Svetska finansijska kriza

Šta se krije iza površine?

Očito je dogorelo do nokata kada je u (ko zna koji po redu) »crni ponedeljak« 6. oktobra na svetskim berzama, kako se to kaže, »izgorelo« 1.970 milijardi dolara, od čega 450 milijardi samo u Evropi. Dan kasnije, opet u EU, još 320, pa nakon sledeća dva dana još 100 milijardi, pa 10. oktobra još 450 milijardi evra. Može li normalan čovek, kad tome doda još sunovrate u Rusiji, Japanu, Kini, Brazilu... da poveruje kako su tolike milijarde zaista postojale? Katastrofa je tolika da je čak i papa Racinger smatrao da vredi iskoristiti priliku i opomenuti vernike kako je sve to kazna zato što su u svojoj raskalašnosti zaboravili na boga. Izrekao je i rečenicu: »Novac nije ništa, samo je bog siguran«, u čijoj su besmislenosti mnogi, i sleva i zdesna, našli razloga za protestovanje. Papa je zasigurno u pravu da je bog postao izvesniji od lažnih bogatstava, i da možda jedino on zna gde sve ovo ide, kada će se i kako završiti.

Ser Evelin de Rotšild, nekrunisani kralj najčuvenije bankarske imperije izjavio je 4. oktobra: »Stvari se kreću tako da moraju ići ka još gorem da bi tek tada mogle da pođu nabolje... Regulativa je nikakva, što pokazuje slučaj sa ‘subprime’ kreditima«. Ser Evelin je bankarska »plava krv« i zgraža se nad amoralnim principima skorojevićkog modernog bankarstva ili, bolje reći, institucionisane pljačke. Možemo verovati da se potresao, ali ne postoji nijedan dokaz da su njegove banke, bilo gde u svetu, poslovale manje pljačkaški nego sve ostale. Noriel Robini, profesor sa Njujorškog univerziteta, koji je nasuprot većini američkih ekonomista prognozirao još početkom godine dugu i katastrofalnu krizu, konstatuje sada da je pad cena nafte i sirovina ružan predznak zapadanja u krizu realne ekonomije, koja će imati devastantne dimenzije ponajpre u Latinskoj Americi, Africi i Aziji. Federiko Rampini, odličan analitičar američke ekonomije, smatra da »ova kriza dobija dimenzije kojima niko nije u stanju da ovlada«. Iz mase drugih »katastrofičara«, kako je takve nazivao Miloševićev premijer Mirko Marjanović, s razlogom i autoritetom izdvaja se nobelovac Jozef Stiglic, napismeno opominjući: »Izostanak socijalne solidarnosti može doneti dodatnu ogromnu cenu. Masovno siromašenje prouzrokovaće porast kriminala i nasilja pa se računa da će za samo dve godine u Americi u sektoru bezbednosti biti zaposleno više osoba nego u celokupnom sektoru obrazovanja«.
Slika je zastrašujuća. Američki predsednik Franklin Delano Ruzvelt proklamovao je 1941. godine »četiri slobode« – govora, veroispovesti, slobodu od siromaštva i od straha. Poslednje dve nikako nisu uspele da se usklade sa realnošću. Amerikom je ovladao strah, ne samo posle 11. septembra. Od horor filmova do terorizma, pa evo i do berzi strah se koristi u kontekstu neoliberalne ekonomije kao alatka. Deregulacijom su »olabavljene« plate, zaposlenje je izgubilo bilo kakvu garanciju, bankrotirala su osiguranja, prokockavani penzioni fondovi, propadale ušteđevine, kompanije nestaju bez traga, a perspektiva je još dramatičnija... Sve je to u sintoniji sa činjenicom da je nesiguran i preplašen radnik (službenik, nastavnik, bilo ko) znatno produktivniji, i po poslodavca profitabilniji, od onoga koji se oseća sigurnim. Taj sistem podređivanja apsolutno svega profitu, koji je trenutno u krizi, ovladao je tokom predsednikovanja Buša mlađeg ne samo Amerikom, nego je sistematski izvožen širom sveta, a posebno u tzv. tranzicione zemlje.

