Dva idola i dva generala

Pre nedelju dana prvi policajac Republike Ivica Dačić dao je jednu neobičnu izjavu, za mnoge neočekivanu od njega a za druge pak skandaloznu. Buka i bes u javnosti se ne stišavaju – drvlje i kamenje se baca na ministra iako on ništa posebno rekao nije – kazao je da se u svečanoj dvorani srpske Vlade u istorijskoj »povorci« portreta predsednika nalazi i slika armijskog generala Milana Đ. Nedića koji je bio »predsednik« – tako se tada zvanično pisalo – koji je kao kvisling verno služio Hitleru sve do u zoru 6. oktobra 1944. kada je sa svojim doglavnicima pobegao iz zemlje. Dačić je tačno naglasio da je to »političko pitanje ali ne i pitanje za policiju«. Prvo je tačno, ali ima tu posla i za policiju jer valjda postoji neki tamo generalni sekretar Vlade koji nešto zna o zlosrećnom generalu Nediću. Zapretili su ministru akademik Kosta Čavoški te istoričar Milan St. Protić i ko sve ne. Pretnje su uistinu grozne i nije uljudno citirati ih jer valjda nešto znamo o generalu Nediću. Inače, uglednike dične SANU mnogo i ne zanima sudbina Milana Nedića čijem je »samoubistvu« prisustvovao neki komunistički moćnik koji nije imao strpljenja da se generalu sudi. Tada je revolver bio brži od sudske pravde. A Nedića je osudila i legalna vlada Kraljevine Jugoslavije u Londonu koja je imala akreditovane ambasadore velikih antifašističkih saveznika, i to kao dokazanog kvislinga. U presudama je tada stajala i jedna teška i značajna mera – »gubitak srpske nacionalne časti«.
Ostavimo istoriju – sve to znamo – i poslednjih decenija umalo nam istorija nije glave došla.
Odavno se nastoji da se general Nedić poredi sa maršalom Petenom, ali malo ko vidi da čak i to ne stoji. Maršal Peten je, kada je Hitler pregazio Francusku, odlučio da služi okupatoru, ali je ipak pohitao u Bordo gde su se bili okupili preostali legalno izabrani

poslanici Narodne skupštine da od njih dobije neku vrstu legaliteta i potom se hvalio tom legalnom »investiturom«. Ni to ga nije spaslo jer je od suda Republike osuđen na smrt – De Gol se izborio za smanjenje kazne – i umro je na izdržavanju doživotnog zatvora. Nesrećni Nedić nije imao ni vojsku ni državu – Srbija je bila okupaciona zona. I to je sve. General bez vojske je bio kvisling – a neka se istoričari bave glasovitim dokumentom Homogena Srbija koji su sačinili i proklamovali Milan Nedić i brat mu Milutin. Tu će videti bukvalno nacrtane granice Srbije kojoj se

nadao kvisling uz pomoć Hitlera. No ni to nije najvažnije u ovom zapisu – neki dramski pisci i doktori psihijatrije nalaze u Nedićevoj Srbiji svoju »postojbinu duše« kada već nemaju hrabrosti da nekim vozilom GSB-a odu do Starog sajmišta i Jajinaca. Ono što normalnog čoveka i Srbina boli u ovoj »priči« je u nečem groznijem: na čelu u dvorani stoji slika časnog prote Matije Nenadovića, prvog predsednika srpske vlade, a negde pri kraju i slika na pravdi boga umorenog Zorana Đinđića. Časni prota Matija je nesumnjivo najmiliji lik u ansamblu istorijskih likova iz vremena ustanka 1804. godine. Njegovo svedočenje iz Memoara – ima tridesetak izdanja, a skoro polovina su bukvalni falsifikati jer se uklanja njihov deo, a to je Slovo Bože Grujovića – je živa istorija, a njegov talenat pripovedača je bez premca. Onaj ko je čitao makar scene opsade Užica i ljupku priču o Fočiću i konju protinog oca mora da prizna – i to je uočeno davno – da te stranice sigurno nadmašuju ono što znamo iz Šatobrijana ili starog Juvenala. Sada je prota u društvu s Nedićem – i tu smo gde smo.

