Domišljanje tolerancije

Gajo Petrović, Čovjek i filozof, Zbornik izlaganja sa Konferencije održane u Zagrebu povodom 80. godišnjice rođenja Gaje Petrovića, FF Press, Zagreb, 2008. Uredio Lino Veljak – Sjećanja i eseji o filozofu: Jirgen Habermas, Milan Kangrga, Nebojša Popov, Gajo Sekulić, Barbara Stamenković, Lino Veljak, Borislav Mikulić, Mladen Labus, Božidar Jakšić i dr.

Odgovornost je intelektualca da postane mislilac. Gajo Petrović

Zbornik nastao povodom osamdesetogodišnjice rođenja dr Gaje Petrovića logično ima jedan »epitafski moment« (Borislav Mikulić), ali nužno i onaj komemorativni jer je dugo i bez obrazloženja prećutkivana čak i ćutnja povodom smrti ovog filozofa. Kada umre mislilac koji nije podilazio nijednoj aktuelnoj politici i široj javnosti, njegovi cenzori nastavljaju svoj posao. Tako palanka sebi daje oduška, naročito tada kada joj se, konačno, više ne može usprotiviti. Ćutanje o smrti Gaje Petrovića bilo je nastavak ignorisanja njegovog življenja, pre svega onoga za šta se kao antinacionalista i pacifista zalagao. Petrović je znao da tolerancija znači argumentovano osporavanje nečijeg mišljenja i dozvolu da ono sebe potvrdi vlastitim argumentima; ignorisati znači potceniti, ne priznati i, svakako, ne tolerisati tuđe mišljenje. Osporavanje je priznanje prava na dijalog, indiferentnost poništenje tog prava.
U kontekstu domaće cenzure čak i na komemoraciju, za smrt dr Gaje Petrovića više je znala strana nego domaća, eks-jugoslovenska i hrvatska javnost. Druga ga je oćutala pošto je Petrović: »... prethodno već podvrgnut jednoj drugoj nevidljivoj prisili – stavu šutnje o smrti tog intelektualca koji je bez svake sumnje ostavio dubok i širok trag u povijesti akademskih i kulturnih institucija koje nose ime filozofije.«1 U vreme kada on nije ćutao, u nedoba 1993. (četiri meseca pred smrt), napisao je »priznanje« svojih pacifističkih i intelektualnih greha. Priznao je da je bio sve (od marksiste, nemarksiste, antimarksiste, idealiste do apstraktnog humaniste, hajdegerovca, egzistencijaliste, pozitiviste) i da je proglašen »svim i svačim« (politikantom, osnivačem Hrvatskog filozofskog društva koje se izmaklo svakoj direktivi i još da nikada nije sreo Aleksandra Rankovića).2 One koji žive po moralnoj, pa i ontološkoj odgovornosti kažnjavaju drugi koji je sami nemaju a kod drugih je osuđuju. Da: »Intelektualac treba da bude mislilac« i da je »odgovornost intelektualca da postane mislilac«3 je jedno, dok imati svest da: »Moć

mišljenja ne treba precjenjivati«, ali da »mišljenje ne treba (ni) potcjenjivati« (G. Petrović) tek daje nužnu orijentaciju prvom. Između to dvoje, postati mislilac i znati da to neće biti »probitačno«, vodi se stalna individualna borba ali i nastaje intelektualna istorija. A kod onih koji to promišljaju i potreba da se »smisaono i konsekventno upotrebljava reč ‘čovek’« i ozbiljno upita: »da li je čovjek još uopće moguć danas ili smo suočeni s nemogućnošću stvaralaštva i nemogućnošću čovjeka?« (Gajo Petrović). Teme koje su zaokupljale Petrovića a koje su široj čitalačkoj publici sigurno bliže od nekih drugih (logike ili kritike logičkog pozitivizma, npr.) su tolerancija i stvaralaštvo kao sloboda. Izgleda kako ova prva više ima opštedruštveni značaj, ali neizbežan je i individualni koji je trivijalan – tolerancije uvek počinje od mene. O drugom, stvaralaštvu, više se razmišlja kao o usamljeničkom procesu i individualnoj
		Georgia O’Keeffe, Not From My Garden, -

odluci na stvaranje, ali stvaraju se i države i institucije mada se o tome retko razmišlja kao o stvaralačkom činu ili da to može biti. Ove teme (i prakse) bile su doživotne preokupacije Gaje Petrovića.
Odgovornost intelektualca nije da zavodi javnost, već da je otrežnjuje od svih zavođenja, ako je potrebno i remeti njenu učmalost i ušančenost u predrasude. Zato mora prihvatiti da je njegova startna pozicija nepopularnost – sve drugo je stvar retke sreće i/ili sticaja okolnosti retko naklonjene realnosti.