Oni koji su živeli u levičarskom totalitarizmu dosetiće se da ovaj međunaslov treba da asocira na »Kratak kurs istorije SKP(b)«. Po mom uverenju, neoliberalna ekonomija (NL-e) je pokušaj usađivanja totalitarizma sa desne amplitude društvenih odnosa. Danas, dok kriza bukti, najviše se pominju dve istorijske ličnosti: Karl Marks i Džon Majnard Kejnz. Prvi u svrhu širenja straha od »komunizma« i zbog teorije kriza imanentnih kapitalizmu – Njujork tajms je zbog intervenisanja državnim parama u jednom komentaru nazvao »boljševicima« predsednika Buša, ministra Paulsona i guvernera Bernanke. Uspe li njihov kejnzijanski plan spasavanja ekonomije državnom intervencijom, biće to definitivni kraj neoliberalne ideologije, pa možda čak i liberalne. Adam Smit, otac liberalizma, skovao je sintagmu »nevidljiva ruka« za tržište, i pripisao mu sposobnost da rešava sve probleme. Tu pretpostavku do dogme je razvio Fridrih fon Hajek, i u njeno ime prokleo ne samo državu i njenu regulativu nego čak i svaku ljudsku nameru da se ovlada zbivanjima. »Poredak stvoren bez ikakvog plana može biti daleko bolji nego planovi koje ljudi svesno smišljaju«, pisao je Hajek. To je vagnerovska mistika, koju je Braco Rotar u ovoj novini prizemljio kao: »Kapitalizam postaje spontano informaciono procesuirajuća mašina«, večita, bezgrešna, nema ljudske volje, nema krivca za stranputice. Smitovu ideju o »podnošljivom deljenju pravde« Hjum je razvio do tvrdnje da »moralna pravila nisu kulminacija našeg uma«. To je osnova za jedan društveno-ekonomski poredak koji sada pokazuje svoja dostignuća.
Taj poredak tezom o »trickle dow« procesu – navodno bogati uvek deo bogatstva prenose siromašnima – poslužio je da se sistematski omogući sve veće bogaćenje bogatih. Narkomansko bogaćenje podignuto je na nivo religije modernog kapitalizma, na, bez okolišenja, pljačku kako bi se bogatstva uvećala. Sumanuta deregulacija u doba Regana ukinula je većinu pravila ponašanja i otvorila put kriminalu. Brojni menadžeri počeli su da legalno i ilegalno kradu sopstvena preduzeća. Prosečana plata menadžera u doba industrijskog kapitalizma iznosila je 40 prosečnih plata zaposlenih u kompaniji koju vode. U postidustrijskom neoliberalnom razdoblju popela se, istina ekscesno, do frapantnih 900, u trgovinskom gigantu »Wal Mart«, dok je prosek u bankarstvu 260 plata. Pukli su skandali sa »Enronom«, »WorldComom«... gde su menadžeri u dosluhu s agencijama za rejting, pa čak i komisijom za kontrolu berzanskih operacija (SEC) lažno naduvavali bilanse kako bi povećavali sopstvene nagrade. Preterali su pa su i stigli na sud. Dobili su dugogodišnje kazne, no to nije zaustavilo proces nego je samo postalo impuls za traženje visprenije preraspodele u korist onih koji upravljaju.
Skandali sa »Enronom« i drugim kompanijama doveli su do krize, a za krize i haos je Milton Fridman ustvrdio da su idealna situacija u kojoj sposobni dolaze do izražaja. I

našao se »sposobni« Anđelo Mocilo, predsednik male provincijske banke Countrywide Financial, koji je počeo da izdaje kredite »na lepe oči«, bez kontrole imovine dužnika i hipoteke. U to vreme je guverner centralne banke (FED), genijalni Alan Grinspan, odlučio da »pojeftini« novac i tako pokrene ekonomiju, dajući primarne kredite sa kamatnom stopom manjom od stope inflacije – dakle delimično je i poklanjao pare. Trebalo je to pretvoriti u
		Georgia O’Keeffe, Taos Pueblo, -

prihod banke. Stvar je krenula, nema banke koja nije u tome učestvovala. Krediti bez pokrića dobijali su se čak i preko telefona, namnožili su se do besvesti, pa su ih banke pretvorile u masu »derivata«, koju su prodavale fondovima, koji su ih opet »prepakivali« i prodavali dalje. Lanac prepakivanja i preprodaja širio se svetom i kontaminirao finansije bez izuzetka. To su ti čuveni »subprime« krediti. Tim procesom koji ide u nedogled zatrti su putevi mahinacija i mogući krivci. Onaj pronalazač rupe na finansijskoj saksiji, Mocilo, hvaljen je i dobijao basnoslovne nagrade u akcijama banke koju je vodio. Za razliku od ranijih menadžera, koji su svoje akcije puštali u prodaju odjednom i to u trenutku kad vide da će firma da bankrotira, što ih je i odalo, Mocilova generacija bi poklonjene akcije odmah menjala za zdrav novac. Toj generaciji menadžera niko ne može da dokaže protivzakonitu radnju, pa su banke i kompanije, da bi ih se ratosiljale, morale još i da im plate »zlatni padobran« – otpremninu. Tako je krivac za 8 milijardi nenaplativih kredita i 2,24 milijarde dolara jasnog gubitka u Merrill Linch investicionoj banci, Sten O’Neil, dobio otpremninu od 161 milion dolara; Čarls Princ III, od Citigroup 140 miliona, Teri Semel, od Yahoo 174 miliona, Bob Nardel, od Chryslera čak 210 miliona dolara i tako redom. Slična je situacija sa nemačkom poštom, Deutsche bank, italijanskim železnicama i masom drugih privatnih i javnih kompanija koje se dave u gubicima, a menadžeri u njima primaju basnoslovne plate i premije. Nema suda koji njima može bilo šta, sve je pokriveno ugovorima.