Drugim idolom i drugim generalom bez vojske Ratkom Mladićem se ovde nećemo baviti – njegova priča još nije ispričana.
Dovoljno je valjda što je idol, a idolopoklonika ima i u Crkvi i u državi. Reč klerofašisti u medijima probija uši i bode oči i malo je kome stalo da se zapita šta je to. To su valjda sveštena lica koja u mantijama demonstriraju ulicama i slave Hitlera ili Himlera – ali to nigde na ulicama videli nismo. Ovi mladi ljudi koji se kite krstovima i ikonama i šalju prkosni nacistički pozdrav policiji i narodu, to nisu sveštena lica već gubitnici – ili njihova deca – iz ciklusa Miloševićevih izgubljenih balkanskih ratova. Oni nose na reverima likove idola kakvi su Radovan Karadžić i Ratko Mladić ali ne nose mantije kakve nosi kao sveštenu odoru sveštenstvo i monaštvo SPC. I tu je nevolja – neko hoće i u SPC da imamo klerofašiste i neko ih štiti i u Crkvi i u državi. Dovoljno bi bilo da se SPC ogradi od Obraza i Dveri srbskih i to javno sinodalnim aktom i sve bi bilo jasno. Ali SPC i delovi njene vrhuške to ne čine – i tu je problem. Tu je zabuna oko klerofašista koje i imamo i nemamo. Nekome je stalo, i to veoma, da naša SPC ima neku fašističku tradiciju, ali činjenice govore dosta drugačije.
Nije sve bilo crno već i crno i belo i mnogo komplikovanije od onoga što jurišnici na ulicama poručuju.
Bilo je svega – mučio se patrijarh Varnava godine 1937. i izjavljivao – u službenom Glasniku SPC 1–2, a to je službeno objavila i Hitlerova agencija ADN – kako »mi verujemo Fireru i svakoj reči njegovoj jer on vodi borbu iz idealističkih pobuda«. Niko ga nije poslušao a najmanje sveštenstvo i monaštvo SPC. Imali smo, nije da nismo, i Nikolaja koji je u Hitleru video 1935. »junaka, heroja i svetitelja«, ali je taj isti Nikolaj 28. marta 1941. iz Vrnjačke Banje poslao telegram D. Simoviću koji je oborio režim kneza Pavla Karađorđevića. Istoga dana je patrijarh srpski Gavrilo ravno tri puta – i sa talasa radio Beograda – s balkona patrijaršije pozvao narod da ne šteti živote i da se odupre Hitleru. Imali smo, naravno, i nekog Dimitrija Ljotića ili Mitrofana Matića, kaluđera, koji je pisao marševe ljotićevcima – nesrećnika su zaklali Račićevi četnici – i to su sve mrlje koje SPC još nije dovoljno oprala. Bilo je sveštenih lica na svim stranama, ali najviše ih je bilo u redovima boraca koji su bili u šumi: od 21 episkopa SPC petoricu su ubili fašisti a 370 sveštenika SPC svesno je položilo svoje živote u borbi protiv Hitlera i njegovih srpskih kvislinga kakvi su bili Nedić i Ljotić. To što danas govori neki vladika-ideolog ili pišu u nacionalističkim listovima – to je buncanje i zanovetanje zbunjenih kaluđera kakvih ima u mnogim crkvama. Od ovih SPC treba da se ogradi – ali neko u njoj neće i to je zlo.
Istorije nam je mnogo – i niko ne zna zbog čega je zaboravljena impozantna Spomenica iz 1960. sa imenima sveštenika boraca protiv fašizma – nekome je taj zaborav potreban. I u SPC i u državi.

Liči na šalu ali nije šala – to je saopštenje Raško-prizrenske eparhije i izjava preosvećenog Artemija koji je uvređen jer nije pomenut u Izveštaju HO Srbije. On optužuje Sonju Biserko zbog toga što njegovog imena nema na »spisku« onih koji se citiraju u pomenutom Izveštaju. Za sebe kaže da mu je tu mesto i to godinama.
I još jednom – šala nije ali deluje gorko i tužno kao znak stanja uma u SPC i prilika u društvu.

	Mirko Đorđević