Sećanje na Sjeverin

Dvadeset drugog oktobra 2008. navršilo se 16 godina od otmice 16 Bošnjaka koji su iz sela Sjeverin (opština Priboj, Srbija) autobusom pošli u Priboj zbog posla ili drugih obaveza. Autobus je zaustavljen u selu Mioče (opština Rudo, BiH), na putu za Priboj, kuda je redovno saobraćao, i pripadnici Vojske Republike Srpske i grupe »Osvetnici« legitimisali su putnike, a zatim su iz autobusa izveli samo pripadnike bošnjačke nacionalnosti – 15 muškaraca i jednu ženu i kamionom koji je bio parkiran ispred kafane »Amfora« odvezli ih u motel »Vilina vlas« u Višegradu. Posle nekoliko dana brutalnog mučenja svi su odvedeni na obalu Drine i ubijeni iz automatskog oružja ili zaklani, a tela su im bačena u Drinu. Sve se to odvijalo u prisustvu nekoliko stotina dobrovoljno prisutnih Višegrađana srpske nacionalnosti i propraćeno je aplauzima, radosnim klicanjem i pevanjem patriotskih pesama.
U Okružnom sudu u Beogradu je pred petočlanim većem, kojim je predsedavala sudija Nata Mesarević, 20. januara 2002. godine počelo suđenje pripadnicima grupe »Osvetnik«: Dragutinu Dragićeviću iz Srebrenice i Đorđu Ševiću iz Rume, dok je Milanu Lukiću i Oliveru Krsmanoviću suđeno u odsustvu. U julu 2005. godine Okružni sud u Beogradu osudio je M. Lukića, Dragutina Dragićevića, O. Krsmanovića i Đorđa Ševića zbog ratnih zločina – M. Lukiću i O. Krsmanoviću u odsustvu; Milan Lukić je uhapšen u avgustu 2005. i u toku je suđenje u Haškom tribunalu.
Predsednik pribojskog Odbora za ljudska prava i humanitarnu delatnost Džemail Halilagić u intervjuu Danasu 2002. godine rekao je »da otvaranjem sudskog postupka pred Okružnim sudom u Beogradu država Srbija priznaje da je počinila zločin svim građanima Sjeverina, da je bezbednost građana Sjeverina daleko veća nego pre deset godina ali da se Bošnjaci i dalje osećaju kao građani drugog reda«.
Dobrica Ćosić je 1992. bio predsednik SRJ i nakon otmice sjeverinskih Bošnjaka je formirao državnu komisiju koja je imala zadatak da ispita otmicu i smrt 16 Bošnjaka, ali je 2002. na pitanje novinara Televizije B 92 kako komentariše završetak sudskog postupka u Okružnom sudu odgovorio: »Otmica u Sjeverinu? Šta je to? Pojma nemam! Ma, nemam nikakav komentar! Nemam pojma ni o čemu. Za tu otmicu prvi put čujem!«
Verovatno je da niko iz upravo tada osnovane Komisije za istinu i pomirenje, koju je formirao Vojislav Koštunica, nije čuo ni za otmicu i ubistvo Bošnjaka iz Sjeverina ni za suđenje počiniocima zločina, pošto se niko od članova pomenute Komisije nije pojavio u Palati pravde i izrazio želju da se susretne sa porodicama ubijenih.
Otmica i ubistvo 16 Bošnjaka iz Sjeverina nije jedini zločin koji se dogodio u tom delu srbijanskog Sandžaka: oteti i ubijeni Bošnjaci u Štrpcima, ubistva, izgoni, a zatim spaljene bošnjačke kuće u selima Kukurovići, Međurečje, Reičevići... Zanimljivo je da je savetnik Dobrice Ćosića, tadašnjeg predsednika SRJ, Vladimir Matović, neposredno posle napada na selo Kukurovići, za medije izjavio da su »priče o otmicama Bošnjaka sve kontroverzne, zato što su u Sandžaku otmice deo tradicije«, a Vojislav Šešelj je obećao »da će Sandžak biti očišćen od muslimana bez ijednog ispaljenog metka u širini od 30 km od granice sa Bosnom«.
Ministar policije Zoran Sokolović je 25. oktobra 1992. izjavio »da je policija uhapsila dva naoružana lica, Milana Lukića i Dragutina Dragićevića zbog sumnje za otmicu u Sjeverinu, ali su iz zatvora pušteni posle devet dana, s obrazloženjem da su pripadnici Vojske Republike Srpske i strani državljani koji su se naoružani slučajno zatekli u Sjeverinu«.
Da bi oteti Bošnjaci bili pronađeni »ako treba biće prevrnuti i nebo i zemlja«, obećao je Slobodan Milošević. Zato je Fond za humanitarno pravo 26. juna 2007. podneo tužbu protiv Republike Srbije i u ime 25 članova porodica 16 ubijenih Bošnjaka iz Sjeverina traži naknadu štete. Do sada je sud saslušao samo dva svedoka. Niko od predstavnika i državne i lokalne vlasti nikada nije prisustvovao komemoraciji u Sjeverinu. Komemoraciji uvek prisustvuje dvadesetak članova porodica ubijenih sjeverinskih Bošnjaka, aktivistkinje Žena u crnom i predstavnice/i Fonda za humanitarno pravo i Inicijative mladih za ljudska prava i polažu cveće na mestu gde su Bošnjaci oteti iz autobusa, a ove godine su cveće položili i ispred motela »Vilina vlas« dok su prisutni gosti i osoblje motela ceremoniju posmatrali kroz zavese na prozorima.
Ove godine prvi put su bili prisutni novinari RTS i jedne privatne pribojske televizije.
Jedna Bošnjakinja iz Višegrada (sada živi u Sarajevu) aktivistkinjama Žena u crnom i predstavnicima Fonda za humanitarno pravo ispričala je da je bila žrtva višednevnog masovnog silovanja u »Vilinoj vlasi«, da je to snimano kamerom ali da o tome nikad nije želela da govori. Međutim, nedavno je saznala da se video-snimci tog silovanja godinama nalaze na internetu, da su ih u redovnom posleponoćnom programu prikazale neke televizijske kuće – nekoliko italijanskih i jedna hrvatska. Fond za humanitarno pravo će ispitati ovaj slučaj.

	Persa Vučić