Gajo Sekulić piše o saglasnostima i razilaženjima između Petrovićevog i Markuzeovog shvatanja tolerancije (sa težištem na analizi Petrovićevog teksta »O toleranciji«). Najvažnije slaganje je njihov konsenzus povodom »značaja političke kulture antifašizma«: »Smatram da je svjetski i evropski antifašistički konsenzus, osim ili naporedo sa kako etatističkim tako naročito s republikanskim i proceduralističkim iskustvom demokratije, u svim njegovim oblicima najznačajniji politički i etički kapital koji se unosi u proces daljeg demokratskog civiliziranja Evrope kroz projekt Evropske unije«.4 Društva koja danas razvijaju »kulturu tolerancije fašizma« zaboravila su osnovnu pouku XX veka – onoliko zlo nije bila nikakva »nemačka specijalnost« (H. M. Encensberger) i uvek je ponovo moguće svuda gde popusti oprez pred, makar i najtaktičkijim, najzavodljivijim i, naizgled, najbezazlenijim pokušajem uvođenja nasilja kao legitimnog sredstva borbe za »vlastita prava«, pred začetkom onih istih »ideala«. Ne može se pasivno biti antifašista, a ipak se o tome retko razmišlja kao o stalnoj društvenoj i ličnoj praksi. Atavizam fašizma nije neki istorijski rudiment, već moralni, a u »višim« fazama i krivično delo i istorijska krivica. Ipak, fašizam nije istorijski atavizam već stalna potencija, zlo koje je uvek ponovo moguće iako još ni ono užasno dvadesetovekovno nije shvaćeno – i upravo zato što nije shvaćeno. Niko nije slobodan od potencije mržnje, ali tu kulturu ne treba još i graditi ili (ne)zvanično podržavati, i to pod vidom slobode izražavanja. Sloboda reči je sloboda koja bezuslovno uračunava odgovornost i obzir, pre svega prema ljudskom životu.
Po pitanju tolerancije, Petrović »ima analitičku i psihološku finu distancu« (Gajo Sekulić) – rekonstruišući taj pojam,5 ulazi u dijalog sa Markuzeom koji je, opet po Sekuliću, jedna od najdobronamernijih, najinteligentnijih i najotvorenijih kritika Markuzeove ideje »oslobodilačke tolerancije«. Možda izgleda da se radi o suvišnim i sofisticiranim finesama, ali sve što se tiče tolerancije ima dalekosežne konsekvence. Tako, između napomene da: »Niko nije nepogrešiv, pa ni oni koji imaju moć da onemoguće mišljenja koja se smatraju pogrešnim«6 i opomene da bi pojam tolerancije trebalo redukovati »na one ljudske postupke i mišljenja koji ispunjavaju bar najminimalnije kriterije ljudskosti« (što zločini i zločinačke »ideje« zasigurno ne ispunjavaju), nastalo je dugogodišnje razmišljanje o smislu tolerancije i odgovornost (ne samo lingvistička već i moralna) prema korišćenju termina. »Tolerisanje« zlo-dela je »saučesništvo u nehumanosti« i zato treba isključiti »direktno neljudske postupke iz prostora tolerancije i netolerancije«.7 Nismo na polju tolerancije kada se radi o zlo-činjenju – tada smo kod pitanja života i smrti. Zato ideja »čiste tolerancije« treba da ostane u polju važenja u kojem ima istinski smisao i moralnu vrednost, inače se suočavamo sa primenom pojma koji nijanse svog važenja proteže do vlastite suprotnosti i zlo-upotrebe slobode suvislog izražavanja. Petrović se pita:
»No da li je adekvatno da se naš negativan odnos prema nasilju i zločinu opiše kao ‘netolerantnost’? Ne bi li bilo adekvatnije da se područje primjene pojmova tolerantnosti i netolerantnosti ograniči na one ljudske postupke i mišljenja koji ispunjavaju bar najminimalnije kriterije ljudskosti, koji neposredno nisu narušavanje ni povređivanje života i ljudskih prava drugih ljudi? Ako se složimo da zločinački postupci i zločinačke ‘ideje’ (‘ideje’ koje neposredno pozivaju na uništavanje i na razaranje ljudskosti, na ubistvo i zločin) ne mogu biti ni predmet tolerantnosti ni predmet netolerantnosti, nego samo predmet naše praktične borbe, onda postojanje tih ideja i načina ponašanja ne može biti opravdanje za ograničenje tolerancije. (...) ‘Toleriranje’ takvih postupaka (koji neposredno povređuju ljudska prava drugih ljudi, p. a.) nije tolerantnost, nego saučesništvo u nehumanosti, a njihovo onemogućavanje nije netolerantnost nego zahtjev elementarne humanosti«.8
Već po logičkom zaključivanju je jasno kako je apsolutna tolerancija nemoguća jer »kakav bi trebalo da bude stav tolerancije prema netolerantnosti?«, dok je ona kao moralno protivrečna svakako i »nepoželjna«. »Dobre namere« apsolutne tolerancije često dovode do situacije da se kolektivno trpe posledice tolerisane agresivnosti, mržnje, šovinističke politike i nasilne ideologije.
Jirgen Habermas se seća: »Nakon 1990, kad je i trg na kojem se nalazi njegov stan preimenovan u Trg hrvatskih velikana, Gajo je bio duboko uznemiren vraćanjem nacionalizma u Hrvatskoj i Srbiji. Intelektualno se nije prilagodio novoj situaciji – i zacjelo to više nije htio«.9 Osim toga, kao mislilac, bio je protiv »‘nacionalnog’ rasparčavanja evropske filozofske tradicije« jer mišljenje ne poznaje nacionalne granice: Hjum, engleski filozof, inspirisao je Kanta, a francuska i engleska filozofija Huserla.

