivaju kao duga šarovite svetle perspektive – i nije u stanju da nazre čak ni obris tih perspektiva; ono oseća svet, prostorje i slobodu, a nije kadro dati odgovora na pitanja: a šta je to svetlost, prostorje i sloboda.
Ukoliko su snovi učestali utoliko je rasla i ovnova uzrujanost. Ni s koje strane nije dočekao ni saučešća, ni odgovora. Ovce, unezverene, primicale su se jedna drugoj, čim bi im se približio; ovčar Nikita mada je, kako i po svemu izgleda, znao nešto, ćutao je uporno. Beše to pametan seljak, koji je do tančina pronikao u ovnujski posao, i priznavao je ovnovima samo jednu jedinu obaveznu aksiomu:
»Kad si se već rodio u ovnujskom staležu« – govoraše on onako solidno – »ti u tom staležu, moj brajko, imaš i da provedeš vek.«
Ali, eto, ovan nije mogao baš to da ispuni. I »stalež« ga mučio – ali ne zato što bi mu teško bilo živeti – nego zato što mu se, otkako je stao da sanja snove, priviđao neki sasvim drugi »stalež«. Nije bio u stanju da svoje snove na videlo iznese onakve kakvi su, ali su mu nagoni bili tako uzrujani da nije bio kadar da savlada svoje unutrašnje zebnje, ma koliko one bile nejasne.
Pa ipak, tokom vremena, zebnje su stale da se stišavaju i on kao da je u neku ruku došao pameti. Ali ta spokojnost nije bila posledica trezvene odluke da ima ponovo poći svojim ovnujskim putem, nego je, naprotiv, samo pokazivala da mu je sav organizam potpuno smalaksao. I zato nije bilo nikakve koristi od toga.
Ovaj je – svakako sa predumišljajem – spavao od jutra do večera, kao da je nameravao da u snu dođe do onih sladosnih osećaja koje mu java nije dopuštala da ostvari.
I u isto vreme sve je većma venuo i sušio se, i najzad je bio tako mršav da su ovce, čim bi ga spazile, samo kijale i došaptavale se. I kako ga je neodgonetnuta boljka sve više obuzimala, tako mu je lice dolazilo sve misaonije i smišljenije. Ovčari, svi do jednog, žalili su ga. Znali su da je on čestiti i dobar ovan. A ako nije opravdao gazdine nade, to nije njegova krivica, nego da to dolazi samo otud što ga je stigla neka duboka nesreća, koja uopšte ne odgovara ovnovima, ali koja – kako su to mnogi nagonski slutili – njemu lično služi na veliku čast.
I sam Ivan Sozontič imao je saučešća prema ovnovim patnjama. Često bi ovčar Nikita izdaleka nagoveštavao da je nož najbolje rešenje u toj zagonetnoj stvari, ali Baštakav je uporno odbacivao taj predlog.
– Jeste da je bilo i bogu plakati koliko me je koštalo – govoraše on – ali ipak nisam ja svoj novac dao za to da mu oderem kožu. Šta će mi ona? Neka umre svojom smrću.
I, gle, očekivani čas prosvetljenja došao je. Nad njivama je treperela topla junska noć, oblivena mesečinom; sve je ogrezlo u tišinu neprobojnu, ne samo da su se ljudi pritajili nego kao da je čitava priroda zanemela u čarobnom zanosu.
U ovčijem toru sve je spavalo. Ovce su, sagnuvši glave, spavale kraj same ograde. Ovan je ležao sam za sebe, na sredini tora. Odjednom skoči i uplašeno ispravi noge, proteže vrat, podiže glavu i zadrhta celim svojim telom. U tom stavu iščekivanja kao da sluti, kao da osluškuje. Tako je stajao nekoliko minuta pa se onda moćna, potresna bleka otela iz njegovih grudi...
Čuvši te svečane zvuke ropca, ovce poskakaše u strahu sa svojih mesta i trgnuše se u stranu. Pas čuvar takođe se prenuo, i stao da laje i da dovodi u red unezvereno stado. Ali sam ovan nije obraćao pažnje na sav taj metež: on se sav pretvorio u posmatranje.
Pred njegovim pogledom koji se gasio do očiglednosti jasno ispoljila se slabosna tajna njegovih snova.
Još samo časak – i on je zadrhtao poslednji put. A tada se same noge podviše pod njim, i on se stropošta mrtav na zemlju.
Ivan Sozontič bio je njegovom smrću veoma ožalošćen.
– A kakav li mu je razlog svemu tome? – jadikovao je on glasno – bio je jednako ovan kao i svaki drugi ovan, i odjednom kao da ga je nešto preseklo... Nikita! Ti čuvaš ovce već pedeset godina, ti na svaki način moraš da poznaješ taj brljivi soj; reci, zašto ga je takva nesreća skolila?
– Biće da je u snu video »slobodnoga ovna« – odgovori Nikita. – U snu da ga je video, jeste ga video, ali da ga još i po istini smisli, e, to nije mogao... I tako izpočetka mu se stužilo, pa je najzad i krepao. Ama isto mu tako dođe i sa našim našincem...
Ali se Ivan Sozontič uklonio od daljeg objašnjavanja.
– A ovo da nam posluži kao nauk – pohvali on Nikitu – na drugom kome mestu možda bi od toga ovna ispao neki jarac; a ovde kod nas pravilo ostaje i glasi: ako si ovan, ostani i dalje ovan, bez svakih daljih zavrzlama. I gazdi će biti dobro i tebi dobro, a državi prijatno. I svega ćeš imati u izobilju: i trave, i sena i mekinja. I ovde će te nežno voleti... Je li tako, Nikita?
– Sasvim je tako, i nikako drukčije, Ivane Sozontiču – odazva se Nikita.