Šta je »najveća srpska pobeda«

Srbija je 13. 09. 2008 slavila »Dva veka Velike škole«. Na zgradi Velike škole, u Gospodar Jevremovoj, predsednik Vlade Mirko Cvetković otkrio je spomen-ploču u znak sećanja da je na tom mestu, pre 200 godina, Dositej održao prvo predavanje slušaocima Velike škole. Svečanosti su prisustvovali ministar prosvete Žarko Obradović i rektor Univerziteta Branko Kovačević. Na svečanoj akademiji u Centru »Sava«, upriličenoj istim povodom, govorio je rektor Branko Kovačević, prisutne je pozdravio predsednik Tadić, dok je u scensko-muzičkom programu, pod nazivom »Narod mislilaca i pesnika«, horom dirigovala Darinka Matić-Marović, a glumci kazivali misli velikana srpske nauke. Na kraju svečanosti otpevana je Bajagina pesma »Moji su drugovi«, u aranžmanu prilagođenom ovoj svečanosti.
Istoga dana održana je još jedna svečanost. Ispred Doma narodne skupštine šapke su poletele uvis, pitomci su se prekrstili i uzviknuli »Živela Srbija«. Predsednik Tadić je primio raport, održao govor i promovisao pitomce. Prvi put su promovisani i vojnici devojke. Održana je vojna parada, koju su posebno obeležili naleti vojnih aviona.
O oba događaja izvestili su mediji.
Politika u broju od 14. 08. 2008, na naslovnoj strani, objavio je udarni naslov »Najveća srpska pobeda« preko požutele slike proboja Solunskog fronta, sa dužim tekstom. U donjem levom uglu data je slika na kojoj predsednik Tadić vrši smotru postrojene vojne jedinice na opisanoj svečanosti. U posebnom prilogu Tema nedelje, na stranama 12, 13 i 14, čitaocima je dat, kroz tekst i slike, opširan prikaz događaja koji su vezani za Solunski front.
U istom listu, na naslovnoj strani, u donjem desnom uglu, objavljen je kraći tekst »Dva veka Velike škole«, koji čitaoce informiše o manifestacijama koje su upriličene povodom jubileja. Na poslednjoj strani Politike data je slika sa nešto dužim izveštajem sa svečane akademije iz Centra »Sava«.
Svi elektronski mediji izvestili su o oba događaja. Prva informacija kod svih odnosila se na vojnu svečanost, a živu reč novinara pratila je slika letenja šapki uvis, dok je vest o

jubileju Dva veka Velike škole zauzela neko naredno mesto u redosledu informacija. Na Prvom programu RTS-a prikazivan je »Policajac sa Petlovog brda« (policija i vojska nekako se uvek nađu zajedno), a potom je prenošen »Bingo«, dok je svečana akademija iz Centra »Sava« prenošena na Drugom programu. Oba prenosa vršena su u isto vreme. Prvi program RTS-a izvestio je, u ponoćnim Vestima, prvo o vojnoj paradi, a nakon informacije o incidentu na Kosovu i izlivanju nafte u Pančevu, kao četvrta data je i vest o svečanosti u Centru »Sava«, povodom dva veka Velike škole. Srbija je pre 200 godina, pored borbe za svoje nacionalno oslobođenje, započela borbu i
		Georgia O’Keeffe, Shell No.1, 1928.

