49. Oktobarski salon

Umetnik građanin/umetnica građanka

Kontekstualna umetnička praksa

Uz gornji moto otvoren je u Beogradu ovogodišnji Oktobarski salon, 49. po redu, koji traje od 26. septembra do 9. novembra. Na postavljeno pitanje odgovorilo je 79 umetnika iz celog sveta, od kojih 27 iz Srbije. Izložbeni prostori su već tradicionalni: Muzej 25. maj, Kulturni centar Beograda (Likovna galerija i galerija Artget), Kuća legata, Javno kupatilo Dunav, ali i novi prostori: galerija Kontekst, Galerija Grafičkog kolektiva, Plato ispred Kulturnog centra Beograda i bilbordi u Ustaničkoj, Crnotravskoj i Lominoj ulici. Paralelno sa postavkama odvijaju se programi i radionice u Jevrejskoj opštini, Rektoratu Beogradskog univerziteta, Beogradskom psihoanalitičkom društvu i Dah teatru, kao i javna vođenja kroz izložbe. Ove godine umetnička direktorka Salona je dr Bojana Pejić, a njeni najbliži saradnici Vida Knežević i Ivana Marjanović, kustosi-asistentkinje, i arhitekta izložbene postavke Slobodan Danko Selenić. Salon je otvorio počasni gost Dejvid Eliot, kustos, likovni kritičar i umetnički direktor Bijenala u Sidneju 2010. godine, koji je rekao da »umetnost mora da bude lepa, ali i istinita, i da je život previše važan da bi ga prepustili

političarima«. Međunarodni žiri je dodelio tri ravnopravne nagrade Oktobarskog salona, i prvi put nagradu AIKA za rad koji kritički preispituje kontekste stvaranja i predstavljanja savremene umetnosti. Izložba Umetnik građanin/umetnica građanka preispituje pojam autonomije umetnosti današnjih demokratskih društava, kako zapadnoevropskih, tako i novih postkomunističkih, u kojima je civilno društvo aktivni ravnopravni učesnik u »procesurada«, umetničkom stvaranju. Sami umetnici koji rade sa kontekstom
		Georgia O’Keeffe, My Shanty, Lake George, 1922.

aktivno ga i proizvode, pa »kontekstualna umetnička praksa ne rekonstruiše niti prezentuje određeni kontekst već razume i učestvuje u njegovoj proizvodnji«. Tako umetnik ili umetnica kroz svoje delo zauzimaju kritički i politički stav prema »datoj realnosti«, dovodeći u pitanje političke reprezentacije i odnose moći i preispituju umetničke i političke institucije, kao i svoj rad, u uslovima »relativne autonomnosti« umetnosti. Prema rečima direktorke Pejić, ovogodišnji Salon »vizuelizuje, odnosno tematizuje odnose koji su u javnom prostorudemokratskih (i neoliberalnih) sredina konstruisani kao nevidljivi (pitanje privatizacije, nezaposlenosti, beskućništva, seksualnog rada, ljudskih manjinskih prava, emigracije, društvenog nadziranja, cenzure, anarhizma itd.), ili se ti odnosi doživljavaju kao oni koji ne pripadaju javnoj, nego privatnoj sferi, kao što su npr. nasilje nad ženama i decom«.
Izložbeni prostori su grupisani u više tematskih celina, iako je u najvećem broju radova ukršteno više tema. Zato su autorke napravile vodič, kako bi posetioci mogli da znaju šta ih u kom izlagačkom prostoru očekuje. U Muzeju 25. maj izloženi su radovi umetnika jasne feminističke orijentacije i onih koji kritikuju institucije i ideologije iz perioda državnog socijalizma sedamdesetih godina. U Kulturnom centru Beograda tema je seksualni rad i njegovi različiti oblici. U galeriji Artget nalaze se radovi Queer opredeljenih grupacija. U Kući legata nalaze se radovi koji preispituju politiku kolektivnog pamćenja i kolektivnog zaborava, nacionalističke ideologije i religije. Javno kupatilo Dunav je postalo mesto na kojem se umetnici bave kapitalom i kapitalizmom, globalizacijom i siromaštvom, emigracijom i politikom EU, efektima masovne kulture i medijima.

Na pitanje autorki da li etički obrt u savremenom umetničkom stvaralaštvu, kritici i teoriji umetnosti znači odstupanje od estetičkog, čula su se razna mišljenja. Slikar M. Petković smatra da Salon treba da bude presek tekuće umetničke produkcije... a ne naturanje određene teme kojom izložba dobija jednostran politički karakter. Sličnog mišljenja je i S. Janjić koji smatra da je naša svakodnevna realnost toliko zagađena dnevnopolitičkim temama da je apsurdno insistirati na politici danas kada smo dostigli jedan određeni stepen demokratizacije. Pita se kojoj javnosti se obraća Salon i konstatuje »da je to uzak sloj konzumenata za koje je nejasno da li imaju ili žele ućešće u kulturnom i političkom životu Srbije«. Po njegovom mišljenju, u Srbiji je najveća fikcija realnost. »Nije najveći problem ‘društvo’ već ljudi koji nam stalno govore da nismo dovoljno dobri i da treba da se suočimo s ne znam kakvim problemima« (Politika, Kulturni dodatak). Počasni gost 49. Oktobarskog salona D. Eliot ima suprotno gledište i smatra da »Umetnost mora biti dobra, bez obzira šta je njena tema« i bez obzira na sadržaje o kojima »ne želimo da znamo«, a M. Abramović konstatuje: »Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep«. Upravo se na ovogodišnjem Oktobarskom salonu kontekstualnost umetničke prakse društvenog života pokazala mogućom.
Pored osnivača i pokrovitelja 49. Oktobarskog salona Skupštine grada Beograda, suorganizatora Kulturnog centra Beograda podršku je pružilo i Ministarstvo kulture Republike Srbije.

	Vera Vujošević