Videli smo već da menadžeri koji su sve zakuvali formalno-pravno ne mogu biti krivci. Da li su krive banke koje su kreirale sve to? Sudeći po Bušovom maxi planu za otklanjanje krize, kojim se bankama daje gotov novac – očito da ni banke nisu krivac. Da li je kriv guverner Grinspan, koji je poklanjao novac i gledao kroz prste maherima, samo da bi nekako pokrenuo ekonomiju? Ne, dotični je u penziji i zarađuje lepe pare kao savetnik jednog od najvećih »hedge« fondova. Vrhunac je tvrdnja jednog od američkih neoliberalnih ekonomista da su krivci građani, koji su pohlepno uzimali jeftine kredite. Pri tom se na eksploataciji pohlepe zasnivao čitav finansijski sistem. Krah će platiti država, a američki građani dobro znaju da su onda oni ti koji će iz svojih džepova nadoknaditi proćerdane milijarde. Konačan račun po glavi svakog stanovnika (uključiv i novorođenčad) iznosi između 2.400 i 6.000 dolara zvanično, a neki ekonomisti tvrde da će dostići i do 20.000 dolara. Plaćaće ne samo američki građani nego čak i oni koji sad čitaju ovaj tekst.
Evo kako. Moram opet početi iz daleka. Pred sam kraj Drugog svetskog rata u Breton Vudsu su zemlje, buduće pobednice, napravile sporazum kojim će se izbeći posleratni haos i uvesti red u svetske finansije. Tu je Amerika uspela da, kao naknadu za svoju štedru pomoć antifašističkom svetu, inauguriše dolar kao univerzalnu svetsku valutu čija je vrednost garantovana protivvrednošću u zlatu. Kada se 1971. godine javila sumnja da Amerika štampa više dolara nego što ima zlatnog pokrića istog dana predsednik Nikson je ukinuo zlatnu podlogu za dolar. Ni to, ni pojava evra, ni namerno srozavanje vrednosti dolara ipak nije uspelo da detronizuje »zelenu novčanicu«. Nema zemlje u svetu koja deo svojih rezervi ne drži u dolarima ili u drugim američkim vrednosnim papirima, a na prvom mestu obveznicama američke države. Kina je, na primer, još prošle godine imala 800 milijardi dolara rezervi u američkim papirima. Sada se konstatovalo da ona poseduje 40 odsto američkog duga!
Buš-Pauelsonov »super« program za izlazak iz krize odobren u Senatu predviđa 700 milijardi dolara državnih para za saniranje katastrofe. Međutim, nesreća je što je potrebna suma mnogo veća. Naime, još pre usvajanja tog plana američka državna blagajna je već uložila 800 milijardi dolara u sprečavanje bankrotstva finansijskih institucija. Dakle, samo za saniranje tih izdataka potrebno je 100 milijardi više. Stručnjaci tvrde da je minimalna suma da bi se nešto uradilo 1.400 milijardi dolara. Američke rezerve su već iscrpljene i iznose koliko u prosečnoj evropskoj zemlji. Novca, znači, nema. Jedini način da se do njega dođe je – štampanje. Ne biva da se novac štampa a da to ne izazove inflaciju. Istorija potvrđuje i prvi i drugi deo budućeg neminovnog postupka. Berzansko obezvređenje američkih banaka, osiguravajućih agencija i kompanija realne ekonomije već je umanjilo stranim posednicima njihovih papira vrednost i tako je deo tereta prebačen na druge. Buš se bavi šminkom, dok je Ruzvelt iz Velike krize izveo zemlju (uz ideje Kejnza) dubokim reformama države i finansijskog sistema (javni radovi su samo detalj). Taj sistem definitivno je dotukao Regan svojim deregulacijama (uz teoretsku potporu patrijarha neoliberalizma Miltona Fridmana).
I bez inflacije, kineske rezerve, na primer, više ne vrede onih 800 milijardi nego znatno manje. Dakle, Kina, a sledstveno tome i sve druge zemlje, koje poseduju rezerve u američkim papirima, podneće deo tereta američkih mahinacija. Mnoge od siromašnih zemalja koje su dobijale investicione kredite kontaminirane ko zna gde, osvestiće se kad budu shvatile da oni vrede za 20, 30 odsto manje od nominalne sume – ostalo je fikcija, balon koji će kod njih pući sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, a možda i godina. Dakako, najveći deo računa platiće američki poreski obveznici. Srazmerno najviše oni koji nisu u stanju da prikriju prihode od poreskih organa, a to su zaposleni od čijih se plata porez automatski naplaćuje. Dakako, najviše će opet stradati oni koji nisu imali ni toliko sredstava da se upuste u neki kredit, a plaćaće za druge. U proseku, američka porodica duguje 84.000 dolara, evropska 16.000, a u pokojnoj Jugoslaviji »dužnoj do guše« građani su dugovali 3.200 dolara u proseku! Da nisam na TV čuo profesora sa čuvenog Bokoni univerziteta teško bih poverovao da je u ovoj godini svaki dolar stvorenog dohotka (BDP) u Americi povukao za sobom 3,7 dolara duga! Još ovo: američki dug na dan 1. oktobra iznosio je 10.124 milijarde dolara što je za 121 milijardu više od zbira državnih dugova od 1940. godine do dolaska Buša na vlast. Ukupan američki BDP iznosi 14.600 milijardi, pa SAD ne bi zadovoljile mastrihtske uslove za ulazak u EU! A pod Bušom je neoliberalna teorija, što proklamuje borbu protiv države, poreza i zavlačenja ruke u džep građana, dobila status državne ideologije.