za prosvećivanje naroda. Dositejeva poruka bila je – pored ratnika Srbiji su potrebni i učeni ljudi, koji buduću državu treba da urede i uvedu u red evropskih država. Međutim, u Srbiji su se smenjivala ratna i poratna vremena sa vremenima razvoja nauke i kulture. Vremena razvoja nauke i kulture su obično kratko trajala, a neretko su nauka i kultura trpele uticaje ratnih i poratnih ideologija. Vodila se večita borba za autonomiju Univerziteta, a da je u Srbiji još nema najbolje potvrđuje manifestacija otkrivanja spomen-ploče na kojoj su premijer i rektor zamenili uloge. A da je u Srbiji sve pobrkano potvrđuju dve pomenute proslave. Kulturna i naučna misija znamenitih Srba u senci je vojnih parada, ratova i vojskovođa.
Napoleon je umeo da zaključi da ono po čemu će ga pamtiti francuski narod nisu njegovih 40 vojnih pobeda, već zakon – code civil,koji je francuskom narodu ostavio u nasleđe.
Da je u Srbiji sve kako treba dva događaja morala bi zameniti mesta u značaju – puške i sve što ide uz njih morale bi ustupiti prvo mesto knjigama i svemu što ide uz njih. U zemlji u kojoj prestiž ima određeno značenje i smisao ne bi smelo da se desi da spomen-ploču, koja podseća na početak rada Velike škole, otkriva premijer, a da pored njega stoji rektor. Rektor Univerziteta, u ozbiljnoj zemlji, ne bi propustio da detaljnije govori o velikim ljudima, koji su u nauci i kulturi obeležili dva veka i da to prepusti glumcima. U zemlji koja ima sistem vrednosti ne bi smelo da se dogodi da se na svečanoj akademiji citiraju misli naučnika, koje govore o nacionalnom, već bi se navodile one koje nose univerzalne poruke i značenja. U normalnoj zemlji ne bi smelo da se dogodi da jedna kafanska pesma bude izvedena na svečanoj akademiji, iako je mogla da proizvede asocijacije da su naši drugovi rasuti od Aljaske do Australije ponajviše zbog ratničke tradicije Srbije, a nimalo zbog Dva veka Velike škole.
Veličina jednog naroda nije određena ratovima već misijom znamenitih ljudi, tj. kulturnim i naučnim dostignućima. Srbija u velikoj porodici evropskih naroda može biti prepoznatljiva samo preko naučne i kulturne misije. Na drugoj strani, opterećenost istorijom, ratovima i tradicijom, uz nedostatak slobode, vodi fetišizaciji uloge države i vlasti, pojavi Vođa, tako da su autokratije i diktature česte političke pojave, koje obično završe u stvarnosti novih ideologija i ratova. Mnogi istorijski projekti i događaji, bitke i ratovi, moraju biti svestranije sagledani i ponovo čitani, da bi se iz istorijskih zabluda i grešaka izvukla poruka i da se istorija ne bi ponovila.
Iz ratničke tradicije Srbije, ideološkog nasleđa i nedostatka demokratske prakse ukorenilo se da su u jednoj državi, u njenom aparatu, najvažniji resori vojni i policijski, a

da su kultura, nauka i prosveta tamo negde na kraju u redosledu i prioritetima. Tamo gde nema slobode odlučujuća partijska bitka vodi se za resore vojske i policije, koji, iako nužni, nemaju dublju poruku i značenje. Uostalom, zato i postoji uniforma. Srbija se mora izboriti za drugačiji sistem vrednosti da bi pronašla svoj put; ona se mora osloboditi iznutra i izaći iz okova sopstvene istorije i ratničke tradicije. Srbija bi morala svoju
		Veličina jednog naroda nije određena ratovima već misijom znamenitih ljudi, tj. kulturnim i naučnim dostignućima

naučnu i kulturnu baštinu vrednovati na adekvatan način, jer je tu ono najbolje što je čini prepoznatljivom i prestižnom. Napraviće se u Srbiji i dobra ekonomija, ali Srbija neće zauzimati značajnije mesto među modernim i slobodnim zemljama, ako njeni učeni ljudi ne budu doprinosili univerzalnim vrednostima, a jedna od njih je individualnost, koja se u ratničkoj i epskoj Srbiji gotovo uvek pretpostavljala kolektivitetu.
Možda će, u bližoj ili daljoj budućnosti, najveća srpska pobeda biti povratak »naših drugova« u Srbiju. Biće to znak da se Srbija uljudila i da je došlo vreme da svi zajedno zapevamo neku drugu pesmu.

	Radonja Dubljević