Kao slobodno, stvaralačko biće prakse (praxis, kao »stvaralačko-samostvaralačka« delatnost) čovek stvara i svoju vlastitu ljudskost, kao autentičnost (slobodu) koja se nikome ne može ni pokloniti ni nametnuti. Čovek postaje slobodan samo ako već živi slobodu.
Stvaralačko delo (u najširem smislu shvaćeno kao mišljenje) »proširuje i obogaćuje granice ljudskosti«, kaže Petrović. Stvaralaštvo je kao ex nihilo proces: u novom, kao negaciji postojećeg, nešto je uvek nesvodivo na staro. Ono što se stvara nastaje iz budućnosti koja ne postoji, nego nastaje. Ne radi se ovde o truizmu da budućnost još ne postoji i tautologiji kako nepostojeće tek nastaje, već da nešto nastaje od onoga što je sada još ništa, ali jeste u slobodi za nešto. I mora nastati iz ništa, inače nije ništa novo. Ipak, samo slobodan čovek se ne plaši ništa (ničega), tj. da stvara iz ništa sadašnjosti u posed budućnosti. (Petrović je mislio da je Hajdeger izgubio iz vida da vreme, kao povesnost, postoji tek po stvaralaštvu i da u tom smislu »postojeće ne posjeduje vrijeme, ono je prazno vrijeme«.10) Ukotvljenost i bordiranost samim sobom, postojećim, oduzima i samu ideju vremenitosti i tek slobodom od sebe-sada prerasta(mo) sebe. Mogućnost stvaralaštva zato je, istovremeno, i stvaralaštvo mogućnosti. Ovo »otvaranje mogućnosti stvaralaštva kao mogućnosti čoveka« predstavljalo je jednu od važnijih tema koja je zaokupljala Petrovića.
Stvaralaštvo i sloboda imaju istorijski (»povijesni«), ontološki i antropološki smisao a odgovornost ne ograničava stvaralačku slobodu, nego je u nju već »uračunata«. Poiesis, kao najviši oblik stvaralaštva, zapravo znači revoluciju oslobađanja za slobodu i to nikada kroz »rad«=»kuluk«, koji je negacija stvaranja. Ili, kako je Martin Buber pisao: »... rad i posed ne mogu da budu iskupljeni samima sobom već jedino duhom (...) Jedino duh može da preobrazi svaki proizvod rada i svaku sadržinu poseda, i, u potpunosti ih ostavljajući u svetu Onog kome pripadaju, učini ipak od njih ono naspramno i predstavu Ti. Bez ostatka, čak u trenutku najveće nevolje, i jedino u tom trenutku, postoji jedan unapred neslućeni višak«11 – novo, nesvodivo na staro. Stvaralačko mišljenje nije »tip mišljenja« ili misaona (lingvistička ili logička) struktura, već revolucija (bivstvovanja). »Jedina ‘ontologija’ čovjeka sadržana je u njegovoj slobodi i time u mogućnosti da svojim stvaralaštvom bude uvijek nešto drugo i novo.«12
Na kraju, moglo bi se zaključiti nešto, na prvi pogled, neuobičajeno: revolucionarnije je misliti stvaralaštvo (kao sublimaciju slobode za nastajanje novog) nego davati, često uzaludne, ignorisane i falsifikovane, kritike aktuelnog režima i pojedinaca na vlasti. Samo kada bi političari to razumeli. Pošto ne razumeju, ontološka hrabrost (koja je, kao doživotna odluka na asketizam mišljenja, daleko veća) ostaje neprimećena, a političari, u svom egocentrizmu, jedino brinu zbog političke kritike. Takva vrsta političke ne-kulture neosetljiva je na neku drugu, često radikalniju i hrabriju kritiku koju, na sreću slovesnije publike, propušta i ne cenzuriše.
Gajo Petrović je bio neomiljen zbog kritike nacionalističke vlasti, a mogao je to biti još više povodom onog drugog, da se shvatila radikalnost mišljenja o slobodi i stvaralaštvu i »filozofije tolerancije«. Ali oni koji štite vlastite privilegije i pothranjuju kolektivne zablude ravnodušni su na svako mišljenje koje daje širu i dublju kritiku – ako u njoj direktno nije prozvano njihovo vlastito ime i malenkost.