Italijanski premijer Berluskoni uverava svoje sugrađane da nikome od njih neće propasti nijedan evro u bankama. Berluskoni nije osoba kojoj išta valja verovati. Međutim, vešta mu je dosetka da su italijanske banke toliko zaostale za američkim da jednostavno nisu bile u stanju da se uključe u igru i kontaminiraju bilanse. Neistina, jer je, na primer, banka Unicredito kupila svojevremeno nemačku Hypo banku, koja je zbog trgovanja subprime kreditima na ivici bankrotstva. Možda će nemačka država pokušati da spase Hypo banku, ali samo delimično, a ostatak ide na račun Unicredito, koja je zaista solidna banka, ali sve manje. Drugi primer: srpski zamenik guvernera hvali se milijardama državnih rezervi, kojima će Srbija čak spasavati druge! Ne navodim iznos koji je pomenut, jer to već sada realno nisu te pare. Kada se uđe u tokove beskonačno prepakivanih subprime kredita videćemo šta će ostati čak i kod onih papira koji deluju sasvim ozbiljno. Sledi zatim moguća inflacija, koja će početi dolarom, ali će se preneti i na evro i sve ostale valute. Za njom dolazi recesija i to preduboka. A ostaje još velika verovatnoća da pukne balon sa zlatom, onim u sertifikatima, jer čak i nacionalne banke veći deo zlatnih rezervi drže u sertifikatima, a ne u polugama. Optimizam je vrsta zavaravanja koje je najgore ako je samozavaravanje. Pesimista je zapravo optimista koji zna podatke.
Optimizam može poteći jedino iz Amerike, ako ona za to ima snage i odlučnosti. Ako na izborima pobedi MakKejn, nastaviće se dosadašnja politika finansijskih i drugih laži, kojoj Bušov »super« plan pokušava da produži život. Pobedi li Obama, postoje realne osnove za verovanje da bi moglo doći do okretanja prema istini i politici u kojoj Amerika neće, zbog bogaćenja najbogatijih, lagati i sebe i ceo svet. Nobelovac Pol Samjuelson, živi svedok krize iz 1929. godine, u najnovijem intervjuu savetuje demokratama da se upnu više da dobiju većinu u oba doma Parlamenta. Samo tako će moći da sprovedu reforme bez kojih nema izlaska iz krize. »Ova zbivanja«, kaže Samjuelson, »povećavaju Obamine šanse, ali je u Americi još uvek rasizam toliko jak da može biti odlučujući«. Dodao bih da je u anketi, za vreme demokratske konvencije, 24 odsto demokratskih delegata izjavilo da ne bi glasalo za Obamu »zbog boje kože«. Čak i da uprkos tome pobedi Obama, tolike su milijarde novaca u pitanju, koje bogati moraju izgubiti, da nema tog policijskog filma koji će opisati kriminalne kombinacije krupnog kapitala da Obamu bez milosti smakne.
Pogrešimo li Samjuelson i ja u prognozama, a ja bih to iskreno voleo, Amerika će napraviti korak veliki skoro kao Francuska revolucija. Njihova, ali i naša deca gledaće kao u retrovizoru gadosti rasizma, nejednakosti, nepoštenja i mržnje. Amerika će jedino tako moći da postane ono što je nekada bila. Ona baklja sa Liberti Ajlenda, koju je sa nadom gledao ceo svet. Mogla bi to biti zemlja u kojoj prevlast imaju ljudi, i to »bez razlika u boji kože, imovnom stanju, položaju i obrazovanju«. Tako naime piše u Vujaklijinom rečniku pod odrednicom »demokratija«.

	Milutin Mitrović