Pola veka Televizije Beograd

Prvi koraci televizijske prakse od samog početka 1958. u okviru faze njenog eksperimentalnog programa pokazali su jedan plodan entuzijastički napon izražen prvenstveno u emisijama televizijskog barda i doajena Radivoja Lole Đukića i njegovih saradnika koje je on ekipirao ne samo u svojoj autorskoj emisiji »Servisna stanica« već i u drugim segmentima TV programa (informativnom, dramskom i kulturnom).
Zahvaljujući njemu i prvom direktoru Vladi Mitroviću formirao se profil jednog novog medija kao jedne sveže životne i društvene pojave.
Serioznost i ulaganje maksimalnog stvaralačkog truda vodili su ka prvim uspesima koje je već 1964. Festival JRT (Jugoslovenske radio-televizije) na Bledu mogao da overi brojnim nagradama.
Tu plodnu praksu pratili su i prvi nagoveštaji teoretskog razmišljanja (Vl. Petrić, »Osma sila«, J. S., »O jednoj zamišljenoj TV emisiji«, Danas ’62).
O tome svedoči navod iz drugog navedenog izvora, kada su se posle »prvih koraka« već počele nazirati stranputice u odnosu na medijsku autentičnost:
»Umesto da se TV kamere uprave u živo meso procesa, zbivanja i događaja društvenog organizma, čime televizija osvaja i dobija svoj specifični status – tako da živa, neposredna televizija uključuje gledaoca u najrazličitije tokove i zbivanja svakodnevnog života da i on postane saučesnik i učesnik – sve je više emisija ‘složenih’ (miš-maš) struktura koje kao dimne zavese stvarnosti (inače formulacija koja potpuno odgovara reklamama koje će, videćemo, kasnije dominantno prevladati) prekrivaju život«.
Devijantne pojave i tendencije u vidu »dečjih bolesti« televizije razviće se dalje na planu i ideji »kinofikacije« gde se od sondažno-kibernetskog plana prelazi na distributivno-mehanički, što će reći od kreativnog na reproduktivni status.
Imanentna televizičnost koja pretpostavlja (flip-flap lake udare sonde) strujičnost i taktilnost kao svoje esencijalne atribucije, lagano se zamenjuju i klize na put uslovne televizičnosti (koje distinkcije je na primeru košarke i fudbala slikovito predočio Igor Mandić u svojoj knjizi–eseju Mysterium televisionis).
Živo i trenu-tačno u daljem degenerativnom sledu biće zamenjeno i odloženo, što je bio diktat imperativa sličan onom što beleži razvoj francuske televizije (ORTF) u kojem se može pratiti početni period apsolutne televizije, krcat emisijama direktnih uključivanja u događaje, period u kojem je ponikao i Averti. Taj period totalne televizije naglo prekida De Golova vlast i vezan je za degolizam i cenzuru koju on zahteva i uvodi. U tom drugom periodu se prelazi na filmove snimljene za televiziju i snimljenu televiziju.
To je otvorilo put trećem periodu koji istiskuje raniji kreativni kadar–autore i rad prepušta i daje u ruke redaktorima–aparatčicima, ljudima kojima je obično najjača strana vezanost za režim.
Dakle »cenzorima«.
Uskoro, 1964. dolazi do formiranja jednog novog segmenta vezanog za uredničku ličnost Miroljuba Jevtovića, čoveka širokih koncepcija kome je poverena organizacija Obrazovnog programa Televizije Beograd i zahvaljujući njemu Televizija je dobila jedan dobro smišljen i perfektno vođen segment edukativnog programa, koji je ubrzo stekao značajno mesto u kulturnom, umetničkom, dokumentarnom i drugom TV prostoru tog vremena i za to vreme kao pojava jedne alternativne televizije.
Dok je taj program promovisao praksu (i teoriju kroz osnivanje i rad »Pedagoških kolonija«, a kasnije i putem časopisa RTV teorija i praksa), sličnu intencijama Brehtovog »naučnog pozorišta« koji svoje stavove formuliše u studiji Mali pozorišni organon – dijalektika putem teatra, nastojalo se da edukacija na televiziji postane područje za »dijalektiku putem televizije« – da ta obrazovna delatnost bude akciona, u pravom smislu mobilizatorska, pokretačka, uključujući Makluanove stavove da je istraživanje ono što danas odvaja naučni metod 20. veka od metoda 19. veka kada je naučni metod bila klasifikacija, što se sve to konačno kao praksa definiše u jednoj konstelaciji racionaliteta kibernetičkog tipa... Na drugoj strani, korodivni procesi su se razvijali u pravcu jedne preovlađujuće usmerenosti na podražavalačke i predstavljačke medije koji svojim podražavanjem i iz-igravanjem života zakrivaju žive tokove pravog života i životnosti, transponuju život i mimetički ga maskiraju, što je istaknuto na Savjetovanju o razvoju televizije u Jugoslaviji (JRT, 11–13. 06. 1980. u Dubrovniku).
Drugi i treći program u međuvremenu osnovani, sem boje i angažovanja mladih i svežih kadrova (samo to već je dovoljno!) u suštini ne pružaju bitnija razlikovanja.
Taj drugi talas prethodio je još drastičnijem padu koji poprima vid totalne zapalosti u »zaboravu TV bića«, koji je fiksiran 1992:
»... ono što karakteriše momentalnu TV situaciju kao tele-retro-vizivno određenje totalne medijske blokade spoto-televizijskim produkcijama, hipertrofijom nacionalističkog političkog propagandizma (NPP) i raznim spektaklima svih idejnih boja i kič sfera, uz časne izuzetke prakse alternativnih televizijskih studija, označava grub, bezobziran i bezobrazan ‘upad u električni/elektronski sistem zemlje’ i preti da poništi ono malo osvojenog TV softvera i prekrije ga armaturom najtvrđeg antimedijskog, u osnovi kontrarevolucionarnog – hardvera. Kontrareformacija na pragu 21. veka. Dublji pad (osim belog ekrana) se ne može zamisliti«.
Od tele-spoto-vizije do današnje nabujale reklamo-vizije jedino je bila groznija u tom međuprostoru i vremenu sramna YU – ratna epopeja »uživo«.

	Jelašin Sinovec