Posle vlasti, koja im je najvažnija, mediji su sigurno ona druga stvar koju naše vladajuće stranke ne bi želele da ispuste iz ruku. To se lepo videlo i na iskustvu Politike koja upravo sada preživljava mučne trenutke smene glavnog urednika i rukovodeće ekipe na čelu lista. Nevolja je, međutim, u tome što se u takvim prilikama gotovo sva pažnja i redakcijskog sastava i novinarske i šire čitalačke javnosti uglavnom koncentriše na to ko odlazi, a ko dolazi, dok se nekako u drugi plan potiskuju ona načelna pitanja koja su od presudnog značenja za prestiž, stabilnost i tiražni prosperitet svake ozbiljne novine.
Jedno od prvih pitanja koje iskrsava je i ovo: ako se Politika sada najzad kurtalisala nametnute kontrole DSS, da li to znači da se oslobodila opasnosti i svakog drugog partijskog tutorstva? Bilo bi krajnje neoprezno, pa čak i lakomisleno, prepustiti se nekakvom olakom optimizmu tim pre što je vlast kod nas oduvek najuticajnije medije tretirala kao svoj plen gde se tako lako ne ispuštaju dizgini iz ruku. Zar se u našem javnom životu, kao glavni »argument«, i dalje ne upotrebljava ona poznata opaska: kada su mogli oni, zašto ne i mi? Malo ko je spreman da zaviri u drugu stranu ove agresivne samouverenosti – ako se to već obilo o glavu »onima«, zar ne postoji opasnost da se to dogodi i »nama«. Vremena danas jesu u ponečemu drugačija, ali dok se to baš uverljivo ne dokaže, sve ove pouke treba dobro imati u vidu.
Uostalom, ne treba zaboraviti i to da Politika nije isto kao i ma koja druga novina. Može ta žuta štampa, koja je uglavnom izrasla na ratnoj pljački i tajkunskoj svemoći, i da se igra s novinarskom etikom, što i čini, ali domet i uloga Politike je nešto sasvim drugo. Ono što će sada da se uradi i kako će da se uradi u ovom listu može i te kako da ima snagu presedana za buduće demokratske procedure i u drugim novinama koje pretenduju na nezavisnost i ozbiljnost.
Jedna od tih važnih takozvanih spoljnih okolnosti jeste i pitanje nesređenih vlasničkih odnosa, koje vuče svoje korene još iz ranijih vremena. Za Politiku se često navodi podatak da vlada Srbije i dalje drži većinski paket akcija. Dokle god bude tako postojaće i ekonomska osnova da se vlast, na ovaj ili onaj način, meša u poslove i uređivačku politiku lista.
Najdelikatniji deo posla, ipak, preostao je za same novinare Politike. Uređivačka koncepcija dosadašnje glavne urednice Ljiljane Smailović bila je jasno naklonjena idejama i stavovima DSS koji ju je za vreme prošle vlade i postavio na taj položaj. Istini za volju ne treba zaboraviti da ovo nije jedini slučaj sprege novinara i politike u istoriji našeg najstarijeg lista. Politika je dala sjajan doprinos tvorenju moderne i demokratske štampe u Srbiji, ali je imala i tamne strane služenja jednoj partiji i jednoj ideologiji, i pre Drugog svetskog rata, i u socijalizmu, i za vreme režima Slobodana Miloševića, pa i sada. U njenu najbolju tradiciju spada i činjenica da je nekoliko glavnih urednika lista, sedamdesetih godina prošlog veka, birano glasovima celog novinarskog kolektiva.
Sada se u uslovima konkursa predviđa da se o ličnosti novog glavnog urednika novinari Politike izjašnjavaju, mada ne odlučuju. Ali, to je bar šansa da se odmeri šta ova ugledna kuća prihvata, a šta odbacuje od stare tradicije i kako se suočava s novim vrednosnim orijentacijama predstojeće uređivačke politike. Ostao je pomalo neugodan utisak kada je nedavno rukovodstvo na prečac prekinulo raspravu na stranicama lista između novinara Boška Jakšića, koji se kritički osvrnuo na rad dosadašnje glavne urednice, i Ljiljane Smailović, koja je replicirala. Uređivački kolegijum je objavio da »stavlja tačku na sve polemike o nedavno izvršenoj promeni na čelu našeg lista«. Čak i ako se uvaži razumna potreba da privremeno rukovodstvo mora u ponečemu da bude i uzdržano, ograničavanje toliko potrebnog dijaloga sigurno ne podleže ovakvim restrikcijama. Osim ako iza toga ne stoji ona stara praksa da opet u Politici prođe sve ćutke.