Onoj misaonoj grupaciji na čije dogmatske prigovore je često morao odgovarati, Petrović se obratio preko javnog pitanja Vojanu Rusu: »Zašto mene prisiljavaš da trošim vrijeme odgovarajući? Zašto mi namećeš javne polemike koje su intelektualno neproduktivne? Zar zaista nemaš milosrđa prema onima koji bi željeli da misle, pišu, čitaju i raspravljaju o nečem pametnijem?«13 Ono pametnije uvek strada trošenjem vremena na koještarije onih koji ga sa svojih, često uzurpiranih, pozicija prozivaju. U sredini u kojoj je, kako kaže Miljenko Jergović (a navodi Gajo Sekulić), tolerancija »suptilan oblik prezira prema svakom ko je ostao u manjini«, samo se individualnošću može zalagati za slobodu i jedinu moguću toleranciju – onu koja ne izdaje pamet zarad vladavine pogubne gluposti niti znači tolerisanje verbalno najavljenih zlodela.

	T. J.

1 Gajo Petrović, Čovjek i filozof (dalje u tekstu ČIF), Borislav Mikulić u tekstu »Revolucija i intervencija. O utopijskom efektu«, Praxis, str. 159.
2 Videti ČIF, tekst Božidara Jakšića »Praxis Gaje Petrovića«, str. 104.
3 Reči Gaje Petrovića, ibid., str. 112.
4 Ibid., str. 66–67, podvlačenje moje.
5 »... tolerancija pretpostavlja bar djelomično negativnu ocjenu ili osudu nekog postupka ili misli, a njena je bit u dopuštanju ili trpljenju takvog postupka ili mišljenja uprkos tome što se s njim ne slažemo ili što nam se on ne sviđa«, Gajo Petrović, Odabrana djela II, Mišljenje revolucije, Naprijed – Zagreb, Nolit – Beograd, 1986, tekst »Kritika čiste tolerancije«,str. 122.
6 Ibid., str. 75, reči Gaje Petrovića, navodi Gajo Sekulić.
7 Ibid., str. 82.
8 Gajo Petrović, Odabrana djela II, Mišljenje revolucije (ostale reference u fusnoti 5), tekst: Kritika čiste tolerancije, str. 142–143, podvlačenje moje. Doduše, Petrović dodaje: »Nije li često vrlo teško utvrditi gdje prestaje relativno ‘normalan’ ljudski postupak o kojem možemo tolerantno raspravljati, a gdje počinje zločinačko djelo koje moramo suzbijati i onemogućavati, ukoliko želimo da kao ljudi preživimo? Svakako, ima graničnih slučajeva, ali njihovo postojanje ne isključuje nego pretpostavlja postojanje granice i potrebu da se ova što adekvatnije povuče«, ibid., str. 143, podvlačenje moje. Zato je potrebno granicu postaviti još u verbalnom začetku mržnje, čim se pređe preko granice slobode govora kao reči koje očigledno ne podstrekavaju zlo-činjenje.
9 Tekst Jirgena Habremasa, U spomen Gaji Petroviću, ČIF, str. 13–14.
10 Mladen Labus, »Mogućnost stvaralaštva u mišljenju Gaje Petrovića«, ibid., str. 155.
11 Martin Buber, Ja i Ti, Rad, Beograd 2000, str. 44.
12 Mladen Labus (isti tekst), ibid., str. 143.
13 Božidar Jakšić, tekst »Praxis Gaje Petrovića«, ibid., str. 98.